Андреј Ткачов: ПРАВА И ОБАВЕЗЕ

Поделите:

Човек се ватрено бори за своја права, али нимало ватрено не тежи ка томе да их изједначи с обавезама. Обавезе као да се подразумевају саме по себи. Али управо „као да“, зато што утврђене истине једних векова са временом могу постати шпанска села за касније нараштаје. Ми људи све више и више се навикавамо на то да патетично расуђујемо о својим правима и да их захтевамо. Међутим, истовремено прећуткујемо своје обавезе које би с логичном неизбежношћу требало да буду изједначене с правима како се свет не би накривио на бок као брод на којем би се сви путници преместили на једну страну.

У ХХ веку је живела једна крајње занимљива особа, која се није уклапала ни у какве шеме и оквире – Симона Вејл. Испочетка присталица Троцког и атеиста, касније је пришла хришћанству, али тако специфично да је умрла некрштена. Симона је покушавала да докаже могућност ванцрквеног хришћанства, сматрајући најнужнијим стварима у животу рад и живу самилост. Нећемо облачити мантију судије и доносити своју пресуду о њој. Како год окренеш, прошли век је био толико шаролик у свом лудилу да је неизбежно морао рађати најчудније и најнеочекиваније облике духовне самореализације. Узгред речено, XXI век обећава да ће бити још луђи, тако да – ко зна шта нас све још очекује.

Али, име Симоне Вејл овде није поменуто тек да бисмо нешто рекли. Управо она је смело и праведно изјављивала да се о правима може говорити само ако се говори и о обавезама. Прво ми реци шта мораш да урадиш, а онда причај о томе на шта имаш права. Ако нема обавеза – нема ни права. Чини се да принцип апостола Павла који су усвојили чак и комунисти, не позивајући се на извор: „ко не ради не треба ни да једе“, говори управо о томе. Односно, дај нешто да би користио нешто. Користити нешто не дајући заузврат ништа значи красти. Зар не гледамо на стотине филмова чији су јунаци лопови и преваранти намазани свим бојама, да је лопов постао главни јунак данашњице? И мора се признати да је то и због тога што је свест мноштва људи одгајена отровним млеком просте идеје – узимати без давања: „Имам права, а за обавезе нећу ни да чујем.“

Било би корисно да се човек понаособ и човечанство у целини замисле на изради Декларације човекових обавеза. У њој би се, на пример, могле наћи речи: „Сваки човек је дужан да храбро трпи физички и морални бол и да за своју невољу не криви никога осим себе.“ Или: „Сваки човек је дужан да буде милостив према онима који су слабији од њега и да никад не вређа незаштићене.“ То је само указивање правца у којем се може размишљати и сваки човек уколико жели може да развија ову идеју. На крају крајева, што је озбиљније оно чиме се човек бави, тим је потребнији списак обавезних правила и обавеза забележен у извесном текстуалном облику. Стога нам није позната заклетва столара или обућара, али знамо за војничку или лекарску заклетву које нису ништа друго до „декларација обавеза“. И уколико се према животу будемо односили озбиљно, не можемо без јасне представе о обавезама.

Поремећај равнотеже између „могу“ и „морам“ може се пратити у тако распрострањеној појави као што је такозвани „грађански“ брак. У суштини, то је еуфемизам и требало би рећи „блудни саживот“, пошто је грађански брак савез који је регистрован у цивилним органима власти, али није венчан. А ми, бркајући појмове, овим именом називамо свакодневни живот по принципу „као што се муве узимају“. За овај модел се највише залажу мушкарци. Жене, како год обрнеш, желе да се удају све док остају у оквиру природе и чак живећи с неким без обавеза сматрају „као да су“ удате. А мушкарци не. Њих радује то што „ми једно другом ништа нисмо обећали“ и можемо да се „разиђемо“ у свако доба. Залажући се за такве односе мушкарци испољавају некакву посебну „духовност“. Кажу да су законе измислили људи, да је држава скуп злочинаца, да печат у личној карти ништа неће додати односима и др. Ма, све сам идеалиста до идеалисте који се храни амброзијом! И то поред тога што остале печате (у возачкој дозволи, потврдама за кредит, рачуноводственим документима) подносе као нужност. И ако купе стан, наравно да ће пријавити боравак у њему заборавивши на злочине државе и сувишност разних папира.

Али, године иду. Свакодневица, навика, болести, врева… Жена која је с мушкарцем провела пет-шест година по принципу „часна реч“ може престати да му се свиђа. Она више ни из далека нема 18 и 20, већ рецимо, 28-30. Свом животном партнеру-идеалисти је дала најбоље године (тешко да су изродили децу, јер засад живе само због себе). И он је престао да је воли. А и 18-годишњакиња унаоколо има не зна им се број. Уз наше моралне обичаје ревнитељ слободе ни у ком случају неће имати довољно идеализма за уздржање. Шта ће задржати човека поред оне која му је дала своју свежину, лепоту и бригу с тајном надом да ће се узети и венчати и изродити децу? Ништа! Он ће отићи с неизбежним скандалима. Викаће да „смо се унапред договорили да ништа једно другом не дугујемо“. С криком: „Слободни смо људи!“ залупиће врата, а она ће остати. На крају крајева, мушкарац и с 40 година може да се ожени 20-годишњакињом. А шта да ради жена? Да чека 50-годишњег удовца или да узме дете из сиротишта?

Сви „велики спиритуалисти и идеалисти“ су у ствари страшни егоисти. Сва њихова љубав испарава чим чују: „Молим вас да се овде потпишете,“ зато што желе да користе права, али да се не оптерећују обавезама. Из овога проистичу и узвишена расуђивања о вечној љубави и о томе да печати у личној карти љубави ништа не додају. И то је само један пример из свакодневице, иако је масован и свеприсутан, и несклада у животу који се рађа из борбе за права уз избегавање обавеза.

За време рата најбољи агитациони плакати су они на којима се строго упире прстом у човека. Код „њих“ су uncle Sam с јарећом брадицом, а код нас у оно време црвени (буквално и идеолошки) војник са шапком „буђоновком“ на глави будили савест малограђанина и звали га у бој. Избегавајући крајности ратног времена, као и тоталитарног друштва, човек ипак с времена на време, не показујући прстом, треба да постави питање: „Да ли знаш своје обавезе?“, „Да ниси заборавио да нису само људи дужни теби, већ и да си ти дужан и то много више?“, „Да ли знаш да човек није жив онда кад живи и троши, већ кад даје, помаже и жртвује?“

И премда то није једноставна ствар – говорити о озбиљним стварима са савременим човеком, то треба чинити док не буде касно.

Протојереј Андреј Ткачов

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here