Majkl Fontejn: Lekcije starog Rima savremenoj Americi

Podelite:

SAD danas više liče na Rimsku republiku nego na mnoge autoritarne države XX veka

Antički Rim bio je selo koje je izraslo u svetsku imperiju. Na vrhuncu svoje teritorijalne veličine 117. godine protezalo se od Britanskih ostrva do Mesopotamije i od Rajne do Sahare. Postojalo je duže od hiljadu godina. Pre pada Zapadnog rimskog carststva u kasnom 5. veku, Rimljani su uživali u životnom standardu koji nije viđen do polovine 19. veka. Imali su kupatila, granitni enterijer, grejanje, čak i estetsku stomatologiju. Vlast koja je obezbeđivala ovaj životni stil nazivala se Senatus Populusque Romanus ili „Senat i narod Rima“. Natpis koji je označavao vezu između Rimljana i njihovih izabranih lidera, poznat pod skraćenicom “SPQR”, ponosno je prikazivan svuda.

Klasično doba Rima obuhvata poslednja dva veka stare i prva dva veka nove ere. Na početku tog perioda Rim je već upravljao prilično velikim carstvom, vođenim principima demokratije. Ipak, kako se klasično doba bližilo kraju, Rim je postajao sve autoritarniji, ali je na unutrašnjem planu još uvek bilo mirno. Arhitektura, književnost, filozofija, pozorišta i umetnost su cvetali. Rimljani su razapeli Isusa i uništili Drugi jerusalimski hram, što je ostavilo trajne posledice po Rim. Danas su najpoznatiji upravo oni događaji i ličnosti koji su obeležili ovo doba.

Odluku da revidiraju poznate događaje istoričari najčešće pravdaju naglašavanjem važnosti novih izvora koji bi mogli da opovrgnu ili potvrde zvaničnu istoriju. To nije slučaj sa SPQR, kroz koji Meri Berd prepričava rimsku istoriju od samih početaka do kraja klasičnog perioda. Ono što njen poduhvat čini još zanimljivijim su savremeni politički idiomi kojima profesorka sa Kembridža prerađuje staru priču. SPQR je prevod rimske istorije na današnji engleski – u fraze i obrasce mišljenja apsorbovane iz masovnih medija koje našem životu danas daju smisao i poredak – a genijalnost Berdove ogleda se u tome što ona – bez direktnih poređenja – koristi taj žargon kako bi ukazala na antičke paralele sa politikom i kontroverzama u 21. veku.

RIMLJANI, ISTI KAO MI!
Uzmimo za primer način na koji Berdova objašnjava legendu o Romulu, prvom rimskom kralju. Kada je njegova majka, kao devica i sveštenica, prvi put zatrudnela, optužila je Marsa, rimskog boga rata, da ju je silovao. Pošto su rođeni Romul i njegov brat blizanac Rem, brat njihovog dede – kojeg je svrgnuo sa prestola – uplašio se da će dečaci, kada porastu, hteti da mu se osvete, pa je poslao vladine agente da ih kidnapuju i u korpi od trske bace u reku Tibar. Međutim, ovi nisu uradili posao kako treba, pa je dečake pronašla i odgojila vučica. Prema legendi, Romul je osnovao Rim, uspostavio vladu i nakon smrti se vazneo na nebo.

Vrednost ove priče ne iscrpljuje se u očiglednoj biblijskoj paraleli bezgrešnog začeća, Mojsijeve korpe od trske i vaznesenja. Ona pokreće pitanje problema savremene civilizacije, kao što su diskutabilne optužbe za silovanje (Berdova koristi taj termin umesto eufemizama „otmica“ ili „prevara“, koje preferiraju neki rimski istoričari) i nesposobnost vladinih zvaničnika. Opisujući priče i anegdote iz rimskih izvora, koji ne obiluju detaljima iz legende o Romulu, Berdova usvaja metod otklona od teme, koji poziva čitaoce da podele njen skepticizam. Ukazujući da čak ni mnogi Rimljani nisu verovali u mit o osnivanju njihovog grada, tera nas da se zapitamo jesmo li danas imalo pronicljiviji od muškaraca i žena koji su živeli pre dve hiljade godina.

