Andrej Tkačov: Kriterijumi bezblagodatnosti

Podelite:

Šteta koju nanose različiti crkveni raskoli je konkretna, nipošto nije apstraktna. Bezbožni um je u svemu, između ostalog, i u poteškoćama crkvenog života, sklon da vidi samo granicu vlasti i kretanja novca. U stvari, šteta usled crkvenih podela se ne procenjuje u novcu i smanjenju vlasti. Šteta se procenjuje u blagodati. Tačnije, u njenom odsustvu.

Da li se može proveriti „blagodatnost“ pojedinca ili grupe vernika? Teško, ali može. Pojedinac nesumnjivo živi u Duhu ako ispunjava zapovesti. Ako je čovek krotak i blag prema ljudima iz okoline, ako vodi molitveni život, ako teži ka svakom dobročinstvu, ali ne da bi se pokazao, ako se kloni taštine i više sluša nego što priča, pred nama je blagodatan čovek. Naravno, ova svojstva se ne završavaju gore navedenim osobinama. Njihov spisak se u značajnoj meri može produžiti.

Pokušaji da se ukratko navedu odlike pravednika više puta su preduzimane u Starom Zavetu. Pročitajte, na primer, četrnaesti psalam. To je kratak spisak životnih pravila za one koji žele da se „nastane na gori svetoj Božijoj“. Kod proroka su ova svojstva još sažetija: „Na koga ću pogledati?“ – pita Gospod i Sam odgovara: „Samo na nevoljnoga i na onoga ko je skrušena duha i drhće od Moje reči“ (Is. 66: 2). Podjednako kratko o tome se govori i kod proroka Miheja. „Pokazao ti je, čoveče, šta je dobro; i šta Gospod ište od tebe osim da činiš što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smerno s Bogom svojim“ (Mih. 6: 8). Prepodobni Siluan Atonski je smatrao da se, u principu, po jednoj jedinoj zapovesti Božiji čovek može razlikovati od formalnog vernika. Ova zapovest je molitva za neprijatelje. Ako ova molitva postoji – blagodatan si. Ako je nema, u najboljem slučaju si na putu.

Postoji sličan kriterijum za ocenu crkvenih zajednica u smislu da li s njima i u njima prebiva Duh Utešitelj. On je, kao što je poznato, „Duh mudrosti i razuma, Duh saveta i sile, Duh znanja i straha Gospodnjega“ (Is. 11: 2).

Na ovom spisku, koji je izašao ispod ruke proroka, mnogo toga se odnosi na različite vrste znanja: razum, savet, znanje, premudrost… Crkva živi i hodi Duhom, ako uči druge i sebe, traži duboko znanje (poznavanje), savetuje se s prošlim vekovima i savremenim pravednicima i bogati se razumom. Sve to ogleda u postojanju mreže školskih ustanova, u izdavačkom radu i naučnoj crkvenoj delatnosti, u iskustvenoj svetosti (monaštvu i starčestvu) itd.

I ako je u Crkvi nizak nivo nastave u srednjim bogoslovskim školama i akademijama, ako se ne obavlja naučni rad, ako su dosadne eparhijske novine, ako se knjige ne pišu i ne izdaju, ako se ne prevodi, to je očigledan simptom umrtvljenosti. O tome je napisano: „Izgibe Moj narod, jer je bez znanja; kad si ti odbacio znanje, i Ja ću tebe odbaciti da mi ne vršiš službe svešteničke; kad si zaboravio Boga svojega, i Ja ću zaboraviti sinove tvoje“ (Os. 4: 6).

Po ovome se, naravno, razlikuju eparhija od eparhije, region od regiona i parohija od parohije. Ali postoji i opšta slika. I što se tiče, na primer, ukrajinskog raskola, očigledno je da u njemu nema blagodati.

U samoproglašenom Kijevskom patrijarhatu i u autokefalnoj Crkvi uopšte se ne pišu knjige koje iole zavređuju pažnju. To je prava pustinja crkvene misli. I kroz ovu pustinju prevareni parohijani idu već više od dvadeset godina i umiru od žeđi. Da li znate koliko nauka ima u bogoslovlju? Samo proučavanje Biblije zahteva poznavanje crkvene arheologije, hermenevtike, crkvene umetnosti i opšte crkvene istorije, poznavanje starih i novih jezika. Osim toga, postoje liturgika, egzegetika i retorika, istorija sopstvene pomesne Crkve, postoji pastirska psihologija i još mnogo drugih obaveznih i fakultativnih predmeta.

