Бајденов план за Балкан? Санкције!

Поделите:
Санкције су један од трошковно најефикаснијих механизама за одвраћање опструкције, али оне морају бити кредибилне, уз учешће САД, Велике Британије и ЕУ

У зиму 2001. године, изабрани председник Џо Бајден, тада као сенатор, посетио је Високе Дечане – српски православни манастир на Косову, и то у склопу послератног путовања по ономе што је тада био протекторат УН.

Док је био тамо (према речима Мајка Халцела, старог Бајденовог саветника за спољну политику), Бајден се накратко састао са Рамушом Харадинајем, који је донедавно, током рата на Косову, био герилац у Дечанима, а који ће касније постати премијер. Бајден, желећи да обезбеди заштиту православне културе, затражио је од Харадинаја личне гаранције да ће посебно пазити на манастир. Када је на Косову поново избило насиље три године касније, десетине српских православних цркава било је уништено, али је овај манастир остао нетакнут. Годинама касније, Харадинај је наводно затражио од Халцела да каже Бајдену како је одржао своју реч.

Избегавање грешака

Ова прича евоцира два једноставна принципа којих би будућа европска и америчка политика морала да се држи у региону. Прво, нестабилност често потиче од лидера, а не од народа. Међуетничким тензијама, које западне дипломатске мисије настављају да третирају као „древну прошлост“, управљају лидери са веома непосредним агендама. Наравно, у овом региону постоје поделе, али политички лидери праве свесни избор хоће ли их појачавати или сузбијати. У случају Високих Дечана, утицајни чврсторукаш Харадинај по свему судећи је одржао ситуацију под контролом у тренутку када су друге области потонуле у насиље.

Друго, јасни сигнали из Вашингтона и европских престоница могу да спрече проблеме на терену. Бајден је затражио да манастир буде заштићен и био је, макар делимично услед тога што су моћни лидери знали да их Вашингтон – најважнији савезник ове државе – држи на оку. Слично томе, 2016. године су заменик помоћника државног секретара Хојт Ји и његове колеге из ЕУ помогле оближњој Македонији (сада Северној Македонији) да прође кроз транзицију ка демократској влади, и то узастопним и интензивним ангажманом. Сједињене Државе су два пута убедиле ЕУ, која је посредовала у политичким споровима унутар ове државе, да одложи изборе на основу тога што они не би били поштени. Такав бескомпромисни ангажман Вашингтона и Брисела, уколико су циљеви заједнички и добро дефинисани, може да доведе до великих резултата.

Трампова администрација је подбацила у обе тачке. Тривијализовала је сложене политичке проблеме између Косова и Србије и настојала да брзоплето приграби заслуге за решавање старих анимозитета, таман на време за предизборни говор у Северној Каролини. За то време, игнорисала је савезнике и слала збуњујуће сигнале, често газећи по самим демократским принципима у чију је промоцију у овом региону Вашингтон уложио више од две деценије.

Бајдену ће бити лако да избегне грешке председника Доналда Трампа. Али ће бити далеко теже избећи понављање грешака које су учињене у време председника Барака Обаме, у којем су се Сједињене Државе повукле из региона, препуштајући га Европској унији на решавање и не нудећи било какав јасан сигнал да су Сједињене Државе спремне да бране своју двопартијску заоставштину изградње институција у региону.

Имајући у виду све спољнополитичке изазове са којим ће се нова америчка администрација суочити, Западни Балкан се вероватно неће рангирати као главни приоритет. Међутим, Бајден јесте о њему дискутовао у свом првом телефонском позиву у својству изабраног председника – са британским премијером Борисом Џонсоном. Ова тема се вероватно појавила у жељи да се Бајдену приступи кроз област са којом је он упознат, но то ипак показује да ће овај регион наставити да буде актуелан. А како су Берлин, Брисел и Париз жељни да поправе односе са Сједињеним Државама након претходне четири године, Западни Балкан представља шансу за обе стране да покажу како нова ера трансатлантске сарадње може да произведе резултате.

Борба против корупције

Европа и Сједињене Државе би нарочито могле да остваре доста напретка у овом региону фокусирањем на борбу против корупције, што би истовремено показало да Америка не посматра Балкан кроз призму старих мржњи, и послало јасну поруку о очекивањима Запада од регионалних лидера и демократског управљања.

Бајден је борбу против корупције и непотизма учинио једним од својих завета, како у унутрашњој, тако и у спољашњој политици. У свом чланку за Форин аферс, под насловом „Зашто Америка поново мора да буде лидер“, Бајден је истакао своју намеру да се „обрачуна са деловањима у личну корист, сукобима интереса, мрачним новцем и распрострањеном корупцијом која служи уским, приватним или иностраним агендама, подривајући нашу демократију“, као и да утврди „борбу против корупције као кључни интерес националне безбедности и демократску одговорност“ – како код куће, тако и у иностранству.

