Др Иван Пајовић: ЧЕРКЕСКИ КИНЏАЛ У ТРБУХУ РУСИЈЕ

Поделите:

Од 21. до 22. новембра у Нирнбергу је одржан први међународни черкески конгрес. Овај скуп представља новину за кавкаски регион и његове народе. Са поздравним говором иступио је Орфан Штах (из Канаде). „Захваљујемо се свим члановима организационог комитета у Немачкој и Circassian Repatriation Organisation (Черкеска организација за подршку репатријацији) на њиховим неуморним напорима”, – нагласио је он.

Екстремисти и разноврсни националисти који маштају о независности Черкезије у оквиру митских граница веома су активни у дијаспори. Умногоме зато што кавкаску реалност у тој средини или лоше познају, или не желе да је приме на знање, али и умногоме зато што у Русији таква стремљења у организованом облику бивају у корену пресечена.

Постоје три смернице по којима Circassian Repatriation Organisation (CRO) делује: признање колонијалног насиља над Черкезима, њихово пресељење на Северни Кавказ као своју историјску постојбину  и  обједињавање севернокавкаских република Русије у једну административну јединицу. Осим реченог, подршку је добила и идеја „Велике Черкезије” на Кавказу, која је опсесија речене организације, а која делује под патронатом специјалних служби САД.

Кабардинци, Адигејци (или Адиги), Черкези и Шапсуги – сви су они у суштини черкески народи, то јест сви су они Черкези. У Русији они броје око 720.000 људи, а живе у три републике: Адигеја (главни град Мајкоп), Карачајево-Черкезија (гл. г. Черкаск) и Кабардино-Балкарија (гл. г. Наљчик). Највећи проценат Черкеза је у Кабардино-Балкарији – 55%.

Черкеским националним покретом углавном се управља из дијаспоре. Черкези као мањина живе у многим земљама: у Турској (4 милиона), Сирији, Јордану, Израелу и Европи. Активна черкеска дијаспора (више од 9000 људи) формирана је 1967. усељавањем у САД, када је прихваћен позив америчког председника после рата на Голанској висоравни, где су Черкези живели. У Америци своју делатност обављају Circassian Education Foundation и The Circassian Cultural Institute (Њу Џерзи). Док су раније Черкези били скоро аполитични, у последње време, како се види у пракси, они показују растућу политичку активност, под руководством Circassian Repatriation Organisation и уз свесрдну помоћ америчких служби.

Због Kавкаског рата 1817–1864. Черкези су напуштали свој завичај. Турци су их у већем броју населили и на Балканско полуострво (на Kосову око 40.000). У српско-турском рату 1877-78 око 10.000 је учествовало у борбама против српске војске (већи део Черкеза се повукао пред српском војском), а после Балканских ратова 1912-1913. године већина је отишла у Турску, док је незнатан део остао.

У многим земљама черкеска мањина је добро интегрисана. „Међутим, спознаја да се културни опстанак може постићи само репатријацијом у своју историјску домовину, оптерећује њихову свест”, жали се управа Федерације черкеских културних друштава у Европи.

Радикална стремљења Circassian Repatriation Organisation у данашње време представљају велики ризик за Северни Кавказ. Притом постоји разлика у виђењима циљева и метода унутар покрета. У сваком случају, многи млади Черкези налазе се под утицајем радикалних исламистичких мрежа. Например, радикални националисти траже од Русије независну државу (у Истамбулу су демонстранти више пута тражили да се Русија повуче са Кавказа). Неки чланови захтевају ступање у „Кавкаски емират” (самопрокламовану „исламску државу” на Северном Кавказу). Године 2011. тадашњи шеф Истражног комитета, генерал Устов, побројао је 873 бојовника „Кавкаског емирата”. У Немачкој, према подацима председника Федералне службе за заштиту уставног поретка Ханса-Георга Масена, живи око 200 присталица „емирата”.

Учесници черкеског конгреса у Нирнбергу позивали су да се глобално промовише идеја о геноциду над Черкезима. После распада СССР тема геноцида претворила се у популарни политички инструмент. Све до данас „заинтересоване стране” су се користили оптужбама: Јермени за геноцид, Украјинци за глад 1930-тих, Пољаци за Катин, Осетинци за грузијски напад на Цхинвали.

Односи Руса и Черкеза такође су оптерећени историјским конфликтима. Черкези и Чечени су се борили против руске царске војске све док се није предао њихов вођа, имам Шамил. Руски поета Александар Пушкин у свом „Путовању у Ерзерум” пише: „Кинџал и шашка су као део њиховог тела, а дете њима почиње руковати и пре но што проговори. За њих је убиство – обичан гест”.

„Уколико Кавкасцу затреба злата или драгоцености, он се просто спусти са планине и пљачка преплашене житеље долине” – писао је Есад Беј, немачкојезични писац руско-јеврејског порекла. Дивља бруталност, страст према разбојништву и убиству – то је оно што је својствено Черкезима („Zwölf Geheimnisse im Kaukasus”. 1930).

