Dr Ivan Pajović: ČERKESKI KINDŽAL U TRBUHU RUSIJE

Podelite:

Od 21. do 22. novembra u Nirnbergu je održan prvi međunarodni čerkeski kongres. Ovaj skup predstavlja novinu za kavkaski region i njegove narode. Sa pozdravnim govorom istupio je Orfan Štah (iz Kanade). „Zahvaljujemo se svim članovima organizacionog komiteta u Nemačkoj i Circassian Repatriation Organisation (Čerkeska organizacija za podršku repatrijaciji) na njihovim neumornim naporima”, – naglasio je on.

Ekstremisti i raznovrsni nacionalisti koji maštaju o nezavisnosti Čerkezije u okviru mitskih granica veoma su aktivni u dijaspori. Umnogome zato što kavkasku realnost u toj sredini ili loše poznaju, ili ne žele da je prime na znanje, ali i umnogome zato što u Rusiji takva stremljenja u organizovanom obliku bivaju u korenu presečena.

Postoje tri smernice po kojima Circassian Repatriation Organisation (CRO) deluje: priznanje kolonijalnog nasilja nad Čerkezima, njihovo preseljenje na Severni Kavkaz kao svoju istorijsku postojbinu  i  objedinjavanje severnokavkaskih republika Rusije u jednu administrativnu jedinicu. Osim rečenog, podršku je dobila i ideja „Velike Čerkezije” na Kavkazu, koja je opsesija rečene organizacije, a koja deluje pod patronatom specijalnih službi SAD.

Kabardinci, Adigejci (ili Adigi), Čerkezi i Šapsugi – svi su oni u suštini čerkeski narodi, to jest svi su oni Čerkezi. U Rusiji oni broje oko 720.000 ljudi, a žive u tri republike: Adigeja (glavni grad Majkop), Karačajevo-Čerkezija (gl. g. Čerkask) i Kabardino-Balkarija (gl. g. Naljčik). Najveći procenat Čerkeza je u Kabardino-Balkariji – 55%.

Čerkeskim nacionalnim pokretom uglavnom se upravlja iz dijaspore. Čerkezi kao manjina žive u mnogim zemljama: u Turskoj (4 miliona), Siriji, Jordanu, Izraelu i Evropi. Aktivna čerkeska dijaspora (više od 9000 ljudi) formirana je 1967. useljavanjem u SAD, kada je prihvaćen poziv američkog predsednika posle rata na Golanskoj visoravni, gde su Čerkezi živeli. U Americi svoju delatnost obavljaju Circassian Education Foundation i The Circassian Cultural Institute (Nju Džerzi). Dok su ranije Čerkezi bili skoro apolitični, u poslednje vreme, kako se vidi u praksi, oni pokazuju rastuću političku aktivnost, pod rukovodstvom Circassian Repatriation Organisation i uz svesrdnu pomoć američkih službi.

Zbog Kavkaskog rata 1817–1864. Čerkezi su napuštali svoj zavičaj. Turci su ih u većem broju naselili i na Balkansko poluostrvo (na Kosovu oko 40.000). U srpsko-turskom ratu 1877-78 oko 10.000 je učestvovalo u borbama protiv srpske vojske (veći deo Čerkeza se povukao pred srpskom vojskom), a posle Balkanskih ratova 1912-1913. godine većina je otišla u Tursku, dok je neznatan deo ostao.

U mnogim zemljama čerkeska manjina je dobro integrisana. „Međutim, spoznaja da se kulturni opstanak može postići samo repatrijacijom u svoju istorijsku domovinu, opterećuje njihovu svest”, žali se uprava Federacije čerkeskih kulturnih društava u Evropi.