За то време, Европска унија је такође претворила борбу против корупције и организованог криминала у централни део својих напора на Западном Балкану. Извештаји Европске комисије о напретку за 2018. годину показују да све државе региона каскају у три кључна приоритета: борби против корупције, сузбијању организованог криминала и унапређивању правосуђа. Неке државе, укључујући Босну, имале су боље показатеље почетком 2000-их него данас. Последица је да је цела регија изгубила пет одсто становништва за протеклих пет година. У Босни и Херцеговини, већина оних који одлазе наводе корупцију као кључни фактор који подстиче њихов егзодус. Корупција, за то време, подстиче организовани криминал и исисава новац у џепове оних који би могли да изазову немире.

Бајден би могао да крене Обаминим стопама и да препусти Балкан Европи, али и поред све приче о стратешком суверенитету ЕУ, овај блок од 27 земаља чланица (од којих свака има своје специфичне интересе) остаје неспособан да формулише ефективну политику за регион. Узмимо, на пример, покушај Бугарске да блокира улазак Северне Македоније у ЕУ, или хрватске опструкције у политици ЕУ о Босни и Херцеговини.

Било то добро или не, најефикаснији форум за доношење одлука о Западном Балкану неће бити Европски савет, него коалиција држава са сличним ставовима, попут Сједињених Држава, Уједињеног Краљевства, Немачке, Француске, Италије и представника из ЕУ. Али суштина лежи у томе да Сједињене Државе могу да помогну у постизању европске кохерентности поводом политике за Западни Балкан – нарочито ако очувају фокус на корупцији и организованом криминалу, који прожимају економске, политичке и безбедносне проблеме овог региона.

Деловање САД и ЕУ

Радећи заједно, Сједињене Државе и Европа би ограничиле трошкове које индивидуално имају подржавајући регион. Деценије трансатлантске сарадње поводом владавине права на Западном Балкану значе да политички оквир већ постоји. Оно што недостаје јесте залет да се искористи мноштво финансијских и политичких инструмената који су доступни. Сједињене Државе су традиционално биле спремније да прибегавају санкцијама како би обуздале или кажњавале за политичке опструкције и корупцију, као када су санкције уведене Милораду Додику (српском члану Председништва Босне и Херцеговине) и Николи Шпирићу (босанско-српском политичару). Уједињено Краљевство је почело да нагиње ближе ка америчкој стратегији, а лидери ЕУ могли би да крену истим стопама. Санкције су један од трошковно најефикаснијих механизама за одвраћање опструкција, али оне морају бити кредибилне, што је Европској унији тешко да постигне, имајући у виду њену структуру за доношење одлука.

Коначно, радећи заједно, Сједињене Државе и Европска унија би боље координисале међународни финансијски утицај и политичке алате. И ММФ и Европска унија су улагали огромне количине новца у овај регион. ММФ је искеширао 806 милиона евра за хитну помоћ региону само у 2020. години, док макрофинансијска помоћ Европске уније износи 750 милиона евра. Недавно најављени Економско-инвестициони план ЕУ предвиђа додатних девет милијарди евра претприступне помоћи и милијарде у позајмицама за Западни Балкан. Овај новац, међутим, мора се адекватно користити, са строгим условима кад су у питању финансијска одговорност и притисцима у погледу владавине права. То је нешто што ће бити лакше постићи уколико Сједињене Државе буду део кампање притиска.

Уместо одмицања или покушавања да се реше нерешиви замрзнути конфликти, Сједињене Државе – заједно са ЕУ – морају почети да решавају актуелни проблем корупције. Уколико корупцију буде могуће ставити под контролу, политичко управљање и економија региона моћи ће да се побољшају. А то ће, заузврат, поправити проблем одлива мозгова са Балкана и потенцијално оснажити мир.

Националистичке кварише овог региона зависе од етничког дискурса како би имали гориво за машинерију своје политике. Западни лидери морају бити сигурни да њихове позајмице и друга финансијска помоћ неће бити коришћени у те сврхе. Уместо тога, требало би да користе свој финансијски и политички утицај како би локалне лидере позвали на одговорност кроз спровођење антикорупцијских мера. Они су овладали вештином стварања нестабилности у циљу останка на власти. Сједињене Државе и Европа морају да схвате ову игру и узврате на прави начин.

То је игра коју Бајден, са деценијама свог дубинског искуства о региону, врло добро познаје. Надајмо се да ће његова администрација, упркос бројним другим спољнополитичким и безбедносним приоритетима, издвојити скроман политички капитал који је потребан како би се обновио трансатлантски кредибилитет у региону.

 

Превео Владан Мирковић/Нови Стандард

Извор Foreign Policy

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here