Како руски либерали виде будућност Русије

Поделите:

За разлику од велике већине грађана Русије, аналитичари руских безбедносних служби и њима придружени експерти који идејно опслужују Kремљ, дакле сви они добро знају да је Русија загазила у епоху коначне пропасти руске империје која ће се без обзира на све ово „предраспадно“ копрцање завршити распадом државе. Осим тога они схватају да Русија не може да рачуна на спасоносни резултат чак ни у условима нечасне конкуренције, чак ни на местима где има одређена преимућства и дуго стицано искуство. И зато је по њиховим предоџбама једини излаз из ове ситуације предузимање очајничког покушаја разарања основа западне цивилизације, њених базичних институција, не обазирући се на готово извесне катастрофалне жртве.

Логика овог става је проста: кад већ не можемо да их стигнемо, једино што нам остаје је да покушамо да их спутамо и на силу спустимо на свој ниво. Никакву другу могућност за опстанак империје они не виде. И то не зато што су „слепи код очију“, већ зато што других могућности заправо и нема. За остварење те своје сакралне мисије, главни ако не и једини инструмент који Русија има је ничим ограничено штеточинство, и то на свакој тачки планете где не наилази на озбиљан отпор.

У први мах се може чинити да Kремљ покушава да заустави точак историје, да га покрене уназад. Али то је мишљење погрешно, као што је на пример погрешно мислити да је најезда варвара покренула точак историје уназад и тако изазвала пад римске империје. Ако се укључе сви за историју релевантни фактори, тај нејасни пут је заправо кретање точка историје унапред. Римску империју је до пропасти довело удружено деловање варвара, малодушних римских владара без политичког елана и апатичног друштва које је у својој тупости негде затурило инстинкт самоодржања.

А данашњи варвари нису никакви дошљаци. То су људи одгајани и дифузно распоређени унутар данашње развијене цивилизације. То су широки сегменти друштва сачињени од полуобразованих људи, то јест од најреакционарнијих, најактивнијих и сугестији најподложнијих делова становништва. На овај полуобразовани живаљ пропагандом се врши крајње моћан утицај власти. И ова чињеница неизбежно утиче и на сам квалитет власти. Ако прихватимо класификацију коју је једном изрекао Винстон Черчил, сасвим спокојно се може тврдити да на власт по правилу долазе само политичари, то јест људи које интересују искључиво резултати на предстојећим изборима, а не одговорни државници који размишљају о будућим поколењима. У таквој ситуацији је тешко очекивати да ће се владајућа елита ођедном претворити у далековиди, стратешки мислећи друштвени субјект. Она ће се прећутно прилагођавати свом, у значајном степену полуобразованом бирачком телу, а друштво ће бити осуђено да живи без свести о томе шта му се заправо догађа. На пример, недавно се један савремени варварин у САД докопао чак председничке фотеље.

Тако сада Русија има на кога да се ослони, кога да користи за реализацију својих деструктивних циљева. „Главна одлика нашег доба је замена свесног делања појединаца, несвесним делањем гомиле“. Ако су ове речи Густава Ле Бона биле истините крајем 19, оне су још истинитије данас, почетком 21. века. За то време је маса полуобразованог становништва на планети порасла до неупоредивих размера.

На крају крајева, Русија може да изабере један од два излаза, оба крајње жалосна за њу. Први – оптимистичнији – да покуша да реализује пророчанство Kонстантина Леонтијева (1831-1891): „Русији је предодређено да докрајчи историју – уједно и цело човечанство“. Да, Русија ће бити уништена, али (што посебно весели) с њом и читаво човечанство. И то је у пуној сагласности с нашим кредом: нама ништа не треба или, нема тога без чега ми не можемо. Управо то је недавно и сам Путин отворено обелоданио. „Шта ће нам свет без Русије?“, рекао је он. А раније, још 2004. Путин је у свом годишњем обраћању федералној скупштини Руске Федерације, уз помоћ својих „стратега“ који су му написали тај говор, овако припремао своје поданике, савременим речником речено становништво Руске Федерације за будући рат: „Очување земље на овако широком пространству, државе која је стекла моћне позиције у свету, као и очување једне овакве уникатне заједнице народа је не само огроман труд. То су још и огромне жртве, огромна одрицања нашег народа. И то је оно главно што карактерише хиљадугодишњи историјски пут Русије. То је начин којим Русија себи обезбеђује репродуковање својих ресурса и свих непходних елемената за потребе очувања снажне државе.“

Дакле, огромне жртве и огромна вишевековна одрицања, све ради репродуковања човекомрзилачке државне структуре под називом Русија. Обратите пажњу: није реч о некој ванредној ситуацији када је земља на пример изложена спољној агресији или се нашла у некаквој ужасној природној или еколошкој катастрофи. Не. Реч је о сваком божјем дану наших суграђана, и то за сва времена јер Русија се без тога не репродукује. Ситуација се усложњава и тиме што је Русија вишенационална држава, и што можда код осталих народа постоји идеја о другачијем, мање варварском начину репродуковања својих ресурса.