Dobar primer je i mudra upotreba institucionalnih reformi imperatora Avgusta, provođenih krajem 1. veka stare ere, koje je koristio za obračune sa potencijalnim rivalima u vojsci i Senatu. Berdova evocira paralelu sa opasnim posledicama američkih intervencija na Bliskom Istoku. „Kao što je to često slučaj sa smenama režima“, piše Berdova, „novi poglavar je u većoj ili manjoj meri primoran da se osloni na pažljivo reformisanu verziju starog poglavara, jer se – kao što smo videli u bliskoj prošlosti – u suprotnom može desiti da zavlada anarhija. Nije neophodno da eksplicitno pominje Irak ili Libiju da bi ukazala na poentu.

Niti mora da upućuje na današnji Kongres SAD kako bi naterala čitaoce da cene poniznost rimskog senatora koji je, kada je od njega traženo da se izjasni na otvorenom glasanju organizovanom od imperatora Tiberija, odgovorio: „Možete li mi reći u kom trenutku ćete vi glasati, Cezare? Ako ćete glasati prvi, imaću koga da sledim. Ako planirate poslednji to da učinite, plašim se da bih slučajno mogao da se nađem na pogrešnoj strani.“ Ovo ne može da vas ne asocira na servilnost pojedinih članova američkog kongresa prema pojedinim interesnim grupama, poput recimo Američke nacionalne asocijacije za oružje. Na sličan način dikusija Berdove o debati povodom 4.000 „nerezidenata“ – sinova rimskih vojnika i španskih žena – iz 171. p. n. e. dočarava zlobu koja okružuje takozvane „sidro-bebe“ (anchor babies), a današnje polemike u vezi sa ilegalnom imigracijom vrebaju ispod površine njene dekonstrukcije govora koji je Marko Tulije Ciceron održao 62. godine p. n. e., braneći pravo Arčija, etničkog Grka, na rimsko državljanstvo. U komentarima Katona Mlađeg iznetim godinu dana pre Ciceronovog govora naziremo čak i eho učestalog odbacivanja takozvane političke korektnosti od strane današnjih konzervativaca. „Odavno smo izgubili prava imena stvari“, upozorava Katon. „Razbacivanje tuđim novcem nazivamo ‘velikodušnost’. Notorna nedisciplina se naziva ‘hrabrost’. Došli smo do prekretnice; to ubija našu zemlju“.

Ne odnose se baš svi savremeni odjeci rasprava u SPQR na američku politiku. Berdova vidi prve rimske kraljeve kao vojne komadante, strane delegacije u rimskoj imperijalnoj administraciji kao etničke lobije, trijumvirate kao hunte, rimske mase kao „99 odsto“ (politički slogan pokreta Okupiraj Volstrit, nastalog 2011. godine; prim. prev.), a uništenje Ciceronove kuće od njegovog neprijatelja Klaudija 58. godine p. n. e. kao osvetničko rušenje (retributive demolition; politika koja se odnosi na rušenje kuća osumnjičenih za terorizam, koju najaktivnije provodi današnji Izrael; prim. prev.). Ona čak piše i o zločinima protiv čovečnosti – što je kategorija u koju ubraja zverstva koja je Julije Cezar počinio nakon osvajanja Galije.

Berdova piše istoriju u formi ironije koja primorava čitaoca da povlači paralele između rimske i moderne politike. Ovo se najjasnije očitava na početku i na samom kraju njenih traktata. Iako rimski koreni sežu do 8. veka p. n. e, Berdova otpočinje proučavanje SPQR od 63. godine p. n. e, sa Ciceronom – provincijalacem i jedinom osobom iz svoje porodice koja se domogla visokog društvenog položaja – koji podseća na Obamu zbog govorničkog talenta i činjenice da je bio politički autsajder. Te godine je Ciceron preuzeo dužnost konzula u Rimu – što je politička pozicija jednaka američkom predsedniku — i potom otkrio terorističku zaveru u kojoj su on i drugi konzul (Rimskom republikom su uvek upravljala dvojica konzula, koji su birani na godinu dana; prim. prev.) trebali da budu ubijeni a grad spaljen. Oslanjajući se na informacije doušnika, Ciceron je uhapsio grupu mladića koja je priznala umešanost u zaveru. Ali, uprkos hapšenju, Rim je zahvatila panika: niko nije znao pune razmere zavere, a njen predvodnik Katilina uspeo je da se iskrade i pridruži svojim paramilitarnim pristalicama u Toskani.

