Како либерална Русија види Путинов патриотизам

Поделите:

Путину се из неког разлога уопште не жури да објави своју кандидатуру за предстојеће председничке изборе. Шта чека? Зашто прави тако дугу предизборну паузу? Ех, зашто. Па зато јер током паузе не мора да изговара свакојаке глупости, да прича о некаквом програму, о сјајној идеји водиљи која га (ето) приморава да учествује на овим изборима, о томе какву будућност може да обећа својим сународницима. Узгред, скуп идеја о будућности назива се идеологијом, а сва Путинова „идеологија“ се може сместити буквално у једну реч. Ту реч је он већ изговорио прошле године. Владимир Владимирович је свом народу још 3. фебруара 2016. све у вези са својом „идеологијом“ објаснио. „Ми немамо, нити можемо имати било какву другу уједињујућу идеју осим патриотизма“, рекао је тада Путин. Kратко и сажето – нема шта. Међутим, све зависи од тога на кога се односи заменица „ми“. Ако су у то „ми“ смештени Путин, стамбена задруга „Језеро“ (кооператив „Озеро“) и још пар људи, онда то јесте та „идеологија“. Kоначан смисао идеја које она садржи је свима познат, али изговорити их наглас било би крајње непристојно.

Не би било у реду да председник једне велике земље јавно поручује на пример следеће: „Пријатељима – све, непријатељима – закон“. Мада, искрено говорећи, покоја барапска му се чешће омакне. Рецимо она „удри први“. А потчињеном народу Путин као идеологију може да понуди само ону једну реч – „патриотизам“.

У Русији је данас на снази државни програм под гломазним називом „Патриотско васпитање грађана Руске Федерације за период од 2016. до 2020. године“. Треба рећи да сагласно овом програму производња једног патриоте Домовину не кошта много. За његово финансирање је предвиђено укупно 2 милијарде и 64 милиона рубаља. И ако поверујемо у податак званичне статистике која каже да нас у Домовини има 146 милиона, испада да у свакога од нас треба уложити по 14 рубаља и 10 копејки, да би на крају, на излазу из процеса обраде који је овим програмом предвиђен, изашао један патриота.

У програм су унети и прецизни критеријуми по којима се може оценити у којој мери је он остварен. Поменућу само два најважнија: „број грађана поносних на то што су грађани Руске Федерације (у процентима)“ и „број грађана који учествују у послу патриотског васпитавања грађана Руске Федерације“. Значи, ако си поносан и ако још и учествујеш, сматрај да оних 14 рубаља и 10 копејки које је Домовина у тебе уложила нису бачене.

А примера савременог патриотског васпитања у Русији има много. Навешћу један свежији, али сигурно не и последњи. Ана Kувичко, посланица у државној Думи и разуме се расна јединороскиња, недавно је снимила видео у којем са ученицима волгоградске кадетске школе бр. 44 изводи дечију песму о спремност да се у „последњем боју“, за „чика Вову“ положи и свој живот. Текст песмице је заправо дубока и свестрана геополитичка анализа наше политичке стварности, до пуцања набијена патриотизмом. „Целу је земљину куглу хегемон изврнуо руглу“, певају деца под диригентском палицом наше посланице. Деци наравно нема потребе објашњавати ко је тај хегемон. Одмах затим следи оштра критика труле западне демократије: „У далекој земљи за океаном власти лишен председник“. Па онда мало критике на рачун европске бирократије: „Европа остаде нема, без мозга и сопственог хтења“. И на крају, дискретно саосећање према потенцијалним савезницима: „Док злосрећни Блиски Исток тужно јечи и цвили“.

Али најважније у овој васпитно-уметничкој и патриотско-геополитичкој творевини је брига о територијама. Деца су узнемирена због Kурилских острва: „Самурајима шипак, јер острва су наша“. Брине их и судбина Kалињинграда: „Својим ћемо грудима бранити престоницу јантара“. А намера им је и да проширују постојеће границе Русије, да изврше нову анексију: „У мирну луку Отаџбине и Аљаска ће бити враћена“. И уз сваки од ових задатака које распевана деца (рекло би се) сама себи задају, иде пратећи рефрен: „И кад наступи време за последњи бој, чика Вова знај – ми с тобој (ми смо с тобом)“.

