Како је Пашињан уништио Јерменију

Поделите:
Пашињан је након „Баршунасте револуције” свесно покварио односе са Русијом и Ираном и спровео опсежну чистку кадрова у војсци и службама. Јерменија је то скупо платила

Недавно су ме неки пријатељи замолили да напишем мишљење о мом одлучном противљењу јерменској влади и мерама које су могле бити предузете током протекле две године како би се спречила национална криза која је резултовала губитком Арцаха.

На самом почетку бих желео да упозорим читаоце који верују у теорије завере или немају дубље разумевање јерменске политике да или престану са читањем на овом месту, или да ме барем не гуше причама које су чули од својих мајки, очева, рођака, са друштвених мрежа, од пријатеља из Јерменије, од таксисте или синовца комшије чији зет живи у истој згради са неким политичарем.

Током протекле две године, влада господина Пашињана у Јерменији начинила је катастрофалне грешке које су резултовале отуђењем јерменских савезника и пријатеља, угрозиле безбедност државе и створиле унутрашњи раздор који је ослабио државне институције.

Грешке на спољном плану

На спољном плану гледано:

– Уместо да инвестира у стварање чвршћих веза са Русијом, главним гарантом безбедности Јерменије, Пашињан је отуђио Русе тако што је у своју владу укључио значајне личности из страних невладиних организација познатих по антируској агенди. Премијер је отворио политички мотивисане кривичне истраге против руских компанија у Јерменији (пример је случај Железнице Јужног Кавказа), спречио пословне трансакције покренуте од стране руских компанија (случајеви Јуком и Ташир) и намерно укаљао имиџ и репутацију Русије покретањем политичког прогона против шефа ОДКБ-а (руске верзије НАТО-а) генерала Јурија Хатчатурова, што је западним медијима дало муницију за пропагандну кампању против Русије.

– Господин Пашињан је такође искочио из колосека када је представник његове странке гласао против повратка Русије у Парламентарну скупштину Савета Европе (PACE), што је била фатална грешка коју је његова странка касније покушавала да оправда тврдњама да су јерменски делегати „случајно притиснули погрешно дугме приликом гласања“.

– Господин Пашињан такође није успео да ојача односе са Ираном, најпоузданијим суседом Јерменије који представља њену економску жилу куцавицу. Уместо да приоритет пружи иранским националним интересима, Пашињан је отворио јерменску амбасаду у Израелу, што је био корак који је разбеснео Иран а није резултовао било каквим дипломатским контрауслугама Јерменији будући да је Израел наставио да снабдева Азербејџан оружјем.

– Паралелно са овим, влада Пашињанова влада такође није успела да оствари било какве значајније успехе у односима са ЕУ, САД, Кином и Индијом. Чак и на врхунцу сукоба између Саудијске Арабије (и арапског блока) против Турске, који је могао представљати одличну прилику за Јерменију да развије односе са земљама Залива (посебно С. Арабијом) и обезбеди економску подршку за Јерменију, постигнућа министра спољних послова у Пашињановој влади свела су се на неколико званичних посета и изјава подршке овој или оној земљи.

Грешке на унутрашњем плану

На унутрашњем плану гледано:

– Уместо да јерменску јавност окупља око националних институција након такозване „баршунасте револуције“, влада господина Пашињана прешла је у офанзиву, поделивши јавност на „црне“ и „беле“. Они који су се дрзнули да критикују Пашињаново мишљење били су етикетирани као „издајници“, „мафијаши“ или као „непријатељи револуције“. Ова карактеризација није поштедела чак ни његове најближе савезнике са којима је деценијама био у опозицији.

– Што се тиче његовог особља, уместо да своју владу повери квалификованим појединцима са кредибилним јавним искуством, господин Пашињан је наставио да стратешка места попуњава неискусним дипломцима страних невладиних организација. Адвокат са неколико година искуства постао је министар правде коме је поврено писање новог устава. Менаџер продаје са одређеним искуством у авио индустрији постао је шеф Одбора за цивилно ваздухопловство. Таква именовања резултовала су катастрофалним институционалним последицама. На пример, цивилно ваздухопловство у Јерменији постало је тако неорганизовано и непоуздано да је током 2020. ЕУ забранила јерменским авио-превозницима да лете у Европу из безбедносних разлога.

Међутим, невероватно је да је господин Пашињан наставио да за све своје неуспехе криви претходне владе (нажалост са слепим стадом оваца које му је пружало подршку). Слично томе, лоше управљање ковид кризом од стране неискусног министра здравља довело је до тога да је Јерменија постала једна од земаља са најлошијим учинком на свету у погледу управљања пандемијом. Овога пута, будући да није могао да свали кривицу на претходне владе, Пашињан је оптужио јерменски народ и његову безобзирност као главни разлог кризе.

