Rokenrol – poslednji vapaj Zapada za zajedništvom

Podelite:

Autor: Nemanja Rajak

Osvlad Špengler piše da jedna kultura iskazuje sebe kroz liriku, muziku, arhitekturu, slikarstvo i vajarstvo, ples, ornametiku, na isti način na koji iskazuje sebe kroz verovanja, kultove, rituale, ličnosti, domove, staleže i ljude. Duša kulture progovara, izražava se, otkriva se, kroz simbole onoga što oseća i proživljuje u svom svetu i svom životu. Ona ima svoju sudbinu, svoje simboličke crte, svoje pečate, svoj oblikovani jezik, kojim otkriva sebe i svoju suštinu.[1]

Aleksandar Gajić u knjizi Zvuk i zajednica: rok muzika i sudbina Zapada (2017), pored slikovitog prikaza istorije rok muzike, omogućava razumevanje kulturno-civilizacijskog smisla rok muzike u zapadnoj „faustovskoj“ kulturi. Otkriva nam simbolički značaj roka u jednoj civilizaciji na zalasku. Možemo reći da rešava metafizičku zagonetku, posmatrajući rok muziku, ne kao činjenicu za razum, već kao izraz nečeg duševnog. Za njega rok nije objekat, nego simbol.

Rok muzika nastaje na faustovskom porivu, kao izrazu ne samo pojedinog, ličnog, već i civilizacijskog stremljenja. Rađa se u trenutku kada Zapad definitivno postaje posthrišćanski, a kada zapadno društvo gubi osećaj zajedništva, bliskosti i pripadnosti. Vidi se konačno otuđenje zapadnog čoveka – izgubljenog u pohlepi, cinizmu i ravnodušnosti.

Rok odražava poriv zapadnog čoveka za zajednicom u vremenu pozne modernosti. Izolovani pojedinci, želeći da zajedno kažu šta imaju – sve ono što im je na ustima i srcu, da se na taj način izraze i tako suprostave svetu sa očitim pomanjkanjem zajedništva, nastoje da kroz svoj grupni iskaz dopru do drugih pojedinaca i vežu ih muzikom za sebe, stvarajući osećaj trajnije pripadnosti i povezanosti.[2]  Time vidimo borbu predmodernog i modernog, gde se idealnotipska podela sociologa Ferdinanda Tenisa, na društvo i zajednicu, nikada nije dogodila. Moderno društvo nikada nije smenilo obrasce grupnog udruživanja i vezivanja iz predmodernih vremena.[3] Određeni oblici narodne muzike sačuvali su svoj primordijalni karakter, i dalje utičući na grupno komuniciranje i povezivanje ljudi. Zapadni svet u rokenrolu pokušao je ponovo da omađija svet, uprkos prosvetiteljskom razmađijavanju u kojem dolazi do razdvajanja racionalnog od neracionalnog, modernog od tradicionalnog, profanog od svetog, i na kraju čoveka od zajednice. Ovo je bio poslednji vapaj Zapada za zajedništvom, njegovo poslednje bogotražiteljstvo.[4]


Rokenrol kao jedan od najvažnijih vidova popularne muzike uspeo je da istorijski ubrzano „ponovi“ ceo razvoj zapadne umetnosti, počevši od njenog nastanka pa do današnjih dana, i to u skraćenom, „ubrzanom hodu“.[5] Prvi rokeri iz pedesetih godina, poput Robert Džonsona i drugih bluzera, na osnovu svog folkornog nasleđa i instiktivnog sleđenja pokušaja spirutualnih pristupa u muzici, snažno podsećaju na srednjovekovne putujuće muzičare – na trubadure. Zatim sledi period opadanja – kriza “mračnog doba”, slična onoj koja je zadesila pozni srednji vek i njegovo stvaralaštvo nakon „crne smrti“ (1349) i potpunog urušavanja hijerarhijskog društvenog poretka (14. i 15. vek). Tu se, kao i u svakom eskapizmu, bežalo u „zaslađene“ forme muzike poput doo wappa–a, ranog soul–a i raznorazne plesne muzike iz pedesetih.[6] Bitlsi predstavljaju renesansu u kojoj se rađa ideja progresa. Rok u svom „renesansnom izrazu“ u muzičkoj eskpoziji šezdesetih godina ide čas u pravcu potrage za „korenima“ u onome što se vidi kao njegov srednji vek, čas u pravcu pobune i ekscesa, vidljivog u garažnom roku ili roku delikventske mod subkulture. To kulturno-istorijski referiše zrelom renesansnom periodu ustanaka, pobuna, rađanju protesne „reformacije“. Nakon toga vidimo primanje ezoterijskih uticaja u rokenrolu koje dovodi do stvaranja jednog „psihodeličnog ambijenta“.  Psihodelični rok iz druge polovine šezdesetih referiše na period u kulturi Zapadne Evrope tokom većeg dela šesnaestog veka i samog početka sedamnaestog. Njegovi glavni „poznorenesansi“ izrazi odlično reprezentuju autorske, umetničke težnje kojima ovi „nosioci razvoja“ idu ka „visokoj stilizaciji“: ka baroku. Rok u tom periodu prepoznaje sebe kao ritual, a rokeri, poput Džim Morisona, vide sebe kao šamane. Barokni period nastupa sa svojim kitnjastim pop izrazom, gde se sa nanesenim okrestracijama oponaša „klasični“ pristup kao definitivni pokazatelj visokog esteskog domašaja. Tako i nastaju čuvene rok opere. Glam rok otvara postmodernu fazu rok postistorije, čiji je glavni predstavnik aseksualni, “androgini“ superstar Dejvid Bouvi.[7] Pank predstavlja pobunu protiv modernog sveta rokenrola, jedan reakcionarni impuls koji gaji duboki prezir prema progresivnom. Posle toga dolazi do postepenog zaustavljanja i gubljenja kreativne energije u rok muzici, gde muzička industrija pokušava veštački da obnovi svojevrsni pop ciklizam, kako bi reciklažom mogla da nastavi da profitira.