Текст ове песме садржи све што треба знати о националној идеји Путинове Русије. Али значајан број људи у тој истој Русији, пре свега заговорници демократских и либералних идеја, ову песму ће доживети као компромитовање идеје патриотизма. Већина иоле образованих људи у Русији зна за такозвани „лош“ или штетни патриотизам, за лажни патриотизам, за укишељени или буђави патриотизам, за ура-патриотизам, а зна да постоји и онај корисни патриотизам. Али проблем је у томе што ниједан руски политичар никада неће изаћи пред људе и рећи: „Ја нисам патриота и сматрам да је то кључна позиција с које се могу поправити животи наших грађана“. И не само политичар. Мало је људи из такозване јавне сфере спремних да тако нешто изговоре, а камоли бране.

Својом спремношћу да црно назову белим а бело црним, руски патриоти су чак и ону чувену фразу Семјуела Џонсона „патриотизам је последње уточиште хуља“ изврнули наопако. По њима, Џонсон је наводно мислио да чак и у мрачној души последње хуље постоји светао ћошак у коме чучи патриотизам. Баш тако је Соловјов у својој телевизијској „Недељној вечери“ од 12. новембра изокренуо Џонсонове речи. Лаж је ту очигледна, јер Џонсон је написао и објавио цели есеј под називом „Патриотизам. Обраћање гласачима Велике Британије“. То је текст уперен против лажних патриотских парола којима се прикривају лични интереси појединих учесника тадашњих избора у Британији.

Од тада је прошло 242 године и за то време је Џонсонов афоризам по мом мишљењу неповратно застарео. Патриотизам данас није последње уточиште хуља. Патриотизам је данас њихово стално боравиште. Осим хуља, у њему сада бораве и некаква претпотопска „бића“ заглављена (у бољем случају) у првој половини 20. века.

Патриотизам је вршњак државе – њен љубљени полубрат. Родила их је једна мајка – домовина, иста она која је дуго времена била главна вредност, извор живота и благостања и зато ју је требало штитити и чувати као „зеницу ока свог“. Током прошлих векова, домовина је своје главно место полако уступала капиталу. Али њу је и даље требало штитити као територију на којој је капитал градио своје индустрије. Постиндустријска епоха је донела нове промене и данас више ни територија није кључна вредност општег националног богатства. Данас су то људи, њихова знања, таленти и умеће стварања и примене нових технологија. У високоразвијеним земљама део који се односи на такозвани људски или „хумани капитал“ креће се од 80 до 90 одсто националног богатства.

За несметани развој тог хуманог капитала неопходна је свесна друштвена брига о најмање две људске вредности, а то су слобода и поверење. И колико год то на први поглед парадоксално звучало, патриотизам, па био он најчистији и најдобронамернији, суштински ограничава обе ове вредности. Он им се по својој суштини супротставља. Патриотизам сужава радијус поверења и ограничава слободе. Он а приори приморава на чин избора у корист колектива којем си фактом свог рођења „прикључен“. Патриотизам је систем доживотне присиле „пријаве боравка“, моралног кметства које „прописује“ слободе избора и кретања. Човек може знати да би његов радни потенцијал у некој другој земљи био боље искоришћен, али дужност патриоте га позива да остане и труне тамо где је имао несрећу да се роди. Срећом има много и „непатриотских“ примера понашања.

Најјачи адут патриота је обавеза одбране земље од агресије. Спреман сам да се сагласим, али уз две опаске. Будући да је домовина давно изгубила функцију главног извора живота и благостања, класични ратови за територије су ствар прошлости и владају судбинама још само таквих олупина историје као што је Путинова Русија – једна од последњих империја на планети. У том смислу, за све земље које се налазе у опасној близини Русије или рецимо Ирана, патриотизам је нужно зло. За Украјину, за државе на обали Балтичког мора или за Израел, за оне у суседству земаља под влашћу архаичних режима, патриотизам је неопходан услов преживљавања. А земљама чији суседи не пате од масовне империјалне психозе патриотизам је терет, кочница бржем уласку у постиндустријско друштво. Што се пак претње глобалног тероризма тиче, борити се против тог зла помоћу масовног патриотизма је права лудост. Много више користи могу донети добро организоване службе националне безбедности.