Radikalna stremljenja Circassian Repatriation Organisation u današnje vreme predstavljaju veliki rizik za Severni Kavkaz. Pritom postoji razlika u viđenjima ciljeva i metoda unutar pokreta. U svakom slučaju, mnogi mladi Čerkezi nalaze se pod uticajem radikalnih islamističkih mreža. Naprimer, radikalni nacionalisti traže od Rusije nezavisnu državu (u Istambulu su demonstranti više puta tražili da se Rusija povuče sa Kavkaza). Neki članovi zahtevaju stupanje u „Kavkaski emirat” (samoproklamovanu „islamsku državu” na Severnom Kavkazu). Godine 2011. tadašnji šef Istražnog komiteta, general Ustov, pobrojao je 873 bojovnika „Kavkaskog emirata”. U Nemačkoj, prema podacima predsednika Federalne službe za zaštitu ustavnog poretka Hansa-Georga Masena, živi oko 200 pristalica „emirata”.

Učesnici čerkeskog kongresa u Nirnbergu pozivali su da se globalno promoviše ideja o genocidu nad Čerkezima. Posle raspada SSSR tema genocida pretvorila se u popularni politički instrument. Sve do danas „zainteresovane strane” su se koristili optužbama: Jermeni za genocid, Ukrajinci za glad 1930-tih, Poljaci za Katin, Osetinci za gruzijski napad na Chinvali.

Odnosi Rusa i Čerkeza takođe su opterećeni istorijskim konfliktima. Čerkezi i Čečeni su se borili protiv ruske carske vojske sve dok se nije predao njihov vođa, imam Šamil. Ruski poeta Aleksandar Puškin u svom „Putovanju u Erzerum” piše: „Kindžal i šaška su kao deo njihovog tela, a dete njima počinje rukovati i pre no što progovori. Za njih je ubistvo – običan gest”.

„Ukoliko Kavkascu zatreba zlata ili dragocenosti, on se prosto spusti sa planine i pljačka preplašene žitelje doline” – pisao je Esad Bej, nemačkojezični pisac rusko-jevrejskog porekla. Divlja brutalnost, strast prema razbojništvu i ubistvu – to je ono što je svojstveno Čerkezima („Zwölf Geheimnisse im Kaukasus”. 1930).

Neprijatelj igra na „čerkesku kartu”. „Čerkesko pitanje” i terorističke pretnje „Kavkaskog emirata” ukazuju na dva vektora razvoja situacije na južnoj periferiji Rusije: jedan vodi ka etničkoj, a drugi ka islamskoj mobilizaciji. Danas američka Jamestown Foundation vodi aktivnu kampanju izazivanja napetosti u regionu Severnog Kavkaza i Crnog mora. Fondacijom su, osim drugih, upravljali bivši šef CIA Robert Džejms Vulsi i bivši savetnik za bezbednost predsednika SAD Zbignjev Bžežinski. Fondacija je postala poznata zahvaljujući podršci koju je pružila čečenskim bojovnicima. Sredinom 2000-tih Jamestown Foundation je pokušavao da izazove obojenu revoluciju na ruskoj teritoriji Kavkaza.

Glen Hovard, predsednik ovog američkog think tank-a pozvao je SAD i NATO da radikalizuju poteze protiv Rusije, a posebno prikupljanje obaveštajnih podataka preko američkih satelita. Prema njegovim rečima, ukrajinska vojska mora da pruža otpor u vezi Krima, a Krimski Tatari treba da se trude kako bi postali realni problem za Moskvu.

Severni Kavkaz po starom ostaje najnemirniji region Rusije u kom stare rane još nisu zarasle. Tokom pobune u Naljčiku 13–14. oktobra 2005. izginulo je oko stotinu ljudi. Prema podacima ministarstva unutrašnjih poslova, od 1991. do 2016. godine u Kabardino-Balkariji ubijeno je više od 300 pripadnika bezbednosnih snaga. Ova problematika naširoko je zastupljena u ruskim medijima. Bezbednosne snage posmatraju imigrante kao potencijalno opasne. Analitičari kavkaskih prilika upozoravaju da bi povratak Čerkeza mogao da izazove religioznu radikalizaciju na Kavkazu.