Често се чини да Путин, црпећи своја знања и мисли из разноразних извештаја и саветничких сугестија, не разуме до краја њихов смисао, те приликом њиховог обзнањивања јавности није увек јасно о чему се заправо ради. На пример, шта он има у виду кад каже „Русија не може да мења суверенитет за бољи квалитет живота. Русија без суверенитета не постоји. Она ће се без суверенитета распасти“? И зашто би се бољи квалитет живота морао мењати за суверенитет? Судећи по свему, суверенитет и бољи квалитет живота у његовој глави су неспојиви.

Kада се догодила дуго чекана „највећа геополитичка катастрофа 20. века“ (Путинова омиљена дефиниција распада СССР-а), најшира светска јавност је из наивности и незнања очекивала да ће се сад, када се најзад избавила загрљаја зле судбине, пред Русијом открити заносна перспектива изградње слободне и успешне државе коју ће она оберучке прихватити. Али Русија је овај догађај примила сасвим другачије. Појам „нема империје“ за њу је једнак појму „нема Русије“. Ревитализација империје је за Русију постало питање живота или смрти. Први њен корак у том правцу је био стварање непријатељског окружења, емитовање свађалачке и џангризаве реторике и непрестаних провокација уперених према суседима, а потом је следила и читава серија преступничких ратова – што унутрашњих што спољних. Схвативши да нико нема намеру да је нападне, Русија је дрско проверавала границе толерантности запада, а наивни свет је стидљиво и суздржано молио Русију да се мане својих суседа, да се окрене себи и да се бави својим сопственим развојем и благостањем. Међутим, за разлику од развијеног света, Русија врло добро зна да је то за њу претежак, апсолутно немогућ задатак. А улога патолошког хемороида у аналном каналу напредног човечанства (и то ни мање ни више него у првој четвртини 21. века), њој у потпуности одговара. Она се у тој улози одлично осећа. Притом се још досетила да у томе види своје највише достигнуће, сву своју величанственост. И не дај боже да некоме падне на памет да тај хемороид покуша да лечи. Русија истог тренутка може приступити реализацији свог „оптимистичног“ сценарија.

Али постоји и онај други, мање оптимистичан излаз. То је релативно дуго (али не предуго) таворење у бесповратној деградацији свега што Русија има, да би на крају, као природан резултат тог процеса стигла и дефинитивна пропаст империје. За такозвану руску свест, слика таквог финала је апсолутно несносна. Разлог томе је чак и генерал де Гол умео да уочи: „Људи у Русији никада неће бити срећни, знајући да негде у свету неки други људи живе боље од њих. И будући да су за прогрес неспособни, злоба и фрустрација су константе које дефинишу душевно стање руског човека“. Живот у империји такође није био сладак, али је она народ штедро хранила илузијом о њеној величанствености. И како једном рече наша савременица Наталија Зубаревич: „Русија је земља која је спремна да трпи огромну бол у име своје величанствености“. А шта је то што „руски човек“ (русский человек), полазећи од стварних чињеница смешта у тај појам, остаће вероватно заувек велика тајна. Уосталом, где пише да се мора полазити од стварних чињеница?

У сваком случају, шахид Путин се активно спрема да свет гурне у нови велики рат. „Стратези“ из његовог генералштаба су му напунили уши идејом да могу да победе, а ако им се посрећи, да униште и цело човечанство. Истина, пљачке космичких размера с којима је савремена Русија суочена, у знатној мери су подлокале ресурсе земље. Но реализација оптимистичке варијанте и не захтева неке нарочите ресурсе. Ево, министарство одбране је већ припремило план о конфискацији приватних аутомобила у случају рата.

А сад, будимо на тренутак озбиљни: зар заиста није могуће зауставити тог манијака који у својој глави носи тако невероватне количине мржње?

Абрахам Мајвин, Kаспаров.ру, 24.07.2018.

Превод с руског Хаим Морено

Пешчаник.нет, 03.08.2018.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here