Самит Г-20 у Саудијској Арабији – опроштај неопростивог или борба за добробит човечанства

Поделите:

Група 20, неформална асоцијација индустријских земаља и земаља у развоју, окупља се овог викенда у виртуалном простору да би претресла стратегије за издржљивост светске економије у условима пандемије. Да није ковида, нашли би се у Ријаду. Саудијска Арабија је председавајући Г-20, и то читаве ове године, али је у европским медијима та чињеница тек сада постала проблем. По обичају, ЕУ се мучи са приоритетима.

Самит Г-20 у Ријаду, односно у виртуалном облачићу изнад Ријада, претворио се у политичку вежбу о интеграцији интереса у вредности, и вредности у интересе.

Велики медији унутар немачког говорног подручја осцилирају између констатације да је Ријад домаћин скупа и осуде да се државном вођству Саудијске Арабије уопште даје могућност легалне дипломатске промоције.

Свако има другачији фокус на самит, неки од њих имају везе са короном само посредно.

Немачки медији: Кашоги је линија без повратка

Медији у Немачкој углавном заузимају морални став. Почетна тачка, или линија после које престаје толеранција према режиму у Ријаду јесте изразито брутално убиство саудијског новинара и активисте Џамала Кашогија.

Кашоги је убијен у саудијској амбасади у Истанбулу пре три године. По оптужбама служби од Турске до Америке, налогодавац је био принц Мухамед бин Салман.

Због статуса принца, ту аферу је немогуће отписати као приватни обрачун: Мухамед бин Салман је истовремено заменик премијера (службено, премијер је сам краљ, али послове обавља заменик), министар одбране и директни краљев наследник.

У коментарима на самит, немачке редакције се ослањају на дописнике са Блиског истока. Најоштрији је дописник АРД-а из Каира, са текстом “Дипломатски успех и ‘срамота'”.

Најпре се релативно детаљно описује техника Кашогијевог убиства, да би се онда проблем проширио на људска права у политичком контексту. Кашоги је био врхунац самовоље претворене у принцип владавине, али саудијско друштво је рањено у свим сегментима.

Истина, каже се у тексту “то је само виртуелни састанак, али ипак дипломатски поен за Ријад. (…) Скупа са трком Формуле 1 идуће године у Саудијској Арабији, то изгледа као политички опроштај правно и морално неопростивог”.

Плакати са ликом убијеног Џамала Кашогија

Плакати са ликом убијеног Џамала Кашогија

Реч “срамота” из наслова је стављена под знаке навода, зато што је цитат, односи се на изјаве међународних организација за заштиту људских права. Срамота би била уопште улазити у јавну дипломатску сарадњу са Ријадом.

Дописник Франкфуртер алгемајне цајтунга из Бејрута полази од разочарења Ријада, присиљеног да се “помири са виртуелним састанком”. Ништа од лепих медијских слика “где светски лидери долазе у Ријад, на ноге рампонираном државном руководству”.

Саудијска Арабија је председавајући Групе 20 читаве ове године. Скупови су се одржавали читаве године, овај сада је само последњи у низу, завршни тест саудијске рехабилитације у светској дипломатији. До почетка марта делегације су путовале у Ријад, после тога се наставило у видео-конференцијама.

Кашогијево убиство је било чињеница и кад је Ријад добио интеримистичку координацију над Г-20. Ријад је посредно признао умешаност у тај чин. Национални судови су у међувремену осудили непосредне извршиоце убиства, иако нису пратили даљи траг до правог налогодавца.

Све се знало, одакле онда немачко изненађење над одржавањем самита?

Образложење у анализи франкфуртског листа: “Сад кад се због пандемије самит Г-20 одржава само у виртуалном простору, изјаве из организација за људска права добијају већу тежину. То је сада повод да се осветле сви случајеви повреде људских права у земљи домаћину.”

Већ дуго у медијима није стајао такав пример ванземаљске логике: јавно се не би толико обраћала пажња на ситуацију са људским правима у Саудијској Арабији да се самит овог викенда којим случајем одржавао физички у Ријаду.

Већ дуго, још од времена кад се овде писало да су косовски Албанци уништавали цркве у марту 2004. “зато што тада нису имали перспективу државне самосталности”. Иначе не би.

ОРФ: “Корона”; Ноје цирхер цајтунг: “Трамп”

Аустријски ОРФ најављује скуп потпуно трезвено и хладно: “Борба против короне стоји у фокусу виртуелног самита Г-20 овог викенда. Предаставници водећих економских земаља ће разговарати само преко видео-конференција. План је био да се сретну у Ријаду, али је то осујетила пандемија.”

Из вести је даље јасно да Брисел планира да на самиту сакупља додатна средства за финансирање система Ковакс. Учешће ЕУ на самиту је потпуно прагматичне природе.

Позадина: Ковакс (скраћеница од Covid-19 Vaccines Global Access) јесте један од стубова борбе против ковида. Циљ те глобалне палтформе, иза које стоји ауторитет Светске здравствене организације (СЗО), јесте постизање правилне и фер расподеле вакцине/вакцина на укупно становништво планете Земље.

У Коваксу суделују државе (184 од 193 светски признате), здравствене организације, наука, приватни сектор и цивилно друштво. ЕУ је до сада у касицу Ковакса већ убацила значајна средства – 500 милиона евра заједнички, на то додатно Француска још 100 милиона, Шпанија 50, а Немачка чак милијарду за Ковакс и пратеће програме.