Ovi događaji stavili su Rimsku vladu u nezavidan položaj. Zaverenici su priznali krivicu za koju su postojali i dokazi, ali zbog toga što su zaustavljeni pre nego što su uspeli da izvedu svoj plan nije bilo jasno kako treba postupati sa njima. Po rimskim zakonima trebalo je da dobiju pravo na suđenje, ali budući da je nepoznat broj njihovih zavereničkih partnera još uvek bio na slobodi, nije bilo vremena za cepidlačenje. Senat se sastao da razmotri opcije, a debata koja je usledila kasnije je kod najvećeg rimskog istoričara Salustija dobila centralno mesto u njegovom osvrtu na ovu epizodu. „U slučaju drugih krivičnih dela“, grmeo je Katon Mlađi u istom govoru u kojem je osudio sklonost svojih savremenika ka eufemizmima, „možete preduzeti mere tek pošto su počinjena; ali, što se tiče ovog slučaja, ako ne obezbedite da se više ne ponavlja, neće biti poente pridržavati se zakona tek posle konkretnog čina. Jednom kada je grad osvojen, ništa se ne prepušta pobeđenima.“ Katon je predložio da se zaverenici odmah pogube jer je to bio najbolji način da Rim pokaže svoju snagu i ubedi preostale zaverenike da odustanu i odu kućama. Problem sa njegovom idejom, međutim, bilo je to što je nelegalna.

Ako vam njegov argument zvuči poznato, osećaj vas ne vara. Nekoliko dana pre obeležavanja prve godišnjice 11. septembra, Kondoliza Rajs, tadašnja savetnica za nacionalnu bezbednost predsednika Džordža Buša, na televiziji je iznela ideju o invaziji na Irak Sadama Huseina. „Problem je to“, govorila je ona za CNN, „što nikada nećemo biti u potpunosti sigurni koliko brzo on [Sadam] može da nabavi nuklearno oružje. Ali ne želimo da se dim iz puščane cevi pretvori u nuklearni oblak.“ Njena insiunuacija je, baš kao i Katonova, savršeno jasna: brza preventivna akcija je jedini način da se izbegne nepopravljiva katastrofa.

Cezar, tadašnji senator, odgovorio je na Katonov predlog primedbom koja bi trebalo da nam je jednako poznata. „Mnogi ljudi pamte samo poslednje što im se dogodilo, a u slučaju gnusnih pojedinaca, oni u potpunosti zaboravljaju zločin i pričaju samo o kazni, posebno ako je bila previše oštra“, što su reči koje podsećaju na argumente koje je, protiveći se torturi, izneo senator Džon Mekejn 2005. godine. „Zlostavljanje zarobljenika… uvek iscuri u javnost“, piše Mekejn, „a to predstavlja pretnju našim moralnim vrednostima, jer nas suočava sa lažnim ali široko rasprostranjenim optužbama da demokratije nisu same po sebi idealne ili moralnije od drugih državnih uređenja.“

Krajnja tačka proučavanja Berdove, 3. vek nove ere, takođe je interesantan. Godine 212. samo 20 odsto slobodnih stanovnika Rimske Imperije smatrani su građanima. Te godine je 24-godišnji imperator Karakala jednostrano odobrio državljanstvo svim slobodnim subjektima koji ga do tada nisu imali – bez osvrta na mišljenje ostalih Rimljana o tom potezu. Dve decenije kasnije, Rim je upao u 50-godišnju ekonomsku depresiju, nasilje i političku anarhiju, koju istoričari zovu „kriza trećeg veka“, što je doba potresa, koje se završilo kad je ratni komandant Dioklecian porazio svog rivala i u Rim uveo novi, orvelijanski politički poredak. Berdova se samo kratko bavila ovim pitanjem, pa se ne može zaključiti da li ove događaje povezuje sa Karakalinom odlukom. Ipak, odnos između imigracione reforme i prosperiteta i stabilnosti danas je jednako relevantna tema, i verovatno je to ono što je Berdova želela čitaocima da ostavi za razmatranje.

KAD SI U RIMU…
Imajući u vidu ogromni uticaj koji je Rim imao na razvoj evropske političke i kulturne misli u stolećima koja su usledila nakon kolapsa, proučavanje rimske istorije može nam otkriti mnogo o temeljima današnjeg Zapada. Ne bi trebalo da nas iznenadi što je, pišući završna razmatranja o SPQR, Berdova navela da „možemo mnogo toga da naučimo – koliko o nama, toliko i o prošlosti – izučavajući istoriju Rimljana, njihovu poeziju i prozu, kontroverze i rasprave“. Ipak, u istom pasusu sledi ograda koja navodi na oprez: „Više ne mislim, kao što sam nekada naivno verovala, da možemo mnogo toga naučiti direktno od Rimljana“. Istina je da postoji ogromna i suštinska razlika između društvenih uslova antičkog Rima i današnjeg Zapada. Antički Rimljani, na primer, razmatrali su ukidanje ropstva i davanje prava glasa ženama onoliko koliko se danas na Zapadu razmatra ukidanje braka. Međutim, ogromni uticaj rimskog političkog sistema na model koji danas imaju SAD omogućava primenu lekcija iz rimske istorije na izazove današnjeg vremena.

