Beseda Svetog vladike Nikolaja na Vidovdan

Podelite:

Beseda izgovorena na 550. Vidovdan u manastiru Ravanici, 1939.godine.

Duša moja ispunjena je velikim uzbuđenjem na ovome mestu i u ovaj dan kada izlazim pred vas da iskažem ono što se rečima iskazati ne može. Kad me je kao dete vodila moja majka crkvi, pa kad bi se s brda ugledala crkva, opominjala me majka da ćutim: „Pred svetinjom treba ćutati!“ A ova carska crkva i ovaj veliki dan tako su uzvišene svetinje pred licem Boga i naroda, da je zaista pobožno ćutanje veća uteha duši od svake reči. No pozvat da govorim, i ne smejući izneveriti vaše očekivanje, ja se molim Bogu da moj govor bude koliko toliko na utehu i radost svima koji me slušate.

Iz bogate riznice predmeta, što nam današnji dan pruža, ja sam izabrao jedan sasvim običan predmet, jednu sasvim prostu temu koja glasi: Čiji si ti, mali? Čiji si ti, mali? To pitanje postavlja li su nam često ljudi kad smo deca bili. I ko od nas nije osetio dosadu od često ponavljanog pitanja: Čiji si ti, mali? Naročito kad smo deklamovali na Savindan ili kad smo dobijali nagrade na Vidovdan, pitanje se ponavljalo i ponavljalo: Čiji si ti, mali?

Ovo pitanje postavljeno je i celoj naciji našoj. U prošlom sedmogodišnjem ratu, kada je srpski narod prolazio kroz tunele mraka od nepravde i stradanja i kada je srpska vojska zadivljavala svet svojim pobedama i žrtvama, pitao se sav svet: Ko je taj mali narod? Ko su mu preci? Kakvog je porekla? Kakva mu je istorija? Jednom rečju: Čiji si ti, mali narode srpski?

I mi smo odgovarali kako smo umeli. Pričali smo istoriju našu, pevali pesme o svecima i herojima našim, iznosili mudrost naroda našeg. Mi smo bili otkriće, kao neka nova ruda, za velike i male narode sveta. Veliki engleski narod toliko je bio zadivljen, da je nekoliko godina svečano proslavljan Vidovdan po svim školama engleskim a srpska narodna himna pevana po svim hramovima njihovim. Neizmernu blagodarnost dugujemo mi velikom engleskom narodu i za to kao i za velikodušnu pomoć u svima pravcima u onim teškim godinama kada smo bili napadnuti od nekoliko Golijata istovremeno.

No na ovome mestu i u ovaj dan mi nećemo odgovarati strancima, čiji smo mi, nego sami sebi i za sebe. Da bi sebe bolje upoznali, i kroz to poznanje razvedrili se i ohrabrili, osnažili i složili. Da bi pronašli istorijski, nepogrešivi metar, kojim ćemo sebe meriti i znati kakvi smo i koliki smo u sravnjenju sa ocima našim.

Čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo deca Božja. I ljudi arijevske rase kojoj je sudba dodelila počasnu ulogu da bude glavni nosilac Hrišćanstva u svetu. Mi smo članovi velike porodice slovenske, koja je kroz mnoge vekove burno čuvala stražu na kapijama Evrope, da plemena druge rase i druge vere ne bi uznemiravali krštenu Evropu u njenom mirnom razvijanju i napredovanju. Mi smo narod kršteni, narod hristonosni. I tako, mi smo po krvi arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi, a po srcu i duhu Hrišćani.

Čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo deca Božja i potomci onih težaka i stočara, koji se zajedno sa svojom braćom Hrvatima, Bugarima i Slovencima doseliše iz daleka sveta na ovo Balkansko poluostrvo, ozareno filosofijom i poezijom jelinskom i proslavljeno junaštvom jelinskim. Doseliše se s namerom da na njemu ugodnije žive ne znajući kaku im je ulogu sudba predodredila; ne znajući da ih je sudba postavila za čuvare najopasnijeg druma i za stražare najsudbonosnije kapije. Potomci smo njihovi po svemu pa i po zanimanju. Jer i mi u dvadesetom veku evo smo u glavnom težaci i stočari.

Čiji si ti, maleni narode srpski?

