Andrej Tkačov: O svetosti. Promišljanje

Podelite:

„Svako ima svoju prošlost. Svaki grešnik ima budućnost.“ Pošto sam pregledao hiljade anglojezičnih psiholoških foruma, ovaj citat iz drame „Žena koja ne zaslužuje pažnju“ (sa tako provokativnim nazivom, mala je verovatnoća da bi mogla biti objavljena na Zapadu) izgubio je svoj prvi deo, srž šale, koja je nekada šokirala prestarelu viktorijansku damu u kapici, i koja je sada preletela na naše, domaće internet prostaranstvo. Ovde ona nastavlja da teši sve one, koji se, prisećajući se mladosti, spotiču o prazne flaše, nepoznate ljude u krevetu, i lagane ugrize savesti. Veli, svetih ni iz daleka nema, ne guraj nos. Ali, hajde da ostavimo Oskara Vajlda i njegov prefinjeni cinizam po strani, i hajde da se potrudimo da odgovorimo na pitanje, ko su svetitelji i da li mi, grešni možemo da im se približimo.

Svetitelji, zaista, imaju prošlost. Svako od njih ima svoju. I, ako se čoveku čini da je svetost potpuna bezgrešnost, onda malo šta razume. Bezgrešan je samo jedan Čovek na svetu. Njega tako i zovu, Jedini Bezgrešni. Svi ostali učestvuju u borbi, stoje na ivici, i ne znaju svoju budućnost.

Ali je od izuzetne važnosti da grešnik ima budućnost. Čovek je sazdan kao sposoban za svetost. Kao što se iz bilo koje tkanine može napraviti mantija, od bilo kog komada voska napraviti sveća, tako i svaki, čini se, grešni čovek, može se osvetiti, ako se približi Bogu. On je čak prizvan na to: zato se osvećujte i budite sveti, jer sam ja svet. Tako je napisano.

Da, i iz kog razloga bi nad svakim pokojnikom pevali „Sa svetima upokoj“, ako bi među njima i zaista svetim ljudima ležala nepremostiva propast?

Propast se može prevazići.

Evo vam jedno malo otkrovenje: svaki čovek može biti svet.

To nikako ne znači da će zaličiti na svetog Nikolu, ili svetog Serafima. Naprotiv. To znači da on neće ni na koga ličiti. Svetost se ne može staviti pod šablon. Nema ni jednog svetitelja, koji bi sa juvelirskom preciznošću iskopirao nekog drugog. Ako nam deluje drugačije, znači da opet nismo u toku.

Ličnost koja se rascvetala u Duhu Svetom, je sveta. Ličnost je stoga ličnost, što druge takve u svetu nema i neće je biti.

Ne treba pri tome čekati čuda i svima očigledne slave. Upravo to smo navikli da očekujemo od svetosti, i to samo iznova potvrđuje da, kako sada kažu, nismo „u toku“. Najveći od svih rođenih od žene – Jovan Krstitelj – nije napravio ni jedno čudo. Mojsej i Ilija su manji od njega, a on niti je vaskrsavao, niti isceljivao. Postojali su istinski čudesni ljudi, poput Onufrija Velikog, koji su u pustinjama proveli po pola veka i više, koji su razgovarali sa anđelima, i ni sa kim drugim. Nisu imali slavu. Za njih jednostavno nisu znali. Tako da ni čuda, ni široko rasprostranjeno priznanje svetosti, nisu obavezni pratioci.

Čovek treba da bude ispunjen Bogom. Ne apstraktnom dobrotom, niti mekoćom i pitomošću, nego upravo Bogom. Pri tome, po meri svoje dubine. Unutrašnja mera čovekova može biti mala, kao naprstak. Ali ako je naprstak pun, to će biti velika svetost. Postoje još i vedra, amfore, kofe, i ostali sudovi, raspoređeni prema svojoj veličini. Dobro bi bilo, ako bi svaki bio pun. Tada bi svi bili sveti, pri tome različito sveti. Tako je i na vidljivom nebu: Druga je slava suncu, druga slava mesecu, i druga slava zvezdama; jer se zvezda od zvezde razlikuje u slavi. (1 Kor. 15:41).

Svetost dokazuje postojanje drugog sveta i istinu Jevanđelja.

Zahvaljujući svetom Jevanđelju, iz knjige, od „običnog“ teksta nastaju plot i krv, disanje i molitva konkretnog čoveka. Svetitelji i jesu „ovaploćeno Jevanđelje“. Svaki posebno se ovaploćuje u jedan ili nekoliko citata. Svi zajedno, sabor svih svetitelja, ovaploćuju Jevanđelje u celini.

Možemo ih moliti: Pantelejmona za zdravlje, Nikolaja za pomoć na putu, Spiridona za rešavanje stambenih problema. Zašto ne moliti? To su otvoreni i čisti izvori. Sramno je i glupo da žedan ne pije sa tih izvora. Ali, voleti svetitelje treba ne samo za dobar udeo u našem sujetnom životu. Treba ih voleti jer postoje; za to što su radosno otkrovenje o tome, kakav može čovek da bude.

Sve što svet govori o čoveku je ideološko ubistvo. Prema učenju gordih nauka, čovek je grumen prljavštine koja govori, dužnik groba bez nade na vaskrsenje. Teško je ne spustiti glavu pred virtuelnim jarmom, ako nas tako uči škola, ako tako govori ulica, tako peva estrada… Ali, dovoljno je da se u toj tami upali sveća namenjena Sergiju Radonješkom, i lažna mišljenja odlaze u uglove himere, a na njihovo mesto dolazi radost.

Svetost je, na kraju krajeva, radost koja je zamenila suze. Koji su sejali u suzama, požnjeće u radosti. Idući iđahu i plakahu, bacajući seme svoje; a dolazeći doći će s radošću, uzimajući rukotvorine svoje. (Ps. 125:5-6).

Protojerej Andrej Tkačov
Sa ruskog Iva Bendelja
Pravoslavie.ru
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here