Vojvođanske priče: Veljko Mulina otac srpskog šampanjca

Podelite:

Prvo penušavo vino na ovim prostorima proizvedeno pre šest decenija

 Veljko sa svojim “čedom u boci”, pred kraj proizvodnje

Veljko sa svojim “čedom u boci”, pred kraj proizvodnje

GOTOVO da nema novogodišnjeg slavlja u kome se, kada se kazaljke poklope, za lepše i srećnije novo leto, uz prasak zatvarača, ne nazdravi neozaobilaznim šampanjcem. Dok uživajući u mehurićima penušavca zamišljamo želju, retko kome je od nas poznato da je ovo otmeno piće na naše prostore došlo zahvaljujući Veljku Mulini (1930-2012), koji je čuveni “biser palića” napravio pre šest decenija u podrumu Zemljoradničke zadruge u Hajdukovu, nadomak Subotice.

Ljubitelji šampanjca složiće se da je šampanjac odavno prevazišao pojam vina i da ne postoji stvar koja preciznije asocira na prefinjenost i ekstravaganciju. Kao i mnoge druge velike stvari, i penušavac je u našoj zemlji nastao skromno i tiho. Njegov tvorac Mulina, inženjer voćarstva i vinogradarstva i jedan od prvih enologa, svo svoje fakultetsko znanje preneo je u ZZ “Hajdukovo”, koja je tada bila smeštena u kaštelu Ingus. Nije želeo da se bavi običnim otkupom grožđa i preradom vina, već je napore usmerio ka onom što je do tada kod nas bila inovacija odnosno kuriozitet.

– To je bilo prvo penušavo vino koje se pravilo u staroj Jugoslaviji, tada je to još bila FNRJ – ponosno kazuje Novica Mulina, sin “oca srpskog šampanjca”. – Dobro vino, govorio je tata, može se napraviti samo od dobrog grožđa, zrelog, bez natrulih i plesnivih bobica. U belo i crveno vino, od probranih sorti grožđa, tada se pod pritiskom od 3,5 bara, dodavao ugljen-dioksid. Za to je služila linija, u koju je mogla da stane samo jedna flaša, koju je trebalo ručno oprati, sumporisati, postaviti u liniju, napuniti i začepiti. Tako je 1958. godine od belog vina nastao “biser palića”, a od crvenog “rubin palića”.

Nedugo zatim, zadruge po Vojvodini, među njima i Hajdukovo, preuzima “Slovenija vino” (“Slovin”) i tako nastaje “Podrum Palić”, te “biser” i “rubin” stižu u domove i na svečane prijeme širom Jugoslavije. Sredinom šezdesetih nastaje “zlatna kapljica”, a 1970. i “gold sekt”, penušavac koji prelazi granice i odlazi u Evropu.

– Otac je penušavac uvek odvajao od klasičnih vina, za njega je on bio izazov, nešto što je uvek otkrivao, iako je o njemu gotovo sve znao. Žao mu je bilo što nije imao uslove da ga pravi po izvornoj francuskoj metodi, po kojoj se u vino dodaje kvasac i ono tako sazreva više od godinu dana, vrti se stalno talog u flaši, i na prirodan način nastane ugljen-dioksid – objašnjava dalje mlađi Mulina. – Specijalni čep se stavlja u flašu i sav talog se posle nekog vremena spusti na dno. Tako, u stvari, nastaje pritisak, pod kojim se otvara flaša, koja se u tom slučaju nikako ne mućka.

Novica pokazuje mašinu na kojoj je otac pravio šampanjac

“Ugodno razveseljava ako se pije sam, a pomešan sa hladnom soda-vodom daje odličan osvežavajući napitak”. “Izuzetan dodatak mešanim pićima i koktelima, a deluje okrepljujuće” – samo su neki od Veljkovih saveta koji su se našli na etiketama penušavaca. A slušali su ih, bogme, svi hedonisti od Vardara do Trglava, jer bez ovih penušavaca nije mogla da prođe nijedno svečarenje u bivšoj Jugoslaviji.

Etiketa za “rubin palića” sa uputstvom za serviranje

Zanimljivo je da Veljko nikada nije otkrivao pravu recepturu, čak ni porodici.

– Sitne arome koje je doneo iz Francuske, kolevke šampanjca, i pažljivo ih dodavao, znali smo samo po oznakama. Ali ni danas ne znamo šta se zaista nalazi u tim bidonima – veli Novica.

Zahvalnica za učešće šampanjca sa Palića na “Berbanskim danima” Foto Privatna arhiva

Međutim, idilično vreme prvog penušavca prekinuli su rat, raspad Jugoslavije i privatizovanje “Podruma Palić”. Veljko poboleva, odlazi u penziju, ali ljubav prema ovoj vrsti vina ne jenjava. U staroj porodičnoj kući u Hajdukovu, koju je podigao Veljkov otac Novica, solunski dobrovoljac rodom iz okoline Trebinja, porodica otvara podrum “Hinga” (najviša tačka kod Ludoškog jezera, vojna kota sa koje se vidi celo selo okruženo vinogradima). U njemu, na istim onim proizvodnim linijama, starim pola veka, na kojima je počinjao, a kupljenim u bivšoj zadruzi, nastavlja da proizvodi svoje čedo “biser palića”.

Etiketa prvog šampanjca u Srbiji

– Na početku smo pravili male serije, prva je bila 480 boca, već dogodine od hiljadu, a na vrhuncu, krajem devedesetih, oko 5.000 flaša penušavca. Vremena su bila takva, da kultura ispijanja penušavih vina tada nije postojala, ljudi su ih kupovali retko, za poklon, ili neki praznik, i cela serija je znala da se proda od jeseni do Nove godine, kasnije gotovo ni flaša – priseća se Novica Mulina. – Tada su na našem tržištu postojali “fruškogorski biser”, “milion” i naš “biser palića”. To je trajalo do 2005. kada je umrla moja tetka, Veljkova sestra, za koju je bio izuzetno vezan, taj udarac je teško podneo i te godine napravili smo penušavac – poslednji put.

Veljko Mulina u odori “Viteza vina”

Tako je “biser palića” otišao u legendu, zajedno sa svojim tvorcem Veljkom Mulinom, ali i velikom zemljom čiji je bio jedan od najpitkijih simbola.

“Biser palića”, prvi šampanjac u tadašnjoj FNRJ

DOPISNICA ODREDILA SUDBINU

VELJKO je odmah posle Drugog svetskog rata, dok je većina njegovih vršnjaka imala tek četiri razreda osmoletke, nameravao da studira. Prva njegova želja bila je veterina, za koju je polagao prijemni ispit u Sarajevu. Položio ga je i čekao da mu jave rezultate, ali je poštar preko ograde bacio dopisnicu iz Sarajeva, koju tada niko nije pronašao. Kada je došla jesen i Veljko morao na studije, stariji brat potegao je veze i u Beogradu upisuje Poljoprivredni fakultet. Na proleće, kada su čistili baštu, pronašli su papir iz Sarajeva, koji mu je, na neki način, sudbinski odredio životni put.

Novosti.rs

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here