Osnivači su zamišljali mlade SAD kao naslednika Rimske republike, a američki sistem kontrole i ravnoteže; slobode mišljenja, govora i otvorenog neslaganja; slobode političkih izbora; vladavine prava; sakralnost (enshrinement) mirne tranzicije političke moći – sve je to delimično preuzeto iz rimskog primera. Baš kao i Rimska republika, SAD upravljaju prekomorskim teritorijama kroz republičke institucije; kao u Rimu, e pluribus unum (iz mnoštva – jedan; prim. prev.) – latinski motiv na dolarskoj novčanici, sugeriše da Vašington, ohrabrujući dobrovoljnu asimilaciju, preferira nacionalno jedinstvo nad imperijalnim diverzitetom. Takve pojave su u istoriji relativno retke, posebno kad se radi o pojedinačnim zemljama. Iz ove tačke gledišta, SAD više liče na Rimsku republiku nego na mnoge autoritarne države XX veka.

Baš kao i SAD danas, Rim je bio satkan od kulturno i etnički raznolike populacije, i, poput nekih današnjih Amerikanaca, pojedini ugledni Rimljani sumnjali su u lojalnost određenih manjinskih grupa. Na primer, 111. godine Plinije Mlađi, tadašnji upravnik Vitinije – rimske provincije u severozapadnoj Anadoliji – sukobio se sa pripadnicima čudne i relativno nove religije nazvane hrišćanstvo, u tom periodu još uvek nelegalne po rimskim zakonima. Plinije je osećao obavezu da hrišćane izvodi pred sud, pa se pismom obratio imperatoru Trajanu pitajući ga da li su prihvatljive ad hoc procedure koje je usvojio, od kojih neke podrazumevaju upotrebu anonimnih lista osoba za koje se sumnja da ispovedaju hrišćanstvo. Imperatorov odgovor bio je izvanredan. Hrišćani „ne smeju biti proganjani“, piše on. „Ako su izvedeni pred sud i postoje dokazi protiv njih, moraju biti kažnjeni… Ali anonimne liste ne smeju biti korišćene kao dokazni materijal na sudu. To bi bio užasan presedan. Takvo ponašanje nije u skladu sa rimskim duhom.“ Uprkos zvaničnoj zabrani hrišćanstva u Rimu, Trajanova lekcija je vredna pamćenja: vrednosti jake države mogu biti iskorišćene da bi se izbeglo postavljanje vanredno opasnih presedana u tretmanu marginalizovanih manjinskih grupa. Nije ovo jedina pouka rimske istorije koja nam može biti vodič i danas. Teška ratna kampanja protiv severnoafričkog kraljevstva Numidije u 2. veku p. n. e. uči nas da vojne pobede u dugim ratovima protiv dalekih slabo poznatih neprijatelja često moraju biti plaćene užasnim troškovima u krvi, resursima, moralu i neželjenom vojnom ekspanzijom. Posledice konačne pobede Rima nad Kartaginom 146. godini p. n. e., asociraju na izazove hegemonije u novouspostavljenom unipolarnom svetu. U Rimu je domaća nesloga je ispunila prazninu koju je otvorio nestanak spoljnog neprijatelja, a manje pretnje su nadomestile nedostatak egzistencijalne ugroženosti. I dekret imperatora Teodosija iz 380. godine, koji je tražio od svih Rimljana da veruju u hrićansko trojstvo i neminovno doveo do progona verskih disidenata, trebalo bi da nas podseti da budemo oprezni povodom političara koji žele da zabrane izražavanje nepopularnih uverenja ili se zalažu za prihvatanje popularnih.

Postoji mnogo toga što možemo naučiti od Rimljana ako budemo imali hrabrosti da prihvatimo izazov. U tom smislu SPQR je široki uvod u najboljih hiljadu godina rimske istorije, koji dokazuju zbog čega je, kako Berdova piše na prvoj stranici, „Rim toliko važan“ – i podsećaju zbog čega ta važnost dolazi do izražaja u sadašnjem trenutku.

Preveo ALEKSANDAR VUJOVIĆ

Foreign Affairs

Novi Standard

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here