Andrej Tkačov: PRAVA I OBAVEZE

Podelite:

Čovek se vatreno bori za svoja prava, ali nimalo vatreno ne teži ka tome da ih izjednači s obavezama. Obaveze kao da se podrazumevaju same po sebi. Ali upravo „kao da“, zato što utvrđene istine jednih vekova sa vremenom mogu postati španska sela za kasnije naraštaje. Mi ljudi sve više i više se navikavamo na to da patetično rasuđujemo o svojim pravima i da ih zahtevamo. Međutim, istovremeno prećutkujemo svoje obaveze koje bi s logičnom neizbežnošću trebalo da budu izjednačene s pravima kako se svet ne bi nakrivio na bok kao brod na kojem bi se svi putnici premestili na jednu stranu.

U HH veku je živela jedna krajnje zanimljiva osoba, koja se nije uklapala ni u kakve šeme i okvire – Simona Vejl. Ispočetka pristalica Trockog i ateista, kasnije je prišla hrišćanstvu, ali tako specifično da je umrla nekrštena. Simona je pokušavala da dokaže mogućnost vancrkvenog hrišćanstva, smatrajući najnužnijim stvarima u životu rad i živu samilost. Nećemo oblačiti mantiju sudije i donositi svoju presudu o njoj. Kako god okreneš, prošli vek je bio toliko šarolik u svom ludilu da je neizbežno morao rađati najčudnije i najneočekivanije oblike duhovne samorealizacije. Uzgred rečeno, XXI vek obećava da će biti još luđi, tako da – ko zna šta nas sve još očekuje.

Ali, ime Simone Vejl ovde nije pomenuto tek da bismo nešto rekli. Upravo ona je smelo i pravedno izjavljivala da se o pravima može govoriti samo ako se govori i o obavezama. Prvo mi reci šta moraš da uradiš, a onda pričaj o tome na šta imaš prava. Ako nema obaveza – nema ni prava. Čini se da princip apostola Pavla koji su usvojili čak i komunisti, ne pozivajući se na izvor: „ko ne radi ne treba ni da jede“, govori upravo o tome. Odnosno, daj nešto da bi koristio nešto. Koristiti nešto ne dajući zauzvrat ništa znači krasti. Zar ne gledamo na stotine filmova čiji su junaci lopovi i prevaranti namazani svim bojama, da je lopov postao glavni junak današnjice? I mora se priznati da je to i zbog toga što je svest mnoštva ljudi odgajena otrovnim mlekom proste ideje – uzimati bez davanja: „Imam prava, a za obaveze neću ni da čujem.“

Bilo bi korisno da se čovek ponaosob i čovečanstvo u celini zamisle na izradi Deklaracije čovekovih obaveza. U njoj bi se, na primer, mogle naći reči: „Svaki čovek je dužan da hrabro trpi fizički i moralni bol i da za svoju nevolju ne krivi nikoga osim sebe.“ Ili: „Svaki čovek je dužan da bude milostiv prema onima koji su slabiji od njega i da nikad ne vređa nezaštićene.“ To je samo ukazivanje pravca u kojem se može razmišljati i svaki čovek ukoliko želi može da razvija ovu ideju. Na kraju krajeva, što je ozbiljnije ono čime se čovek bavi, tim je potrebniji spisak obaveznih pravila i obaveza zabeležen u izvesnom tekstualnom obliku. Stoga nam nije poznata zakletva stolara ili obućara, ali znamo za vojničku ili lekarsku zakletvu koje nisu ništa drugo do „deklaracija obaveza“. I ukoliko se prema životu budemo odnosili ozbiljno, ne možemo bez jasne predstave o obavezama.