Sasvim je prirodno pretpostaviti da ako sve to postoji stvarno, a ne samo na papiru, u obrazovnim ustanovama život vri kao izvor mineralne vode. Naučnička korporacija piše, istražuje i predaje. Omladina se napaja i naoružava znanjima i odlučnošću da posluži Bogu, razvija svoje talente i uključuje se u rad starije generacije. Teoretski – da. A u stvarnosti vlada potpuna tišina.

Dajte mi da pročitam nešto zanimljivo iz liturgike, što je izašlo iz pera bogoslova-autokefaliste. Nema ničega. Dobro. Dajte iz dogmatskog bogoslovlja. Nema ni ovde. A iz homiletike? A iz pastirskog bogoslovlja? Pa ničega nema. Nigde nema.

Čime se onda bavite?

Odgovoriće nam: gradimo nezavisnu Ukrajinu. A ja ću vam reći: imitirate crkveni život. Jeres „ukrajinstva“ vam je oduzela snagu i iscrpela vas je. Jalovi ste kao utroba iscrpljena abortusima, koja više na može da začne. Učite po našim udžbenicima iako svakodnevno ritualno blatite Rusku Crkvu. Još dugo nećete imati svoje udžbenike. Pa ničega nećete imati, pošto ste odbacili znanje (čitaj citat iz Osije). Čak i vaši monasi izgledaju kao da su se prerušili. Tako da se čini kao da igraju u filmu, i sad će završiti, presvući će se, odlepiće brade i otići će kući.

U raskolu ništa nije pravo osim krvožednih bukača. Sve sama jalovost i oskudica. A posle toga (gubitka znanja) Bog odbacuje sveštenodejstva i narod gine, to treba da znate. I to nisu reči čoveka.

Zamiranje bogoslovske misli u hrišćanskom narodu je siguran početak njegove pogibije. Ni više, ni manje.

Gde je raskol nema bogoslovlja. I gde nema bogoslovlja, postoji raskol. Tamo je odvajanje od celog Tela, duhovno truljenje i smrt.

U ukrajinskom raskolu nema bogoslovlja. To je činjenica! Crkveni raskolnici u Ukrajini direktno su krivi za truljenje zemlje u očiglednoj neplodnosti njenog trenutnog stanja i u tome što ona nema perspektivu. Krivi su i za krv. Prvo su krivi unijati. To je uopšte gorak koren cele ukrajinske istorije. A zatim – autokefalci i filaretovci. plus „naši“ koji su se maskirali i pritajili.

To su političari, a ne molitvenici; intriganti, a ne bogoslovi, oni i da pišu mogu samo na fejsbuku, i samo o sebi, a ne o Istini. Lukavci i koristoljupci. Kuda možete nekoga da dovedete, zavidljivci i večite izdajice?

Ukratko, ova blagodatnost i bezblagodatnost nije naročito skrivena stvar. Čovek samo treba da se zagleda i da razmisli i pomalo će se sve ispoljiti i neće se sakriti. Kao što čovek pre ili kasnije među ljudima prepoznaje lopova i lažljivca, tako i među „crkvama“ prepoznaje i poznaje lopove i lažljivce, „telesne, koji Duha nemaju“.

P.S.

Što se tiče ruske crkvene stvarnosti prisutan je drugi problem. To je problem prenošenja bezbrojnih blaga, koja pastiri dobijaju u školskim ustanovama, ogromnim masama prostog naroda, parohijana. Ako naši parohijani, koje pastiri budu učili, budu znali bar trećinu onoga što se budućim sveštenicima predaje u bogoslovskim školama i na fakultetu, Rusija će biti religiozno najučenija škola na svetu.

Ali o tome treba govoriti posebno.

Protojerej Andrej Tkačov

Sa ruskog Marina Todić

Pravoslavie.ru

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here