Mi smo deca Hristova i duhovni potomci svetoga Save Nemanjića, onoga nesravnjivog muža, koji za svoj narod učini sve, sve; ne što jedan veliki čovek može učiniti nego što ni legioni velikih ljudi u drugim narodima nisu umeli ni mogli učiniti. Nekoliko stoleća našeg županskog vremena provedeno je u kolebanju između crkvene vlasti vizantijske i crkvene vlasti rimske. Svaki župan srpski cenio je i merio, da li je bolje da svoj narod pokori vlasti vizantijskoj ili rimskoj. Sveti Sava je izumeo treću vlast, ni vizantijsku ni rimsku. To je vlast slobodne nacionalne crkve. Ta treća vlast, koja nije tuđinska ni internacionalna, presekla je vekovno kolebanje naših župana između Vizantije i Rima, i trasirala je jedan savršeni istorijski put kojim Srbi i danas hode. Ako Srbi brojno ne spadaju u velike narode, njihov život i njihova istorija predstavljaju jedno filigran delo od neiskazane harmonije i krasote. Za to imamo da blagodarimo svome duhovnom rodonačelniku i ocu svetitelju Savi, koji nije dozvolio da ni strani knjaz ni strani papaz upravlja životnom sudbom srpskog naroda, nego je ustanovio treću vlast – nacionalnu, i za državu i za crkvu.

Čiji si ti, maleni srpski narode?

Mi smo potomci svetih duhovnika i svetih kraljeva zadužbinara i svečara iz svete loze Nemanjića. I najsilniji vladari naši kao i ubogi pustinjaci i bogomoljci nazivahu sebe slugama Gospodnjim i poimahu mirno vreme kao službu Bogu a rat kao žrtvu Bogu. Otuda zadužbinarstvo njihovo; otuda i svečarstvo. Svojim divotnim zadužbinama okitiše oni i osveštaše svu zemlju svoju, a proslavljanjem krsnih svetitelja proslaviše nebesnoga Oca i Tvorca tih svetitelja. Kako drugi vladari naši, tako i slavni Lazar Kosovski, zadužbinar ove crkve Ravanice, današnje naše domaćice i slavljenice, koja nas je svojim svetim magnetizmom k sebi privukla sa svih strana.

I još jednom da odgovorim na pitanje: čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo potomci Kosovskih junaka koji se žrtvovaše za krst časni i slobodu zlatnu; samonikle i bujne grane narodnog drveta koje na Kosovu bi skresano do stabla, i stablo srubljeno do blizu korena. Ne usahnu to drvo, jer ga krv krsnih mučenika oživotvori. Ne osuši se srubljeno stablo, jer carstvo nebesno, koje vitezi krsta izabraše, dade mu snagu da ozeleni i pusti grane
I poslednji put da odgovorimo na pitanje. Čiji ste vi, mali Srbi?

Mi smo telo od tela, i kost od kosti, i duh od duha onoga naroda, koji je posle Kosova živeo na svom ognjištu bez slobode, u svojoj zemlji pod tuđinom, bez zemaljskog carstva i bez zemaljskog sjaja; onoga naroda koji je putovao kroz pustinju ropstva bez svoga Mojseja, no sa nadom nesalomljivom da će mu Bog otaca njegovih, Bog Nemanjin i Savin, Bog Stevanov i Milutinov, Bog Lazarev i Milošev, opet darovati zemlju obećanu. Ti seljački preci naši, preodeveni iz vezenih dolama u kudelju i sukno, s uzdahom su gledali Kosovo ne kao u dolinu nego kao u planinu. Sa te planine narod je očekivao potoke bistre vode, da mu opere rane i suze; da mu zapoji duh i dušu; da ga nadahne nebesnim nadahnućem, te da bi se održao i sve izdržao.

I zaista narod se održao i sve izdržao, blagodareći Kosovu i crkvi. Crkva mu je bila tumač Kosova, a Kosovo tumač svega što se dogodilo pre i posle propasti zemaljskog carstva srpskog. Pomoću ta dva verna tumača, narod je shvatio suštinu slobode. Shvatio je, da je sloboda dar Božji; da je svetinja, i da je nerazdvojna od časnoga krsta. Ko se ogreši o časni krst, ogrešio se o slobodu, i obratno, ko se ogreši o slobodu, ogrešio se i o časni krst. Sloboda je svetinja, otuda i naziv: sveta sloboda. Kao čisto platno daje se sloboda ljudima; kad je ljudi uprljaju, moraju je prati suzama i krvlju. Ili čista sloboda, ili nikakva. Ili sveta sloboda, ili nikakva. Ili zlatna sloboda, nerazdvojna od časnoga krsta, ili nikakva. U dubokom pokajanju narod je vekovima prao uprljanu slobodu pokajničkim suzama i mučeničkom krvlju. I kad ju je oprao, onda mu se ona ponovo dala.

