Мајкл Фонтејн: Лекције старог Рима савременој Америци

Поделите:

САД данас више личе на Римску републику него на многе ауторитарне државе XX века

Антички Рим био је село које је израсло у светску империју. На врхунцу своје територијалне величине 117. године протезало се од Британских острва до Месопотамије и од Рајне до Сахаре. Постојало је дуже од хиљаду година. Пре пада Западног римског царстства у касном 5. веку, Римљани су уживали у животном стандарду који није виђен до половине 19. века. Имали су купатила, гранитни ентеријер, грејање, чак и естетску стоматологију. Власт која је обезбеђивала овај животни стил називала се Senatus Populusque Romanus или „Сенат и народ Рима“. Натпис који је означавао везу између Римљана и њихових изабраних лидера, познат под скраћеницом “SPQR”, поносно је приказиван свуда.

Класично доба Рима обухвата последња два века старе и прва два века нове ере. На почетку тог периода Рим је већ управљао прилично великим царством, вођеним принципима демократије. Ипак, како се класично доба ближило крају, Рим је постајао све ауторитарнији, али је на унутрашњем плану још увек било мирно. Архитектура, књижевност, филозофија, позоришта и уметност су цветали. Римљани су разапели Исуса и уништили Други јерусалимски храм, што је оставило трајне последице по Рим. Данас су најпознатији управо они догађаји и личности који су обележили ово доба.

Одлуку да ревидирају познате догађаје историчари најчешће правдају наглашавањем важности нових извора који би могли да оповргну или потврде званичну историју. То није случај са SPQR, кроз који Мери Берд препричава римску историју од самих почетака до краја класичног периода. Оно што њен подухват чини још занимљивијим су савремени политички идиоми којима професорка са Кембриџа прерађује стару причу. SPQR је превод римске историје на данашњи енглески – у фразе и обрасце мишљења апсорбоване из масовних медија које нашем животу данас дају смисао и поредак – а генијалност Бердове огледа се у томе што она – без директних поређења – користи тај жаргон како би указала на античке паралеле са политиком и контроверзама у 21. веку.

РИМЉАНИ, ИСТИ КАО МИ!
Узмимо за пример начин на који Бердова објашњава легенду о Ромулу, првом римском краљу. Када је његова мајка, као девица и свештеница, први пут затруднела, оптужила је Марса, римског бога рата, да ју је силовао. Пошто су рођени Ромул и његов брат близанац Рем, брат њиховог деде – којег је свргнуо са престола – уплашио се да ће дечаци, када порасту, хтети да му се освете, па је послао владине агенте да их киднапују и у корпи од трске баце у реку Тибар. Међутим, ови нису урадили посао како треба, па је дечаке пронашла и одгојила вучица. Према легенди, Ромул је основао Рим, успоставио владу и након смрти се вазнео на небо.

Вредност ове приче не исцрпљује се у очигледној библијској паралели безгрешног зачећа, Мојсијеве корпе од трске и вазнесења. Она покреће питање проблема савремене цивилизације, као што су дискутабилне оптужбе за силовање (Бердова користи тај термин уместо еуфемизама „отмица“ или „превара“, које преферирају неки римски историчари) и неспособност владиних званичника. Описујући приче и анегдоте из римских извора, који не обилују детаљима из легенде о Ромулу, Бердова усваја метод отклона од теме, који позива читаоце да поделе њен скептицизам. Указујући да чак ни многи Римљани нису веровали у мит о оснивању њиховог града, тера нас да се запитамо јесмо ли данас имало проницљивији од мушкараца и жена који су живели пре две хиљаде година.

Добар пример је и мудра употреба институционалних реформи императора Августа, провођених крајем 1. века старе ере, које је користио за обрачуне са потенцијалним ривалима у војсци и Сенату. Бердова евоцира паралелу са опасним последицама америчких интервенција на Блиском Истоку. „Као што је то често случај са сменама режима“, пише Бердова, „нови поглавар је у већој или мањој мери приморан да се ослони на пажљиво реформисану верзију старог поглавара, јер се – као што смо видели у блиској прошлости – у супротном може десити да завлада анархија. Није неопходно да експлицитно помиње Ирак или Либију да би указала на поенту.

Нити мора да упућује на данашњи Конгрес САД како би натерала читаоце да цене понизност римског сенатора који је, када је од њега тражено да се изјасни на отвореном гласању организованом од императора Тиберија, одговорио: „Можете ли ми рећи у ком тренутку ћете ви гласати, Цезаре? Ако ћете гласати први, имаћу кога да следим. Ако планирате последњи то да учините, плашим се да бих случајно могао да се нађем на погрешној страни.“ Ово не може да вас не асоцира на сервилност појединих чланова америчког конгреса према појединим интересним групама, попут рецимо Америчке националне асоцијације за оружје. На сличан начин дикусија Бердове о дебати поводом 4.000 „нерезидената“ – синова римских војника и шпанских жена – из 171. п. н. е. дочарава злобу која окружује такозване „сидро-бебе“ (anchor babies), а данашње полемике у вези са илегалном имиграцијом вребају испод површине њене деконструкције говора који је Марко Тулије Цицерон одржао 62. године п. н. е., бранећи право Арчија, етничког Грка, на римско држављанство. У коментарима Катона Млађег изнетим годину дана пре Цицероновог говора назиремо чак и ехо учесталог одбацивања такозване политичке коректности од стране данашњих конзервативаца. „Одавно смо изгубили права имена ствари“, упозорава Катон. „Разбацивање туђим новцем називамо ‘великодушност’. Ноторна недисциплина се назива ‘храброст’. Дошли смо до прекретнице; то убија нашу земљу“.

