Arhiepiskop Averkije Džorndanvilski: Da li Crkva treba da bude „u korak sa vremenom“?

Podelite:

„Znaj da moramo služiti, ne vremenu, već Bogu“

Sveti Atanasije Veliki, pismo Drakontiju

„U korak sa vremenom!“

Gledajte parolu svih onih, koji u naše vreme tako snažno teže da vode Crkvu Hristovu od Hrista, da vode Pravoslavlje od istinskog ispovedanja Pravoslavne Hrišćanske Vere. Verovatno ovo geslo ne odjekuje kod svih, niti uvek tako glasno, jasno i otvoreno – ovo, nakon svega, može da odbije neke ! Važna stvar je praktično sleđenje ovog gesla u životu, težnja da se na jedan ili drugi način, u većem ili manjem stepenu, ovo geslo primeni u životu.

Nasuprot ovog pomodnog, „modernog“ gesla, smrtnosnognog dušama, koliko god on mogao biti žiren ili kako god primenjivan u životu, otvoreno ili pod pokrićem, mi ne možemo a da se ne borimo – mi, koji smo verni sinovi i predstavnici Ruske Zagranične Crkve, celokupne suštine u čije imne ona postoji u svetu, je da ne bude „u korak sa vremenom“, već da očuva nepromenjenu vernost Hristu Spasitelju, istinskoj Pravoslavnoj Hrišćanskoj Veri i Crkvi.

Setimo se kako je Mitropolit Antonije, osnivač i prvi jerarh Ruske Zagranične Crkve, u svom izvanrednom delu “Kako se Pravoslavlje razlikuje od Zapadnih Veroispovedanja?“, napisao u pogledu duboke razlike između naše Vere i inoslavlja.

On nalazi duboku razliku u činjenici da nas Pravoslavna Vera uči kako da izgradimo život prema zahtevima Hrišćanskog savršenstva, dok inoslavni uzimaju iz Hrišćanstva samo one stvari, koje su i u stepenu u kojem su one, saglasne sa uslovima savremenog kulturnog života.

„Pravoslavlje gleda na Hrišćanstvo kao na večnu osnovu istinskog života i zahteva od svakoga da se prisiljava i živi dok ne zadobije ovo merilo; dok inoslavlje gleda na osnove savremenog kulturnog života, kao na nepomerivu činjenicu. Pravoslavlje zahteva moralni heroizam – podvig; inoslavlje traga u Hrišćanstvu za onim, što bi nam moglo biti korisno u sadašnjim uslovima života. Za Pravoslavnog, pozvanog na večnost iza groba, gde istinski život počinje, istiroijski formiran mehanizam sadašnjeg života je prolazna maštarija; dok je za inoslavnog učenje u pogledu bidućeg života uzvišena, plemenita ideja, ideja koja pomaže čoveku da čak bolje izgradi stvarni život ovde.“

Ovo su zlatne reči, koje nam jasno i oštro ukazuju na istisnki bezdan koji razdvaja istinsku veru Hrišćansku veru – Pravoslavlje od njenog izopačenja –  inoslavlja! (katolicizma, protestantizma, sa svim njegovim bezbrojnim sektama. nap. webm.) u jednom se nalazi podvižnički napor (trud), okretanje ka večnosti; u drugom, snažna privezanost ka zemlji, vera u progres čovečanstva na zemlji.

Dalje, kao što je Mitropolit Antonije tako oštro i pravedno rekao, „Pravoslavna Vera je asketska vera“, i „blaženo stanje koje obožavaoci „sujeverja progresa“ (da koristimo podesan izraz S.A.Rašinskog) očekuju na zemlji, obeano je od Spasitelja i budućem životu; ali ni Latini, ni Protestanti žele da se pomire sa ovim, iz prostog razloga “da budemo iskreni“ zato što slabo veruju i vaskrsenje, a snažno u sreću u sadašnjem životu, koji naprotiv, Apostol naziva parom, koja će nestati (Jakov 4:14).

Iz ovog razloga pseudo-hrišćanski Zapad ne želi i nije sposoban da shvati odbacivanje ovog života od Hrišćanstva, koje voli da se bori, da ostavi starog čoveka sa delima njegovim i da se obuče u novog, koji se obnavlja za poznanje po obličju Onoga, Koji ga je sazdao. (Kol. 3:9-10)

„Ako istražimo sve zablude Zapada“, nastavlja Vladika Antonije, „i one koje su ušle u dogmatsko učenje i one koje su prisutne u njihovom moralu, videćemo da su oni ukorenjeni u neuspehu shvatanja Hrišćanstva kao asketskog truda (podviga) koji uključuje postepeno samo-usavršavanje čoveka“.

