Војвођанске приче: Вељко Мулина отац српског шампањца

Поделите:

Прво пенушаво вино на овим просторима произведено пре шест деценија

 Вељко са својим “чедом у боци”, пред крај производње

Вељко са својим “чедом у боци”, пред крај производње

ГОТОВО да нема новогодишњег славља у коме се, када се казаљке поклопе, за лепше и срећније ново лето, уз прасак затварача, не наздрави неозаобилазним шампањцем. Док уживајући у мехурићима пенушавца замишљамо жељу, ретко коме је од нас познато да је ово отмено пиће на наше просторе дошло захваљујући Вељку Мулини (1930-2012), који је чувени “бисер палића” направио пре шест деценија у подруму Земљорадничке задруге у Хајдукову, надомак Суботице.

Љубитељи шампањца сложиће се да је шампањац одавно превазишао појам вина и да не постоји ствар која прецизније асоцира на префињеност и екстраваганцију. Као и многе друге велике ствари, и пенушавац је у нашој земљи настао скромно и тихо. Његов творац Мулина, инжењер воћарства и виноградарства и један од првих енолога, сво своје факултетско знање пренео је у ЗЗ “Хајдуково”, која је тада била смештена у каштелу Ингус. Није желео да се бави обичним откупом грожђа и прерадом вина, већ је напоре усмерио ка оном што је до тада код нас била иновација односно куриозитет.

– То је било прво пенушаво вино које се правило у старој Југославији, тада је то још била ФНРЈ – поносно казује Новица Мулина, син “оца српског шампањца”. – Добро вино, говорио је тата, може се направити само од доброг грожђа, зрелог, без натрулих и плеснивих бобица. У бело и црвено вино, од пробраних сорти грожђа, тада се под притиском од 3,5 бара, додавао угљен-диоксид. За то је служила линија, у коју је могла да стане само једна флаша, коју је требало ручно опрати, сумпорисати, поставити у линију, напунити и зачепити. Тако је 1958. године од белог вина настао “бисер палића”, а од црвеног “рубин палића”.

Недуго затим, задруге по Војводини, међу њима и Хајдуково, преузима “Словенија вино” (“Словин”) и тако настаје “Подрум Палић”, те “бисер” и “рубин” стижу у домове и на свечане пријеме широм Југославије. Средином шездесетих настаје “златна капљица”, а 1970. и “голд сект”, пенушавац који прелази границе и одлази у Европу.

– Отац је пенушавац увек одвајао од класичних вина, за њега је он био изазов, нешто што је увек откривао, иако је о њему готово све знао. Жао му је било што није имао услове да га прави по изворној француској методи, по којој се у вино додаје квасац и оно тако сазрева више од годину дана, врти се стално талог у флаши, и на природан начин настане угљен-диоксид – објашњава даље млађи Мулина. – Специјални чеп се ставља у флашу и сав талог се после неког времена спусти на дно. Тако, у ствари, настаје притисак, под којим се отвара флаша, која се у том случају никако не мућка.

Новица показује машину на којој је отац правио шампањац

“Угодно развесељава ако се пије сам, а помешан са хладном сода-водом даје одличан освежавајући напитак”. “Изузетан додатак мешаним пићима и коктелима, а делује окрепљујуће” – само су неки од Вељкових савета који су се нашли на етикетама пенушаваца. А слушали су их, богме, сви хедонисти од Вардара до Трглава, јер без ових пенушаваца није могла да прође ниједно свечарење у бившој Југославији.

Етикета за “рубин палића” са упутством за сервирање

Занимљиво је да Вељко никада није откривао праву рецептуру, чак ни породици.

– Ситне ароме које је донео из Француске, колевке шампањца, и пажљиво их додавао, знали смо само по ознакама. Али ни данас не знамо шта се заиста налази у тим бидонима – вели Новица.

Захвалница за учешће шампањца са Палића на “Бербанским данима” Фото Приватна архива

Међутим, идилично време првог пенушавца прекинули су рат, распад Југославије и приватизовање “Подрума Палић”. Вељко поболева, одлази у пензију, али љубав према овој врсти вина не јењава. У старој породичној кући у Хајдукову, коју је подигао Вељков отац Новица, солунски добровољац родом из околине Требиња, породица отвара подрум “Хинга” (највиша тачка код Лудошког језера, војна кота са које се види цело село окружено виноградима). У њему, на истим оним производним линијама, старим пола века, на којима је почињао, а купљеним у бившој задрузи, наставља да производи своје чедо “бисер палића”.

Етикета првог шампањца у Србији

– На почетку смо правили мале серије, прва је била 480 боца, већ догодине од хиљаду, а на врхунцу, крајем деведесетих, око 5.000 флаша пенушавца. Времена су била таква, да култура испијања пенушавих вина тада није постојала, људи су их куповали ретко, за поклон, или неки празник, и цела серија је знала да се прода од јесени до Нове године, касније готово ни флаша – присећа се Новица Мулина. – Тада су на нашем тржишту постојали “фрушкогорски бисер”, “милион” и наш “бисер палића”. То је трајало до 2005. када је умрла моја тетка, Вељкова сестра, за коју је био изузетно везан, тај ударац је тешко поднео и те године направили смо пенушавац – последњи пут.

Вељко Мулина у одори “Витеза вина”

Тако је “бисер палића” отишао у легенду, заједно са својим творцем Вељком Мулином, али и великом земљом чији је био један од најпиткијих симбола.

“Бисер палића”, први шампањац у тадашњој ФНРЈ

ДОПИСНИЦА ОДРЕДИЛА СУДБИНУ

ВЕЉКО је одмах после Другог светског рата, док је већина његових вршњака имала тек четири разреда осмолетке, намеравао да студира. Прва његова жеља била је ветерина, за коју је полагао пријемни испит у Сарајеву. Положио га је и чекао да му јаве резултате, али је поштар преко ограде бацио дописницу из Сарајева, коју тада нико није пронашао. Када је дошла јесен и Вељко морао на студије, старији брат потегао је везе и у Београду уписује Пољопривредни факултет. На пролеће, када су чистили башту, пронашли су папир из Сарајева, који му је, на неки начин, судбински одредио животни пут.

Новости.рс

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here