Александар Гољц: Наоружани и немарни

Поделите:

Серијал о доживљајима агената руске војне обавештајне службе, много познатије по скраћеници ГРУ (Главное разведывательное управление), то јест по њеном званичном називу до 2010, из дана у дан се све више захуктава. О њима нам западни правосудни органи и њихове контраобавештајне службе с немилосрдном доследношћу и у готово једнаким временским размацима објављују строго дозиране информације. А онда после сваке нове епизоде ућуте и као да мало одмакнуто посматрају како ће се осумњичени и њихови налогодавци понашати, каквим глупостима ће покушати да се бране. Истовремено, попут камена баченог с планине, свака следећа информација изазива лавину новинарских истраживања, што слику делатности руских армијских специјалних служби (не бих се усудио да ову делатност назовем обавештајном) чини све обимнијом.

Након две очигледно координиране прес-конференције на обе стране Атлантског океана одржане истога дана (4. октобра 2018), поред већ откривених имена и звања тровача из Солзберија сазнали смо и имена још неколицине наших „бораца“ са тог невидљивог шпијунског фронта. Једну прес-конференцију су сазвали амерички тужиоци, а другу холандска војна контраобавештајна служба. Објављено је да су у априлу ове године четворица наших агената боравили у Холандији са задатком да пронађу „рупу“ у бежичној рачунарској мрежи међународне Организације за забрану хемијског оружја (ОЗХО) у Хагу. Наиме, ОЗХО се управо у то време бавила анализирањем података у вези са тровањем Сергеја Скрипаља и његове ћерке Јулије, као и изучавањем доказног материјала о примени хемијског оружја у Сирији.

Наравно, руском руководству је било крајње неопходно да сазна колико су истражни органи близу открића солзберијских тровача и њихових наредбодаваца. По мишљењу холандских правосудних органа, следећи циљ руских оперативаца биће истраживачки центар у швајцарском граду Шпицу где су такође вршене анализе британских материјалних доказа у вези са руском тровачком акцијом у Солзберију.

Да бисмо разумели и оценили колики значај је Москва придала овој операцији треба обратити пажњу на датуме. На пример, холандске власти су 13. априла руским обавештајцима заплениле опрему и депортовале их из Холандије. А већ сутрадан, 14. априла, први човек министарства иностраних послова Сергеј Лавров пожурио је да свету објави сензационално откриће: „Сагласно подацима који су нам тајним каналима приспели из Шпица, Сергеј Скрипаљ и његова ћерка Јулија отровани су супстанцом продуженог дејства типа БЗ, бојним отровом који се не производи у Русији“. А коју улогу је у свему овоме имала наша ударна група хакера из ГРУ остаје нам само да нагађамо.

По подацима које је објавило министарство правде САД, исти припадници војне јединице регистроване под оперативним бројем 26165 су од почетка 2014. до маја 2018. не само утицали на америчке председничке изборе, већ су организовали и хакерске нападе на антидопинг агенције и организације као што су WАДА (Светска антидопинг агенција), УСАДА (Антидопинг агенција САД), Спортски арбитражни суд (ЦАС), Међународна асоцијација лакоатлетских федерација (ИААФ), ФИФА, као и нападе на још 34 организације. Агенти руске војне обавештајне службе су између осталог „хакнули“ и сервер компаније Wестингхоусе која је испоручивала гориво нуклеарним електранама у Украјини.

Наши момци нису знали за одмор. Алексеј Моренец и Јевгеније Серебрјаков, два наша сајбер борца који су недавно ухапшени у Хагу, током олимпијских игара 2016. боравили су у Рио де Жанеиру. Према тврдњама америчког министарства правде, они су тада успели да провале у заштићену базу података АДАМС, смештену у седишту Светске антидопинг агенције WАДА. Такође им је успело да уђу у личне налоге запослених у Антидопинг агенцији САД и прикупе „компромитујуће“ податке о дозволама за коришћење забрањених препарата које су амерички спортисти користили током такмичења.

Овде се намеће питање: како су ови превејани зналци високих компјутерских технологија дозволили да буду тако лако ухваћени? То што су се за солзберијским тровачима малтене вукли падобрани је донекле разумљиво. Ти момци су диверзанти, тупо обучени да по сваку цену извршавају своје борбене задатке без много размишљања о потоњим последицама. Али суперхакери би ипак морали да знају да савремене компјутерске технологије омогућавају противничкој контраобавештајној служби да прати и снима било кога. Kако је могуће да је тај ухапшени Моренец сачувао рачун за таxи који га је возио од зграде у којој је смештена војно обавештајна служба Русије до московског међународног аеродрома Шереметјево, и то с датумом поласка на свој последњи задатак – у Холандију. Или још горе, коме је пало на памет да региструје 300 приватних аутомобила својих службеника на адресу седишта војне обавештајне службе?

Очито је да се последњих пар година, тачније после „кримског пролећа“, највише руководство земље прилично занело и с радосним ентузијазмом прихватило посла око организовања тајних операција, такозваних активних подухвата у сфери обавештајне делатности. Тако је руска војна обавештајна служба претворена у банални инструмент спољне политике земље. Kраће, све се измешало. Више се не зна где се завршава посао војне обавештајне службе, а где почиње посао Сергеја Лаврова. То какве реалне везе могу имати одбрана земље и амерички председнички избори, још би се некако и могло објаснити. Мада, признаћете, уз много маште и доста натегнуто. Али је више него сигурно да све те шпијунске игре око антидопинг агенција не могу и чак не смеју имати никакве везе са војном обавештајном службом.

Може се претпоставити да је енормно повећање броја разних задатака у војно-обавештајној служби довело до невиђеног повећања броја „радних места“. Очигледно је да су она времена када су за послове илегалаца бирани посебни људи који су потом, строго индивидуално, за ову врсту посла били обучавани, далеко за нама. А као резултат имамо то да су се официри диверзанти, обучавани у Војно-дипломатској академији министарства одбране на факултету за војне обавештајце, ођедном појавили у Солзберију.

Што се тајног ударног одреда ратоборних хакера тиче, сумњам да их је неко икада озбиљно учио строгом поштовању процедура и основним правилима рада у условима такозване илегале. А не треба занемарити ни исцрпљеност агената готово свакодневно изложених напору у решавању огромног броја задатака. Њиховим наредбодавцима се очигледно толико журило да им нису давали да дишу. И за резултат имамо то да је савремени руски Штирлиц, до зуба наоружан најновијом компјутерском техником у исто време и неопростиво немаран.

Ежедневный журнал, 08.10.2018.

Превод с руског Хаим Морено

Пешчаник.нет, 15.10.2018.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here