“Hrišćanstvo je asketska religija“ , zaključuje ovaj snažni, izvanredni i jasan esej. „Hrišćanstvo je učenje stalne borbe sa strastima, o sredstvima i uslovima za postepeno usvajanje vrlina. Ovi uslovi su i unutrašnji „asketski podvizi“ i dani spolja  „naša dogmatska verovanja i blagodatni tajinski činovi, koji imaju jednu svrhu: da iscele ljudsku grešnost i da nas podignu u savršenstvo“.

A šta vidimo u savremenom „Pravoslavlju“ –  „Pravoslavlju“ koje je ušlo u takozvani „Ekumenistički pokret“? vidimo potpunu negaciju gore citiranih svetih istina; drugim rečima: odbacivanje istinskog Pravoslavlja u interesu duhovne fuzije sa inoslavnim Zapadom. „Pravoslavlje“ koje je sebe postavilo na put „Ekumenizma“ ne misli o podizanju savremenog života, koji postojano opada u pogledu religije i morala, na nivo zapovesti Jevanđelja i zahteva Crkve, već pre na „prilagođavanje“ same Crkve na nivo ovog opadanja.

Ovaj put aktuelnog odbacivanja same suštine Svetog Pravoslavlja – podvižničkog napora, sa ciljem iskoreljivanja strasti i usađivanja vrlina – postavljen je u njegovo vreme, od strane poborniika tzv. „žive Crkve“ ili „obnovljenske crkve“. Ovaj pokret se odmah raširio iz Rusije, koja je bačena u prah od strane svirepih bezbožnika, na druge Pravoslavne zemlje.

Još uvek je svež u našem sećanju, „Sve-Pravoslavni kongres2 sazvan od strane Ekumenskog Patrijarha Meletija IV, tužne uspomene, 1923. godine, na kome su bile smišljene takve „reforme“, kao ženjeni episkopi, ponovni brak sveštenika, ukidanje monaštva i postova, skraćivanje Božanskih Službi, odbacivanje posebne odeće za sveštenstvo, itd.

Uprkos kolapsu ovih bezbožnih zamisli u to vreme, mračne sile nisu naravno, bile umirene i nastavile su da od tog vremena svoju upornu i istrajnu akrivnost, nalazeći sebi prikladna oruđa u činu jerarhije različitih Pomesnih Pravoslavnih crkava.

U sadašnje vreme takođe, po dopuštenju Božijem, postigli su veliki uspeh; skoro sve Pomesne Crkve su ušle u „Ekumenistički Pokret“, koji je kao svoj cilj zacrtao ukidanje sada postojeći crkava – uključujući, naravno, i Pravoslavnu Crkvu – i uspostavljanje neke vrste potpuno nove „crkve“, koja će u potpunosti biti „u korak sa vremenom“, odbacujući kao beskorisne bekosrisne rite, kao nešto „zastarelo“ i „zaostalo za vremenom“ sve prave, istineke osnove Hrišćanstva, a pre svega, naravno, asketizam, pošto je on neophodan uslov za glavnu svrhu Hrišćanstva: iskorenjivanje strasti i usađivanja Hrišćanskih vrlina.

Imamo pred nama, kao primer, zvanični dokument, koji pripada Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi: časopis „Bogoslovlje“ objavljen od strane Pravoslavnog Bogoslovskog Fakulteta u Beogradu (broj 1. i 2. 1964.). U ovom časopisu nalazimo članak bukvalno nazvan: „Noophodnost sastavljanja i objavljivanja nove zbirke Kanona Pravoslavne Crkve“. Autor ovog članka, dok lukavo potvrđuje da će „idealna načela Crkve ostati svuda i uvek nepromenjena“, pored toga pokušava da dokaže da je zbirka Kanona Pravoslavne Crkve samo proizvod vremena, koje je davno prešlo u večnost, i stoga ne odgovara zahtevima zahtevima savremenog života i mora biti ukinuta i zamenjena drugom.

Ta nova zbirka kanona, posmatra, „mora biti u saglasnosti sa osnovim načelima života“, sa kojima je navodno Crkva “uvek računala“. „Naše vreme je“, govori ovaj lukavi autor, „različito u mnogim pogledima od vremena Vaseljenskih Sabora, na kojima su ovi kanoni bili sastavljeni, i prema tome, ti Kanoni ne mogu sada biti primenjeni“.

