Сергеј Митрофанов: Kриза руског патриотизма

Поделите:

Случај Скрипаљ је руски патриотизам суочио с једним од досада најозбиљнијих изазова. С једне стране, руски патриота тврдо верује у свето право отаџбинског мача да кажњава све непријатеље Домовине и сматра својом „радном обавезом“ да ову поруку непрекидно шаље непријатељском западу. И то чиме год: полонијумом, „новичком“ или секиром, као добри стари Меркадер – свеједно. А с друге стране, он не може да изађе из улоге човечности, особе која је свету окренута искључиво оном страном која зрачи свеопштим хуманизмом, генијалношћу и љубављу према истини.

Тако ме је једна пријатељица, иначе наставница страних језика, искрено убеђивала у то да европски староседеоци и данас с усхићењем (баш тако је рекла – „с усхићењем“) дочекују „русиш туристо“ готово увек претварајући тај ренцонтре малтене у антикапиталистичку или антиамеричку манифестацију. Што се критика на рачун Русије тиче, то су по њеним речима очигледно само клевете западних политичара, њихових лажљивих медија и поткупљених либерала. Такозвани обичан народ о Русији мисли све најлепше, жели јој све најбоље видећи у њој узвишену духовност супротстављену западном безнађу. (И зато чим се у њиховој близини појави неки наш русский, они га одмах хватају за руке и ноге и заједничким снагама радосно бацају у ваздух, а целом улицом се као из једног грла ори „Kаћуша“.)

Искрено говорећи, ја се с тим феноменом радосног бацања Руса у ваздух још никада нисам сретао. Али та двојакост, то јединство супротности да „кокнеш“ неког из потаје и одмах затим се претвараш у душебрижника спремног да и последњу кору хлеба с неким дели, то јесте национална црта која се на западу може оквалификовати као когнитивна дисонанца или прилично запуштена психоза. А нама Русима то је просто наш традиционални „живот са намигивањем“, она совјетска, а можда чак и досовјетска двојакост. При чему се с врха власти то намигивање не упућује само својим суграђанима који су силом прилика постали чланови тајног братства намигуша, већ и себи самима. А главни дежурни намигивач је у оба случаја апсолутно искрен: и када крвави терористички чин агента уздиже на пиједестал херојског подвига, и када се бори (готово увек само на речима) за мир у целом свету; и када Луговоја за његово херојско дело, диверзантску акцију тровања чајем, награђује местом у руској Думи, и када се заједно с њим брани од клеветничке осуде западних непријатеља „не верујући“ да је русский человек способан за тако подао чин.

Осим тога, намигивање очигледно не испуњава само функцију за леђима прекрштених дечијих прстију чиме падају у воду сви морални принципи, већ оно служи и као окидач или тачније прекидач за прекључивање с једног програма на други. Намигнуо је левим оком – наш обавештајац је херој. Одмах затим намигнуо је десним – ми смо за мир у целом свету.

Међутим, непрестано одрицање од онога чиме би требало да се поносиш постепено разједа колективни „его“ просечног руског патриоте. Узмимо на пример овај последњи догађај у Солсберију. Двојица наших храбрих суграђана – две перјанице нашег патриотизма – допутовали су у Енглеску да „новичком“ мало попрскају једног такође нашег, али издајника и што је још горе, агента прелетача. Истина, није им до краја успело, но зато су прелетача научили памети. Потом су ови наши момци брзо и без поздрава отишли. Наравно, за то би им требало медаље на груди окачити, али тим чудним Енглезима се из неког разлога не свиђају игре с бојним отровима на њиховој територији. Љуте се, мада на крају крајева нико важан ту није страдао.

Тачно је да су мало те течности прснули, али не на Енглезе, већ искључиво на бившег руског тајног агента који је по готово свим нама познатим критеријумима заправо неотуђиво власништво Руске Федерације. А тај нитков је пар дана у коми одлежао, потом узео отпусну листу и напустио болницу. Ћерка му је (додуше нешто краће) такође била у коми, да би потом из болнице изашла још лепша, што се дало видети приликом њеног последњег интервјуа. Тако да пострадалих, а још мање погинулих заправо нема. Осим „мачке, хрчка и неке локалне наркоманке“ – саопштава нам интернет издање пословних новина Гледиште, с опуштајућом интонацијом: „Драги пријатељи! Чему толика галама? Нећемо се ваљда због неке тамо наркоманке сада свађати“.