Poremećaj ravnoteže između „mogu“ i „moram“ može se pratiti u tako rasprostranjenoj pojavi kao što je takozvani „građanski“ brak. U suštini, to je eufemizam i trebalo bi reći „bludni saživot“, pošto je građanski brak savez koji je registrovan u civilnim organima vlasti, ali nije venčan. A mi, brkajući pojmove, ovim imenom nazivamo svakodnevni život po principu „kao što se muve uzimaju“. Za ovaj model se najviše zalažu muškarci. Žene, kako god obrneš, žele da se udaju sve dok ostaju u okviru prirode i čak živeći s nekim bez obaveza smatraju „kao da su“ udate. A muškarci ne. Njih raduje to što „mi jedno drugom ništa nismo obećali“ i možemo da se „raziđemo“ u svako doba. Zalažući se za takve odnose muškarci ispoljavaju nekakvu posebnu „duhovnost“. Kažu da su zakone izmislili ljudi, da je država skup zločinaca, da pečat u ličnoj karti ništa neće dodati odnosima i dr. Ma, sve sam idealista do idealiste koji se hrani ambrozijom! I to pored toga što ostale pečate (u vozačkoj dozvoli, potvrdama za kredit, računovodstvenim dokumentima) podnose kao nužnost. I ako kupe stan, naravno da će prijaviti boravak u njemu zaboravivši na zločine države i suvišnost raznih papira.

Ali, godine idu. Svakodnevica, navika, bolesti, vreva… Žena koja je s muškarcem provela pet-šest godina po principu „časna reč“ može prestati da mu se sviđa. Ona više ni iz daleka nema 18 i 20, već recimo, 28-30. Svom životnom partneru-idealisti je dala najbolje godine (teško da su izrodili decu, jer zasad žive samo zbog sebe). I on je prestao da je voli. A i 18-godišnjakinja unaokolo ima ne zna im se broj. Uz naše moralne običaje revnitelj slobode ni u kom slučaju neće imati dovoljno idealizma za uzdržanje. Šta će zadržati čoveka pored one koja mu je dala svoju svežinu, lepotu i brigu s tajnom nadom da će se uzeti i venčati i izroditi decu? Ništa! On će otići s neizbežnim skandalima. Vikaće da „smo se unapred dogovorili da ništa jedno drugom ne dugujemo“. S krikom: „Slobodni smo ljudi!“ zalupiće vrata, a ona će ostati. Na kraju krajeva, muškarac i s 40 godina može da se oženi 20-godišnjakinjom. A šta da radi žena? Da čeka 50-godišnjeg udovca ili da uzme dete iz sirotišta?

Svi „veliki spiritualisti i idealisti“ su u stvari strašni egoisti. Sva njihova ljubav isparava čim čuju: „Molim vas da se ovde potpišete,“ zato što žele da koriste prava, ali da se ne opterećuju obavezama. Iz ovoga proističu i uzvišena rasuđivanja o večnoj ljubavi i o tome da pečati u ličnoj karti ljubavi ništa ne dodaju. I to je samo jedan primer iz svakodnevice, iako je masovan i sveprisutan, i nesklada u životu koji se rađa iz borbe za prava uz izbegavanje obaveza.

Za vreme rata najbolji agitacioni plakati su oni na kojima se strogo upire prstom u čoveka. Kod „njih“ su uncle Sam s jarećom bradicom, a kod nas u ono vreme crveni (bukvalno i ideološki) vojnik sa šapkom „buđonovkom“ na glavi budili savest malograđanina i zvali ga u boj. Izbegavajući krajnosti ratnog vremena, kao i totalitarnog društva, čovek ipak s vremena na vreme, ne pokazujući prstom, treba da postavi pitanje: „Da li znaš svoje obaveze?“, „Da nisi zaboravio da nisu samo ljudi dužni tebi, već i da si ti dužan i to mnogo više?“, „Da li znaš da čovek nije živ onda kad živi i troši, već kad daje, pomaže i žrtvuje?“

I premda to nije jednostavna stvar – govoriti o ozbiljnim stvarima sa savremenim čovekom, to treba činiti dok ne bude kasno.

Protojerej Andrej Tkačov

pravoslavie.ru

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here