“Борба против короне стоји у фокусу виртуелног самита Г-20”

Што се тиче већине аустријских медија, контроверзе су контроверзе, паре су паре, а ковид је катастрофа за све. Зато ЕУ иде на самит у Ријад, иако уствари остаје ту где јесте.

Швајцарски дневник Ноје цирхер цајтунг такође заузима прагматични став према самиту, иако се одлучује за различити фокус. Централно место у тексту немају ни ковид, ни финансије, ни Ријадово анахроно вођство, већ тренутни амерички председник Трамп.

Ако у наредна два месеца не призна пораз, Америка ће 20. јануара имати два председника и стајати под претњом грађанског рата.

У анализи се поставља питање о томе како ће се, у таквом контексту америчке унутрашње политике, Трамп понашати на самиту, будући да је то “његов последњи шоу на интернационалној сцени”.

Хоће ли правити проблеме? Хоће ли блокирати одлуке, не само оне које се тичу ковида, већ и оне где се говори о климатским променама? Сигурно хоће, одговара се у тексту.

Како изаћи на крај са идејом “најважнијих” земаља?

Виртуални самит овог викенда и европске реакције на њега откривају несигурност на четири плана: шта су то “најважније” нације, како даље с короном, која је вредност истине у политици и да ли из лошег може да настане нешто добро?

Оснивање формата Г-20 (1999) није без контроверзи. Функционално, Група се понаша као практичнија и мобилнија испостава Уједињених нација, само без њиховог легитимитета.

У глобалним размерама, земље Г-20 покривају две трећине становништва, 80 одсто куповне моћи и скоро 88 одсто интернационалног бруто производа.

Из Европе у тој групи седи читава ЕУ као колективна чланица, уз то још појединачно Немачка, Италија, Француска, Русија и Велика Британија. Ту су Кина и Индија као најмногољудније земље; Бразил и Мексико као економије у успону, Сједињене Државе као обавезна земља, Канада и Аустралија као најстабилније, Турска као најагресивнија, Саудијска Арабија као земља на поправном.

И ту негде почиње проблем са Г-20. Зато је прагматични став аустријских медија најразумљивији: Самит Г-20 је место где се сакупљају донације за добробит човечанства.

Како изаћи на крај с короном?

До примене вакцине никако. Али и у најоптимистичнијем сценарију, да вакцинисање почне у широком спектру за три или четири месеца, будућност остаје несигурна за све.

Не само због негативних последица на светску и националне економије. У коментарима се, не само онима који се овде цитирају, открива страх од друштвених последица.

Довољно је погледати силовиту енергију демонстрација у Берлину средином прошле седмице, чији учесници негирају да корона уопште постоји, да би се разумело да главна опасност ове епидемије није медицинске, већ политичке природе.

У тим и сличним демонстрацијама се већ изразито показало расположење које води у време пре доба просветитељства, пре науке и рационалног промишљања света.

Како изаћи на крај са истином?

Иако криминалистички не до краја, Кашогијево убиство је глобално, медијски, дипоматски и обавештајно позната и неупитна ствар.

Али оно је само драстичан пример и иначе тешког стања за инелектуалце, борце за људска права, новинаре и остале критичаре који покушавају да се ангажују на неким од осетљивих друштвених или политичких питања.

Дописници немачких медија из региона говоре о неколико стотина таквих особа у саудијским затворима. Последњи случај се тиче активисткиње за женска права Лужеин ел Хатлул, која од краја октобра штрајкује глађу.

У споменутом тексту АРД-а, активисткиња Ел Хатлул одражава парадигматски судбину жена у саудијским затворима, где су оне систематски изложене физичком, сексуалном и менталном насиљу својих чувара.

У таквој ситуацији, Европа тренутно има само два избора: или да са Саудијцима сакупља донације за борбу против ковида, или да Ријаду објави рат.

Како изаћи на крај с нестандардним друштвеним променама?

Колико год да у Саудијској Арабији не постоји индивидуална слобода ни у западном смислу, ни у смислу условног “Истока”, ако се под тим подразумевају Русија или Кина, позитивних помака ипак има.

Саудијски принц Мохамед бин Салман

Саудијски принц Мохамед бин Салман

Док затвара активисткиње за женска права, престолонаследник и заменик премијера Мухамед бин Салман је истовремено значајно поправио општи положај жена у Саудијској Арабији. Оне сада смеју да возе ауто, да слободно путују, да се лакше запошљавају и праве професионалне каријере.

Принц у томе следи пример Уједињених Арапских Емирата, апсолутистичке монархије која се последњих година изнутра реформише. Све је далеко од европских прилика, али такође и од рестриктивних услова прошлог века.

Једном руком, принц Бин Салман ограничава слободе најистакнутијих критичара, другом руком шири и гарантује просторе слобода за друштво у целини, посебно жене.

Тиме се ствара правна основа на коју ће се у будућности позивати представници цивилног друштва, женских организација и политичких активиста. Нови, они који тек долазе, јер ови садашњи су углавном у затворима, у стварној или унутрашњој емиграцији, или већ мртви.

Саудијска Арабија се мења набоље, али споро и нестандардно, тако да се слободе не производе демократски одоздо, већ поклањају ауторитарно одозго.

За Европљане, који су заборавили домаћа искуства са апсолутистичким монархијама, Саудијска Арабија је изазов који тешко могу да поднесу.

Зато је прагматични став најбољи: Самит Г-20 је место где се сакупљају донације за добробит човечанства. О свему другом, другом приликом.

 rts.rs
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here