Pogledajmo sada i vidimo tačno, koji su to Kanoni, koje ovaj modernistički autor smatra zastarelim i neophodnim za ukidanje:

– 9. Kanon Svetih Apostola, koji zapoveda da verni, nakon ulaska u crkvu, treba da ostanu na Božijim Službama do kraja, i ne treba da izazivaju nered, hodajući po crkvi.

– 80. Kanon Trulskog Sabora, koji kažnjava sveštenstvo raščinjenjem, a mirjane (svetovnjake) odlučenjem, za neprisustvovanje Liturgijama u crkvi za tri nedelje bez nekog važnog razloga.

– 24. Kanon Trulskog Sabora, koji zabranjuje sveštenstvu i monasima da posećuju trke i druge zabave; ovom kanonu, autor dodaje potpuno naivnu, čudnu primedbu da su samo u ranijim vremenima, ovakva mesta bila mesta poroka i izopačenosti, dok su danas navodno „centri kulture i obrazovanja“(?!)

– 54. Kanon Svetih Apostola, koji zabranjuje sveštenstvu, bez neizbežne neophodnosti, ulaženje u kafanu (krčmu); ovde opet imamo da nekako izgleda da je krčma ranije bila drugačija vrsta ustanove, nego što je danas.

– 77. Kanon Trulskog Sabora i 30. Kanon Laodikijskog Sabora, koji zabranjuju Hrišćanima da se kupaju zajedno sa ženama; zašto je neophodno potvrditi ove Kanone „zastarelim“ je potpuno neshvatljivo!

– 96. Kanon Trulskog Sabora, koji osuđuje veštačko savijanje i uvijanje kose i u opšte svako ulepšavanje sebe različitim vrstama ukrasa „za uzbuđivanje nestabilnih duša“ – umesto „ulepšavanja sebe vrlinama i dobrim i čistim moralom“: ovaj Kanon u naše vreme, ne da nije „zastareo“ već je postao i poseban imperativ, ako sebi predstavimo u umu nepristojnu, besramnu žensku modu današnjice, koja je u potpunosti neprikladna Hrišćanki.

Ovo nam je dovoljno koju svrhu ima u vidu gorepomenuta „reforma“ u našoj Pravoslavnoj Crkvi, sa kojim se ciljem predlaže sazivanje Osmog Vaseljenskog Sabora, o kome svi „modernisti“ toliko sanjaju, pošto su već okusili ukusu „bezbrižnog života“ koji će tada biti otvoreno dozvoljen i ozakonjen za sve!

Ali sagledajmo dublje kakva je užasna suština svih ovih zahteva za ukidanjem navodno „zastarelih“ kanonskih pravila. Ona je u ovom: ovi savremeni „reformatori“ crkve, koji sada tako drsko podižu svoje glave, čak i u nedrima same naše Pravoslavne Crkve (i strašno je reći, u njihov broj nisu uključeni samo sveštenici, već i značajni jerarsi!), prihvataju savremeni život sa svim njegovim čudovišnim, nemoralnim projavama kao nepomerivom činjenicom (što, kao što smo videli gore, uopšte nije Pravoslavno, već inoslavno, Zapadno načelo!) i žele da ukinu sva ona kanonska pravila, koja jasno odlikuju Pravoslavlje kao podvižničku veru koja pozivana na podvižnički trud, u ime iskorenjivanja grešnih strasti i usađivanja Hrišćanskih vrlina.

Ovo je strašni pokret, smrtonosan za našu Veru i Crkvu; on želi da izazove, po rečima Hrista Spasitelja, da so izgubi ukus; to je pokret koji je usmeren ka zbacivanju i uništenju istinske Crkve Hristove sredstvima Njene lukave zamene lažnom „crkvom“.

Gorepomenuti članak u srpskom bogoslovskom časopisu je još uvek diskretan, uzdržava se od potpune otvorenosti. Govori o dozvoljenosti u načelu braka za episkope, ali u životu, čujemo sve češći i postojani govor, koji je daleko gori – naime, o navodnoj neprimenjivosti svih tih kanonskih pravila koja zahtevaju od kandidata za sveštenstvo i od samih sveštenika čist i moralni život bez mane; ili da kažemo jednostavnije, o dozvoljenosti za njih te užasne izopačenosti, u bezdan u koji savremeni ljudski rod sebe sve više i više potapa.

