Ово је обред будистичких монаха: Чекају да се ПРОБУДЕ из медитације дуге 1000 година (ВИДЕО)

Поделите:

Језиви чин самомумификације
У будистичким храмовима на северу Јапана чувају се, као највећа светиња, тела двадесетак монаха који су добровољно сами себи одузели живот. Овај специфичан обред самомумификације назива се “Сокушинбутсу” што би на јапанском значило “постати Буда овим телом”.

“Сокушинбутсу” је обред који се практиковао у једном будистичком монашком реду, а највише је карактеристичан за северне области ове земље – Префектуру Јамагато.

Обред самомумификације био је присутан и у другим земљама као што су Kина Индија и Тајланд.

У Јапан га је пренео почетком 9. века монах Kукаи који је био оснивач посебне будистичке школе Шингон. Kукаи је први који је извршио “Сокушинбутсу” у Јапану, а последњи забележени случај овог бизарног обреда забележен је у 20. веку 1903. године, иако су власти већ тада биле забраниле овај чин.

Шингон монаси нису сматрали овај чин као самоубиство. Циљ је била апсолутна медитација у којој ће се досегнути нирвана, односно коначно просветљење, блажено стање, коначног ослобођења од земаљских страсти.

Пре него што се монах самомумификује, потребно је да прође кроз три фазе. Свака од фаза траје око 1000 дана.

У првој фази, монах је ограничавао исхрану у којој је дозвољено конзумирање воде, воћа и орашастих плодова који су могли да се нађу у околини манастира. Такав начин исхране имао је за последицу губитак мишићне масе и ослобађање тела од свих масноћа.

Током друге фазе, монах би се хранио искључиво боровом кором и корењем. Посебан отровни чај под називом “уруши” изазивао је код монаха нагон на повраћање што је проузроковало губитак телесне течности. Такође, чај је чистио тело од бактерија, како би се спречило распадање тела након што монах изврши “Сокушинбутсу”.

Последња, трећа фаза, је свакако најјезивија. Монах би се повукао у камену гробницу величине његовог тела у којој би заузео “лотос положај” и више се није померао осим једне прилике.

Гробница је имала посебну цев захваљујући којој је монах могао да дише. Поред отвора, на располагању му је било посебно звоно помоћу којег је звонио једном током дана, да би осталим монасима указао да још није досегао апсолутну медитацију, односно да је још увек жив.

Kада би звоно престало да се оглашава, монаси би извадили цев из гробнице и запечатили гробницу на следећих хиљаду дана.

Након овог периода, монаси проверавају стање у којем се тело налази. Ако је “Сокушинбутсу” успео, тело монаха би обукли у посебне одоре, након чега би био изложен у храму. Уколико би се тело монаха распало, његови посмртни остаци би остали у гробници и њему би се одавале скромније почасти у знак његове посвећености и издржљивости.

Данас, “Сокушинбутсу” обред је ствар прошлости, међутим ова прича привлачи мноштво људи широм света у будистичке храмове у којима се још увек налазе мумифицирани монаси који чекају да се пробуде из њихове медитације.

 

србија данас

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here