Rokenrol je uspeo da “isprednjači”dinamiku civilizacijskog kretanja Zapada i da, dok Zapad još uvek tavori u postmodernom fluidnom svetu, dođe u fazu pozno-civilizacijke staganacije. Zapad tek treba da se suoči sa samospoznajom da uopšte nije “ekskluzivno” i “odabrano” društvo, i da time ispuni tokove svetske istorije i polako nestane poput svih civilizacija u prošlosti. Nama samo ostaje da vidimo da li će se Zapad voditi rečenicom Nila Janga: “It’s better to burn out than to fade away”, i na kraju zapaliti ceo svet.

Literatura:

[1] Špengler Osvlad, Propast Zapada, Prvi deo, Kristali, Beograd 1990.

[2] Gajić Aleksandar, Zvuk i zajednica, Katena Mundi, Beograd 2017,  str. 39.

[3] Gajić Aleksandar, Zvuk i zajednica, Katena Mundi, Beograd 2017,  str. 45.

[4] Gajić Aleksandar, Zvuk i zajednica, Katena Mundi, Beograd 2017,  str. 74.

[5]Gajić Aleksandar, Zvuk i zajednica, Katena Mundi, Beograd 2017,  str. 155.

[6]Gajić Aleksandar, Zvuk i zajednica, Katena Mundi, Beograd 2017,  str. 156.

[7] Gajić Aleksandar, Zvuk i zajednica, Katena Mundi, Beograd 2017,  str. 160.

http://www.arheofutura.rs

Podelite:

3 Komentari

  1. je bio kraj svih pobuna, pobuna bez ideje i cilja, pobuna protiv nikoga i nicega, pobuna radi pobune, ciji su “vodji” poput ser Dzegera postali olicenje savremenog kapitalizma.Rokenrol je uz film postao glavno sredstvo proterivanja kulture u uske krugove, pretvaranja slave u uspeh i poznatost (slavna su dela, a ne ljudi, Sekspir je slavan po svojim delima, ako se pokaze da ih je neko drugi pisao, taj drugi ce postati slavan.Uspeh i poznatost su drustvene kategorije u kojima se poredak ptredpostavlja delu i stvaraocu, kao njihov uslov, a ciji je krajnji oblik stendap filozof Zizek ili poznati po poznatosti poput Kardasijanki) i zamene intelektualaca javnim licnostima.Rokenrol i film su kapitalizmu pruzili sredstvo da doskoci levicarskoj inteligenciji i mladima pruzi mogucnost da se “isprazne” bez posledica po poredak, da bi ih tako prazne punio konzumatorskim djubretom.

  2. Gospod naš je dao život za sve ljude.Kada se molimo Onome ,,koji vidi crva pod korom drveta,, mi pomažemo sebi i svima.Šta će drugi ljudi izabrati ne znam ,šta će Gospod Svemilostivi odlučiti neznam.

  3. Za mene, rokenrol je bio, i ostao, KRIK POBUNE protiv ugnjetavanja i, pres vega, ideologije novca. Nisu rokeri nikada bili ovce za šišanje. Koji značajni roker, bilo kog perioda, nije bio nosilac pojedinačnosti – samosvojan, svojeglav, ćudljiv, čak hirovit? A kako izgleda društveni mehanizam koji melje, kojem se valja suprotstaviti – pogledajte SRPSKI film, za mene antologijski, “Tajvan kanasta”.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here