Друга опаска се односи на патриотизам у развијеним земљама, пре свих у САД и он би, рекло би се, морао оповргнути све наведене закључке о штетном дејству патриотизма. Амерички патриотизам је током хладноратовског сукоба са СССР-ом и после масовног терористичког напада на самом почетку 21. века био снажно стимулисан. У два наврата – у ери макартизма и Патриотским актом из 2001 – био је чак и институционално утврђен. Али осмелићу се да претпоставим да би без тегова патриотизма на својим ногама САД оствариле још веће успехе у свом укупном развоју. Мислим да је данашња дубока политичка криза резултат последње битке одлазећег америчког патриотизма и да је избор Трампа вероватно његов последњи успех.

А ради утехе, присталицама патриотизма ћу рећи следеће: вредности се током историје мењају. Оне долазе и одлазе. У ери феудализма, за вазала је главна вредност била верност сизерену и она је на хијерархијској лествици животних вредности стајала на вишем месту од патриотизма. Ако је сизерен стицајем одређених политичких околности прелазио на страну противника, вазал је био дужан да га следи. На сукобу управо тих вредности, колизији насталој у доба позног феудализма, заснован је рецимо сиже авантуристичког романа Александра Диме „Три мускетара“. И зато је бајке о вечитим „традиционалним“ вредностима боље оставити гледаоцима државних телевизијских канала. Па ко воли да верује бајкама, нека га – нек верује.

Патриотизам данас на људе има дејство опасног наркотика и његов промет би требало ограничити. Његова употреба би морала бити строго контролисана и од стране искусних „лекара специјалиста“ прецизно дозирана. А на територији Руске Федерације би патриотизам као крање штетну идеју требало сасвим забранити.

Игор Јаковенко

Kasparov.ru, 18.11.2017.

Превод с руског Хаим Морено

Пешчаник.нет, 27.11.2017.

Поделите:

4 Коментари

  1. Патриотизам сужава радијус поверења и ограничава слободе? Ма немој,
    Овај ДРУГОСРБИЈАНАЦ је космополита, комуниста, не познаје границе, не признаје државе. Признаје само ум, ум издаје и пуног стомака.
    Па се питам – а зашто би то нама било боље, ако нас нема оваквих какви смо?
    Каспаров је коњ, он полаже коња да би постао краљ. А то не може ни ће бити могуће.
    Краљ се рађе и не зависи од коње. Без обзира на оно Мај кингдом фор а Хорс!

  2. Због патриотизма и родољубља, из шклоских програма се избацују
    Ђура Јакшић /”Отаџбина” , ”Падајте браћо”/, Чика Јова Змај /”Светли гробови”/,
    Алекса Шантић /”Остајте овдје”/, Бранко Ћопић…, а убацују ВИЛЕЊАЦИ ХАРИ
    ПОТЕРА и ОСТАЛА БРАТИЈА АНЂАМА И КАРАКОНЏУЛА?!

    Драган Славнић

  3. Жалим време које сам потрошио читајући овај текст! Ето како ја неодговорно траћим свој живот, читајући…ово!

  4. Nije problem u ideologiji i patriotizmu, problem je u ekonomiji. Rusija kao zemlja od 144 miliona jako obrazovanih ljudi bi morala da ima ekonomiju jacu od Japanske. Imaju tolika otvorena trzista u Africi, Bliskom Istoku, zemljama bivseg Sovjetskog Saveza, Kini, Indiji i Latinskoj Americi a oni bi da prodaju samo gas (gas gas 🙂 ). Sta je sa traktorima, avionima, kamionima, automobilima, softverom (imaju svoje drustvene mreze), prehrambenim proizvodima. Ne izvozis sirovine, nego proizvode visoke dodatne vrednosti: ne prodajes zito nego nahranis krave pa prodajes meso.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here