Одбрусили су им, није да нису. Али ту се јавља један проблем. Мученичке смрти мачке и хрчка су крајње некомпатибилне с оним другим важним елементом улоге коју игра сваки руски патриота, а то је човечност. Посебно судбина несрећне мачке. То је оно критично место где се укључује механизам кризе патриотског „ега“, јер многи патриоти у својим кућама имају мачке. И кад је већ тако, уместо да хероји буду награђени, да њихов тровачки вод на следећој војној паради поносно промаршира Црвеним тргом, све везано за случај Скрипаљ само истиче сву апсурдност овог херојства. Ма коме је потребан тај Скрипаљ! Да смо хтели ми смо целу Енглеску могли да потрујемо! А она је – као што видите – остала практично недирнута.

Уместо херојске помпе, ми се од света бранимо неразумевањем: зашто су се због једне такве ситнице сви на нас наврзли? Неразумевање изражава и наш званичник у Савету безбедности ОУН Небезња и гламурозна гласноговорница МИД-а Маша Захарова. Неразумевање исказују и кремаљски аналитичари и консултанти, вероватно с болом у срцу јер им је из разумљивих разлога ускраћена отвореност: уместо што се правдамо и све негирамо, правилније би било рећи и нагласити да Русија већ одавно није на коленима и да сада, када усправно и чврсто стоји на својим ногама има право да прска отрове куд год пожели. И налево и надесно.

Дубоко у свести сваког патриоте лежи схватање да подићи се с колена не значи просто стајати усправно и не радити ништа. Резултат тога мора бити нешто уносно, нешто конкретно и материјално исплативо. Или језгровитије речено, нисмо се ми с колена подигли само зато да би народу пензије украли (алузија аутора на недавну пензијску реформу у Русији – прим. прев.)

Kриза патриотизма има и своје наличје. Пропаганда се хвали нашим хероизмом, и то је у реду. Али где су трофеји? Где су опљачкани градови непријатеља и силоване странкиње? Где су захуктале локомотиве које вуку вагоне с пленом ка нашој метрополи?

У интервјуу листу Слободна штампа ову мисао је отворено и поштено изрекао патриотски трибун Виктор Алкснис. Након успона свеопштег оптимизма изазваног припајањем Kрима, руско друштво се из неког разлога нашло у… задњици. (Није дословно тако рекао, али смисао је управо тај.)

Беше то време када се очигледно очекивало нешто друго, никако „задњица“, већ нешто много оптимистичније. Припајање Kрима је требало да отвори карневал нових припајања, прво Украјине, затим осталих земаља бившег Совјетског Савеза и све даље, до самог Солсберија. Да је Солсбери на време био припојен Русији, Петров и Бошаров би данас до миле воље могли да шетају његовим улицама с „новичком“ у џепу. Нико им ни реч не би рекао. А уместо тога сколиле су нас некакве тоталне бесмислице. Припојени Kрим се из неког разлога сам отровао. Пензије су нам украли. Рубља стрмоглаво пада. Русија стење под санкцијама којих ће очигледно бити све више. Ускоро ће нам се и православна црква распасти. Ако некога и будемо престизали, то свакако неће бити Португалија (како је пре 18 година било обећано), већ Северна Kореја.

Сликовит прилог кризи руског патриотизма понудио нам је у свом „уради сам“ видео остварењу и Сергеј Kургињан. Ради заштите менталног здравља наших читалаца ми овог екстравагантног позоришног делатника и политичког консултанта избегавамо да цитирамо. Али мора се признати да је овога пута заиста погодио. По принципу да и покварен сат два пута дневно показује тачно време. Дакле, Kургињан је у некој оближњој трафици купио дечији аутомобилчић и тужно уздишући пред камером више од 40 минута га напред-назад гурао. И док га је тако по свом столу возао трудећи се да га доведе од замишљене тачке А до тачке Б, ауто се сваки пут превртао. „Kако ћемо се ми борити против запада ако имамо аутомобил који се преврће“, питао је он трагичним гласом свог патриотског гледаоца.

Kако…? Па тако, све док нам се и држава не преврне.

Сергеј Митрофанов, Ежедневный журнал, 11.09.2018.

Превод с руског Хаим Морено

Пешчаник.нет, 17.09.2018.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here