Čerkezi iz raznih zemalja dobro su međusobno povezani preko društvenih mreža. Već je uspostavljena ne samo morska veza između luka Trabzon i Samsun sa lukama Soči i Suhumi, već i vazdušna veza Istambula sa Majkopom i Krasnodarom. Intenzivne veze između dijaspore i istorijskog zavičaja nisu ograničene komunikacijama i saobraćajem. Čerkeski učenici iz Turske putuju u Majkop kako bi učili na višednevnim kursevima jezika. Normalna je pojava da se  u Naljčiku obrazuju mladi ljudi iz Sirije i Jordana.

Međutim, broj povratnika ne prelazi nekoliko hiljada. Porodice koje se vraćaju mogu računati isključivo na sopstvene resurse. Ruski zakoni predviđaju da stranci mogu podneti zahtev za državljanstvo samo pod tri uslova: otkazivanje od državljanstva druge zemlje, život u Rusiji u toku najmanje pet godina i upotreba ruskog jezika. Veliki problem predstavlja i nalaženje odgovarajućeg radnog mesta na Severnom Kavkazu. Velika prepreka pri zapošljavanju može biti i nepoznavanje ruskog jezika.

Najviše od svih bi u zavičaj želeli da se vrate Čerkezi iz Sirije. Moskva ima stanovište da su preci sirijskih Čerkeza posle Kavkaskog rata 1817—1864. dobrovoljno napustili Severni Kavkaz i zato se ne mogu smatrati emigrantima iz Rusije. Po zakonu, sunarodnicima su smatraju samo oni koji se identifikuju kao građani Rusije, što se potvrđuje društvenom ili profesionalnom aktivnošću uz upotrebu ruskog jezika i kulture u inostranstvu.

Generalno, ruske vlasti se odnose uzdržano po pitanju zahteva preseljenja Čerkeza na Severni Kavkaz. One nisu zainteresovane da se na račun takve imigracije uvećava broj Kavkazaca u tom regionu, dok se pritom nastavlja iseljavanje Rusa. Godišnja kvota za imigrante u Republici Adigeji je oko 450 ljudi. U drugim republikama u prošloj i ovoj godini pravo na repatrijaciju dobilo je tek 200 ljudi. Ovakve stroge kvote odredila je centralna vlast Rusije

Predsednik Međunarodne čerkeske asocijacije naglašava da bez saradnje federalnih organa u Moskvi nije moguće rešiti ovo pitanje. Državni organi koordiniraju podelu placeva, gradnju kuća i upućivanje pomoći.

Rusija je bila i biće zemlja Kavkaskog regiona. Čerkezi se generalno osećaju bezbedno u Rusiji. Međunarodna čerkeska asocijacija sa štabom u Naljčiku može se nazvati ključnim centrom čerkeske organizacije. Ona obuhvata veliki broj organizacija iz Turske, Rusije (uključujući čerkeske savete u tri severnokavkaske republike) i drugih zemalja. Čerkezima je, kako bi im se ugodilo, priznata nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, koje su se otcepile posle kratkotrajnog rata Rusije i Gruzije. Izašlo se u susret njihovim očekivanjima i u slučaju dodeljivanja autonomnog statusa Nogajcima i Abazima na teritoriji Karačajevo-Čerkezije, a što je inače u protivrečnosti sa principijelnim stavom Moskve da se ne dopušta dalje usitnjavanje Kavkaza.

Stiče se utisak se da Moskva trudi i predlaže načine smirivanja situacije i saradnje na Severnom Kavkazu. Međutim, Circassian Repatriation Organisation je mnogo više zainteresovana kako da izazove razdor između Čerkeza i Rusa. Mržnja prema Rusiji ne vodi nikuda, a dijalog nema razumnu alternativu. Rusofobija je mnogo starija pojava od Hladnog rata i njegove retorike: „Čerkezi i Ukrajinci su simpatični, a Rusi su ružni, prljavi i zli”. Takva uprošćena i zlonamerna matrica nikome ne može doneti dobro.

Dr Ivan Pajović

Vidovdan

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here