Не односе се баш сви савремени одјеци расправа у SPQR на америчку политику. Бердова види прве римске краљеве као војне комаданте, стране делегације у римској империјалној администрацији као етничке лобије, тријумвирате као хунте, римске масе као „99 одсто“ (политички слоган покрета Окупирај Волстрит, насталог 2011. године; прим. прев.), а уништење Цицеронове куће од његовог непријатеља Клаудија 58. године п. н. е. као осветничко рушење (retributive demolition; политика која се односи на рушење кућа осумњичених за тероризам, коју најактивније проводи данашњи Израел; прим. прев.). Она чак пише и о злочинима против човечности – што је категорија у коју убраја зверства која је Јулије Цезар починио након освајања Галије.

Бердова пише историју у форми ироније која приморава читаоца да повлачи паралеле између римске и модерне политике. Ово се најјасније очитава на почетку и на самом крају њених трактата. Иако римски корени сежу до 8. века п. н. е, Бердова отпочиње проучавање SPQR од 63. године п. н. е, са Цицероном – провинцијалацем и једином особом из своје породице која се домогла високог друштвеног положаја – који подсећа на Обаму због говорничког талента и чињенице да је био политички аутсајдер. Те године је Цицерон преузео дужност конзула у Риму – што је политичка позиција једнака америчком председнику — и потом открио терористичку заверу у којој су он и други конзул (Римском републиком су увек управљала двојица конзула, који су бирани на годину дана; прим. прев.) требали да буду убијени а град спаљен. Ослањајући се на информације доушника, Цицерон је ухапсио групу младића која је признала умешаност у заверу. Али, упркос хапшењу, Рим је захватила паника: нико није знао пуне размере завере, а њен предводник Катилина успео је да се искраде и придружи својим парамилитарним присталицама у Тоскани.

Ови догађаји ставили су Римску владу у незавидан положај. Завереници су признали кривицу за коју су постојали и докази, али због тога што су заустављени пре него што су успели да изведу свој план није било јасно како треба поступати са њима. По римским законима требало је да добију право на суђење, али будући да је непознат број њихових завереничких партнера још увек био на слободи, није било времена за цепидлачење. Сенат се састао да размотри опције, а дебата која је уследила касније је код највећег римског историчара Салустија добила централно место у његовом осврту на ову епизоду. „У случају других кривичних дела“, грмео је Катон Млађи у истом говору у којем је осудио склоност својих савременика ка еуфемизмима, „можете предузети мере тек пошто су почињена; али, што се тиче овог случаја, ако не обезбедите да се више не понавља, неће бити поенте придржавати се закона тек после конкретног чина. Једном када је град освојен, ништа се не препушта побеђенима.“ Катон је предложио да се завереници одмах погубе јер је то био најбољи начин да Рим покаже своју снагу и убеди преостале заверенике да одустану и оду кућама. Проблем са његовом идејом, међутим, било је то што је нелегална.

Ако вам његов аргумент звучи познато, осећај вас не вара. Неколико дана пре обележавања прве годишњице 11. септембра, Кондолиза Рајс, тадашња саветница за националну безбедност председника Џорџа Буша, на телевизији је изнела идеју о инвазији на Ирак Садама Хусеина. „Проблем је то“, говорила је она за CNN, „што никада нећемо бити у потпуности сигурни колико брзо он [Садам] може да набави нуклеарно оружје. Али не желимо да се дим из пушчане цеви претвори у нуклеарни облак.“ Њена инсиунуација је, баш као и Катонова, савршено јасна: брза превентивна акција је једини начин да се избегне непоправљива катастрофа.

Цезар, тадашњи сенатор, одговорио је на Катонов предлог примедбом која би требало да нам је једнако позната. „Многи људи памте само последње што им се догодило, а у случају гнусних појединаца, они у потпуности заборављају злочин и причају само о казни, посебно ако је била превише оштра“, што су речи које подсећају на аргументе које је, противећи се тортури, изнео сенатор Џон Мекејн 2005. године. „Злостављање заробљеника… увек исцури у јавност“, пише Мекејн, „а то представља претњу нашим моралним вредностима, јер нас суочава са лажним али широко распрострањеним оптужбама да демократије нису саме по себи идеалне или моралније од других државних уређења.“

Крајња тачка проучавања Бердове, 3. век нове ере, такође је интересантан. Године 212. само 20 одсто слободних становника Римске Империје сматрани су грађанима. Те године је 24-годишњи император Каракала једнострано одобрио држављанство свим слободним субјектима који га до тада нису имали – без осврта на мишљење осталих Римљана о том потезу. Две деценије касније, Рим је упао у 50-годишњу економску депресију, насиље и политичку анархију, коју историчари зову „криза трећег века“, што је доба потреса, које се завршило кад је ратни командант Диоклециан поразио свог ривала и у Рим увео нови, орвелијански политички поредак. Бердова се само кратко бавила овим питањем, па се не може закључити да ли ове догађаје повезује са Каракалином одлуком. Ипак, однос између имиграционе реформе и просперитета и стабилности данас је једнако релевантна тема, и вероватно је то оно што је Бердова желела читаоцима да остави за разматрање.