– Како су НВО дипломци постајали све укљученији у процес доношења одлука у Јерменији, влада је почела да доноси све више и више ирационалних одлука. Министарство за дијаспору је угашено, Националној академији наука је ускраћено финансирање, историја јерменске цркве је уклоњена из школског програма, јерменском свештенству је било забрањено да посећује школе (или је барем покушано), покренуто је блаћење Јерменске апостолске цркве, а јерменска књижевност је постала вишак на универзитетима. Уместо тога, учињени су напори да се приоритет пружи сумњивим агендама као што су ратификација „Истанбулске конвенције“ или замена часова јерменске књижевности на универзитетима наставом о „родним студијама“.

– Следећа мета Пашињанова мета постале су јерменске војне и безбедносне структуре. Како се развијао његов план за прогон политичких противника, господин Пашињан је јерменску Службу националне безбедности ставио под своју директну команду. Служба безбедности, која је требало да се бори против тероризма и разоткрива непријатељске шпијунске активности, постала је лична полиција која се по налогу премијера шаље у било коју фирму или дом да изврши претрес који није чак ни издалека повезан са случајевима националне безбедности (углавном су то фирме или домови политичких противника).

Пашињан се такође поигравао са војним руководством, замењујући високе официре и шаљући неке од наших најискуснијих генерала у превремену пензију због њихових политичких ставова. Најгоре од свега је то што је – уместо да око себе окупи најискусније команданте да побољшају његову стратешку визију и оствари корист због њихових постојећих веза са руским војним круговима – Пашињан прогонио наше најспособније командне кадрове и уместо њих регрутовао пензионисане војне званичнике, који нису били на активној дужности од ‘90-их година, стављајући их на позиције својих саветника за безбедност.

– Слични пропусти регистровани су и у економији. Ослањајући се на моментум који је створио раст остварен за време Карена Карапетјана и повећавајући пореске стопе, Пашињан је покушао да надува економску активност науштрб пореских пријава, док су велики пројекти попут Амулсара (отварање рудника злата на планини Амулсар, прим. НС) стагнирали због његове неспособности да доноси тешке одлуке. Обим страних директних инвестиција није забележио веће промене, а буџетски показатељи остали су на забрињавајуће ниском нивоу.

Суморна стварност

У моменту када је почео  рат у Арцаху, Јерменија је изгубила свог најближег савезника, свог најпоузданијег суседа, војска је пролазила кроз озбиљне шокове изазване константним променама у командном кадру, служба националне безбедности је била заокупљена ловом на политичке противнике, а економија је била уништена због вируса COVID-19 и лошег управљања. Штавише, Јерменија се сада налази на ивици грађанског рата, са друштвом подељеним више него икада и владом без апсолутно икаквог утицаја или веза у Русији, Европи или Сједињеним Државама.

Ово је стварност, а остало је историја. Колико год неко покушавао да окриви претходне власти (према којима такође имам резерве) или ширио приче о кривици свих осим актуелне власти, чињенице кажу следеће: Претходни политички лидери успевали су да задрже Арцах као део наше домовине (свеједно да ли дипломатским или другим средствима). Чак и ако на тренутак поверујемо да је све ово планирано од 2011. године, сваки пристојан лидер би јавности одмах на почетку рекао истину, и пре би изабрао да поднесе оставку него да потпише онакав споразум.

Лидер који се путем Фејсбука три пута дневно уживо укључује како би причао о својој супрузи, свом оделу или ценама парадајза, дефинитивно је могао наћи времена да јерменском народу објасни статус преговора. Али изгледа да је топлина владалачке фотеље Пашињану била важнија од граница наше домовине, и он је жртвовао Арцах – којег је називао “ուրիշների հողը”, односно „земљом која припада другима“ – да би остао на власти.

Почивајте у миру, наши хероји! Једног дана, када се ова нација пробуди, издигне изнад гласина са друштвених мрежа и прочита своју историју, можда ће научити како се гради национална држава.

Много сам размишљао пре писања ове кратке анализе и питао се да ли је вредна мог времена. Ако нађем снаге, можда ћу ускоро написати чланак о стратешким одлукама које су нас коштале губитка самог рата; али о томе другом приликом.

 Фејсбук/Positive Hayastan

Поделите:

1 коментар

  1. И наша власт би требали да извуче поуке из ових догађаја. Српски чамац мора бити привезан за руски брод. Ко то не схвати, не смеши му се баш нека сјајна политичка будућност.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here