Jedna je stvar grešiti i pokajati se, znajući i priznajući da čovek greši i da je u potrebi za pokajanjem i ispravljanjem života. Drugo je ozakonjivanje bezakonja, odobrenje greha, uspavljujući tako nečiju savest i tako ukidati same temelje Crkve. Na ovo mi nemamo pravo, i to je najteži zločin pred Bogom, Svetom Crkvom i dušama vernih, koje tragaju za večnim spasenjem.

I koliko dugo, do kojih granica možemo dopuštati sebi da idemo takvim klizavim putem, ukidajući Crkvene Kanone koji drže Hrišćanski moral?

Upravo sada u Americi i, kao što čujemo, takođe i na mestima u drugim zemljama koje su prihvatile savremenu „kulturu“, postoji uvećana propaganda za zvanično ukidanje braka i umesto njega, ozakonjenja „slobodne ljubavi“; korišćenje kontraceptivnih sredstava je ozakonjeno ne samo za bračne parove, već čak i za neoženjene, pošto brak navodno ima svoju svrhu, ne u stvaranju i rađanju dece, već „ljubavi“; zakonsko priznanje je pripremljeno za gnusnu, neprirodnu strast homosekualnosti, zajedno sa uspostavljanjem posebnog „crkvenog“ obreda venčanja za homoseksualce (predlog Anglikanskog „episkopa“): itd. itd.

I šta? Treba li naša Crkva da sledi ovaj pomodni put – „u korak sa vremenom“, da ne bi bila ostavljena van tokova života? Ali kakva će to „crkva“ biti, ako sebi dopusti sve ovo, ili ako čak  samo gleda na sve ovo sa svepraštajućim snishođenjem? Više uopšte neće biti crkva, već istinski Sodom i Gomor, koji neće izbeći, pre ili kasnije, užasnu kaznu Božiju.

Ne smemo dozvoliti sebi da budemo obmanjeni i prevareni, jer nemmamo potrebu za takvom „crkvom“ ili bolje, „lažnom crkvom“. Možemo biti i slabi, i nemoćni, možemo često grešiti, ali nećemo dozvoliti da Kanoni Crkve budu ukinuti, jer će tada biti neophodno proglasiti samo Hristovo Jevanđelje, po kome savremeni čovek ne želi da živi, kao „zastarelo“, kao na nešto što „ne odgovara duhu vremena“ i ukinuti ga!

Ali Jevanđelje Hristovo, zajedno sa Kanonima Crkve, kao i Crkvenim propisima, ocrtavaju nam Hrišćanski ideal prema kome treba da težimo ako želimo sebi večno spasenje. Ne možemo dozvoliti spuštanje ovog ideala radi zadovoljenja grešnih strasti i želja, bogohučnu zloupotrebu odvih svetih stvari.

Kakve god „reforme“ ovi savremeni kriminalni „reformatori“ želeli, istinski verujuća Pravoslavna Crkvena svest ih ne može prihvatiti ili priznati. I šta god odstupnici od istinskog Pravoslavlja, od asketske Vere, mogli činiti, nećemo dozvoliti modernizaciju naše Crkve, i NEĆEMO ići „u korak sa vremenom“.

_______________

U vreme, kada pod imenom Hrišćanstva, čak Pravoslavnog hrišćanstva, kada se svaka vrsta kompromisa i surogata se nudi čoveku, čija duhovna glad može biti zadovoljena samo beskompromisnom Istinom, duhovni pastiri koji govore ispravno, postali su veoma retki. Arhiepiskop Averkije, Monah Manastira Svete Trojice iz Džordanvila, u Njujorku, i vodeći jerarh Ruske Zagranične Crkve, je jedan od tih retkih. Na stranicama ruskog religioznog časopoisa koji izdaje Manastir, „Prvoslavna Rusija“, njegov glas se postojano čuje, pozivajući na vernost Svetom Pravoslavlju i upozorava na bliski sud Božiji ovom izopačenom rodu.

Podelite:

1 komentar

  1. Hm,hmm..ide,i to krupnim koracima danas se sa ” predikaonica”,obracaju iz zlatom optocenim crkvama,mozda ziloti,idu ” sitno kaludjerskim kiracima” dosta sporije,stede i na sapunu,prema ucenju ” oca” ..Nikolaja.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here