КАД СИ У РИМУ…
Имајући у виду огромни утицај који је Рим имао на развој европске политичке и културне мисли у столећима која су уследила након колапса, проучавање римске историје може нам открити много о темељима данашњег Запада. Не би требало да нас изненади што је, пишући завршна разматрања о SPQR, Бердова навела да „можемо много тога да научимо – колико о нама, толико и о прошлости – изучавајући историју Римљана, њихову поезију и прозу, контроверзе и расправе“. Ипак, у истом пасусу следи ограда која наводи на опрез: „Више не мислим, као што сам некада наивно веровала, да можемо много тога научити директно од Римљана“. Истина је да постоји огромна и суштинска разлика између друштвених услова античког Рима и данашњег Запада. Антички Римљани, на пример, разматрали су укидање ропства и давање права гласа женама онолико колико се данас на Западу разматра укидање брака. Међутим, огромни утицај римског политичког система на модел који данас имају САД омогућава примену лекција из римске историје на изазове данашњег времена.

Оснивачи су замишљали младе САД као наследника Римске републике, а амерички систем контроле и равнотеже; слободе мишљења, говора и отвореног неслагања; слободе политичких избора; владавине права; сакралност (enshrinement) мирне транзиције политичке моћи – све је то делимично преузето из римског примера. Баш као и Римска република, САД управљају прекоморским територијама кроз републичке институције; као у Риму, e pluribus unum (из мноштва – један; прим. прев.) – латински мотив на доларској новчаници, сугерише да Вашингтон, охрабрујући добровољну асимилацију, преферира национално јединство над империјалним диверзитетом. Такве појаве су у историји релативно ретке, посебно кад се ради о појединачним земљама. Из ове тачке гледишта, САД више личе на Римску републику него на многе ауторитарне државе XX века.

Баш као и САД данас, Рим је био саткан од културно и етнички разнолике популације, и, попут неких данашњих Американаца, поједини угледни Римљани сумњали су у лојалност одређених мањинских група. На пример, 111. године Плиније Млађи, тадашњи управник Витиније – римске провинције у северозападној Анадолији – сукобио се са припадницима чудне и релативно нове религије назване хришћанство, у том периоду још увек нелегалне по римским законима. Плиније је осећао обавезу да хришћане изводи пред суд, па се писмом обратио императору Трајану питајући га да ли су прихватљиве ad hoc процедуре које је усвојио, од којих неке подразумевају употребу анонимних листа особа за које се сумња да исповедају хришћанство. Императоров одговор био је изванредан. Хришћани „не смеју бити прогањани“, пише он. „Ако су изведени пред суд и постоје докази против њих, морају бити кажњени… Али анонимне листе не смеју бити коришћене као доказни материјал на суду. То би био ужасан преседан. Такво понашање није у складу са римским духом.“ Упркос званичној забрани хришћанства у Риму, Трајанова лекција је вредна памћења: вредности јаке државе могу бити искоришћене да би се избегло постављање ванредно опасних преседана у третману маргинализованих мањинских група. Није ово једина поука римске историје која нам може бити водич и данас. Тешка ратна кампања против северноафричког краљевства Нумидије у 2. веку п. н. е. учи нас да војне победе у дугим ратовима против далеких слабо познатих непријатеља често морају бити плаћене ужасним трошковима у крви, ресурсима, моралу и нежељеном војном експанзијом. Последице коначне победе Рима над Картагином 146. години п. н. е., асоцирају на изазове хегемоније у новоуспостављеном униполарном свету. У Риму је домаћа неслога је испунила празнину коју је отворио нестанак спољног непријатеља, а мање претње су надоместиле недостатак егзистенцијалне угрожености. И декрет императора Теодосија из 380. године, који је тражио од свих Римљана да верују у хрићанско тројство и неминовно довео до прогона верских дисидената, требало би да нас подсети да будемо опрезни поводом политичара који желе да забране изражавање непопуларних уверења или се залажу за прихватање популарних.

Постоји много тога што можемо научити од Римљана ако будемо имали храбрости да прихватимо изазов. У том смислу SPQR је широки увод у најбољих хиљаду година римске историје, који доказују због чега је, како Бердова пише на првој страници, „Рим толико важан“ – и подсећају због чега та важност долази до изражаја у садашњем тренутку.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

Foreign Affairs

Нови Стандард

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here