Непријатељ игра на „черкеску карту”. „Черкеско питање” и терористичке претње „Кавкаског емирата” указују на два вектора развоја ситуације на јужној периферији Русије: један води ка етничкој, а други ка исламској мобилизацији. Данас америчка Jamestown Foundation води активну кампању изазивања напетости у региону Северног Кавказа и Црног мора. Фондацијом су, осим других, управљали бивши шеф ЦИА Роберт Џејмс Вулси и бивши саветник за безбедност председника САД Збигњев Бжежински. Фондација је постала позната захваљујући подршци коју је пружила чеченским бојовницима. Средином 2000-тих Jamestown Foundation је покушавао да изазове обојену револуцију на руској територији Кавказа.

Глен Ховард, председник овог америчког think tank-а позвао је САД и НАТО да радикализују потезе против Русије, а посебно прикупљање обавештајних података преко америчких сателита. Према његовим речима, украјинска војска мора да пружа отпор у вези Крима, а Кримски Татари треба да се труде како би постали реални проблем за Москву.

Северни Кавказ по старом остаје најнемирнији регион Русије у ком старе ране још нису зарасле. Током побуне у Наљчику 13–14. октобра 2005. изгинуло је око стотину људи. Према подацима министарства унутрашњих послова, од 1991. до 2016. године у Кабардино-Балкарији убијено је више од 300 припадника безбедносних снага. Ова проблематика нашироко је заступљена у руским медијима. Безбедносне снаге посматрају имигранте као потенцијално опасне. Аналитичари кавкаских прилика упозоравају да би повратак Черкеза могао да изазове религиозну радикализацију на Кавказу.

Черкези из разних земаља добро су међусобно повезани преко друштвених мрежа. Већ је успостављена не само морска веза између лука Трабзон и Самсун са лукама Сочи и Сухуми, већ и ваздушна веза Истамбула са Мајкопом и Краснодаром. Интензивне везе између дијаспоре и историјског завичаја нису ограничене комуникацијама и саобраћајем. Черкески ученици из Турске путују у Мајкоп како би учили на вишедневним курсевима језика. Нормална је појава да се  у Наљчику образују млади људи из Сирије и Јордана.

Међутим, број повратника не прелази неколико хиљада. Породице које се враћају могу рачунати искључиво на сопствене ресурсе. Руски закони предвиђају да странци могу поднети захтев за држављанство само под три услова: отказивање од држављанства друге земље, живот у Русији у току најмање пет година и употреба руског језика. Велики проблем представља и налажење одговарајућег радног места на Северном Kавказу. Велика препрека при запошљавању може бити и непознавање руског језика.

Највише од свих би у завичај желели да се врате Черкези из Сирије. Москва има становиште да су преци сиријских Черкеза после Кавкаског рата 1817—1864. добровољно напустили Северни Кавказ и зато се не могу сматрати емигрантима из Русије. По закону, сународницима су сматрају само они који се идентификују као грађани Русије, што се потврђује друштвеном или професионалном активношћу уз употребу руског језика и културе у иностранству.

Генерално, руске власти се односе уздржано по питању захтева пресељења Черкеза на Северни Кавказ. Оне нису заинтересоване да се на рачун такве имиграције увећава број Кавказаца у том региону, док се притом наставља исељавање Руса. Годишња квота за имигранте у Републици Адигеји је око 450 људи. У другим републикама у прошлој и овој години право на репатријацију добило је тек 200 људи. Овакве строге квоте одредила је централна власт Русије

Председник Међународне черкеске асоцијације наглашава да без сарадње федералних органа у Москви није могуће решити ово питање. Државни органи координирају поделу плацева, градњу кућа и упућивање помоћи.

Русија је била и биће земља Кавкаског региона. Черкези се генерално осећају безбедно у Русији. Међународна черкеска асоцијација са штабом у Наљчику може се назвати кључним центром черкеске организације. Она обухвата велики број организација из Турске, Русије (укључујући черкеске савете у три севернокавкаске републике) и других земаља. Черкезима је, како би им се угодило, призната независност Абхазије и Јужне Осетије, које су се отцепиле после краткотрајног рата Русије и Грузије. Изашло се у сусрет њиховим очекивањима и у случају додељивања аутономног статуса Ногајцима и Абазима на територији Карачајево-Черкезије, а што је иначе у противречности са принципијелним ставом Москве да се не допушта даље уситњавање Кавказа.

Стиче се утисак се да Москва труди и предлаже начине смиривања ситуације и сарадње на Северном Кавказу. Међутим, Circassian Repatriation Organisation је много више заинтересована како да изазове раздор између Черкеза и Руса. Мржња према Русији не води никуда, а дијалог нема разумну алтернативу. Русофобија је много старија појава од Хладног рата и његове реторике: „Черкези и Украјинци су симпатични, а Руси су ружни, прљави и зли”. Таква упрошћена и злонамерна матрица никоме не може донети добро.

Др Иван Пајовић

Видовдан

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here