Mi smo potomci tih pokajnika, od kojih se rodiše ustanici; potomci smo tih ustanika, od kojih se rodi drugi i treći pojas ustanika, dok i mi najzad ne stigosmo na pozornicu života, da završimo delo ustaničko i da sagledamo u naše dane lepo lice slobode na celoj zemlji jugoslovenskoj.
Eto nam odgovora na pitanje, čiji smo mi.

Ako je ceniti po duhovnoj i moralnoj aristokratiji predaka, onda mi spadamo u narode najbogatije takvom aristokratijom. Ako se iko u svetu može ponositi velikim karakterima, svetim dušama, slavnim vitezima i mnogobrojnim mučenicima za krst i slobodu, to mi možemo. No ponositi se svojim velikim precima a biti manji i gori od njih, izaziva prezrenje a ne divljenje. Veličati se osloboditeljima a prljati slobodu, kupljenu krvlju njihovom, nedosledno je i smešno; ne, nego i više – kažnjivo kao zločin.

Evo najstrašnijeg dana i najpodesnijeg mesta, gde moramo dati zavet, da ćemo svetu slobodu sveto držati. Na Vidovdan, pred Ravanicom!

Poznata je celom svetu slabost svih Slovena, da svoju slobodu pomračuju neslogom. Pod takvim pomračenjem sunca slobode živimo i mi Južni Sloveni. Dokle ćemo tako?

Dokle ćemo davati materijala onima koji preziru Slovene kao niži soj ljudski da nas još više preziru? Dokle će zujati po svetu rđav glas, da Sloveni nisu dorasli za slobodu; da su dobre sluge a rđavi gospodari? O, neka bi nam dao Bog da budemo dobre sluge, ali sluge jedan drugom iz ljubavi, sluge svome narodu u slobodnoj narodnoj državi. I sin božji nije došao, kako reče, da gospodari, nego da služi. Neka nam pak ne da Bog da budemo ni dobri ni rđavi gospodari nad drugim narodima, na tuđim ognjištima. U pretke naše mi ne ubrajamo ni jednoga sultana, ni jednoga kesara. Bolje da nam vladari budu naši seljački kneževi i kraljevi, nego sultani i kesari. No, ako se mi detinjasto igramo slobodom, može opet neki sultan ili kesar da se pojavi i pobode svoj žezal u naše tle. Nije li bolje da predstavljamo malu ali slobodnu celinu, nego da postanemo deo tuđe imperije? Nije li bolje s bratom Hrvatom živeti u svojoj skromnoj kući, nego u palati tuđinskoj?

Pomislite šta bi činili oni mladi ratnici kralja Petra i kralja Aleksandra, da su 1918 godine, boreći se na snežnim planinama makedonskim, mogli prozreti i videti ono što će se dešavati u Jugoslaviji posle dvadeset godina? Da su, recimo, mogli videti na nekom filmu neslogu između Srba i Srba, između Hrvata i Hrvata, između Srba i Hrvata? Šta bi oni činili? Klonule bi im muške ruke, ispustili bi mačeve iz ruku, i mi danas bili svi složni – robovi. Dokle ćemo mi kao slobodni ljudi prezirati slogu, tu divnu vrlinu robova, kojoj dugujemo slobodu svoju?

Dokle će brat brata stavljati pod znak pitanja i nazivati jedan drugog pitanjem? Dokle će se kao lažan novac prosipati reči o hrvatskom pitanju, o muslimanskom pitanju, o srpskom pitanju? Ono što je pitanje ili pod pitanjem, narod shvata kao nešto sumnjivo i nestvarno. Međutim i Hrvati i Srbi svakako su stvarnost a ne pitanje.

Zar ne vidite, da stavljajući sve pod pitanje, mi dovodimo sve u pitanje? Dovodeći sve u pitanje, mi spremamo novo Kosovo, ali ne slavno Kosovo nego sramno. Na slavnom Kosovu čestiti ktitor ove svete obitelji dao je život svoj za krst časni i slobodu zlatnu. Sramno Kosovo značiće slom i propast, bez ikakvog uzvišenog gesla ili sa nekim geslom nedostojnim naše slavne istorije i našeg slavnog naroda. Da ne da Bog!

Da nam da Bog više vere, poštenja i rodoljublja. Jer kad je to troje u pitanju, sve je u pitanju. Kad ova tri nevidljiva motora oslabe, cela vidljiva mašinerija ljudskog života nepravilno radi. Nesvesni izdajnici ove svete zemlje svetih otaca naših mogu biti oni ljudi koji hoće da isprave spoljašnju mašineriju našeg života, međutim preziru ona tri nevidljiva motora: veru, poštenje i rodoljublje. Možda je tako nesvesno i Vuk izdao na Kosovu. Ko je izdao? Nije izdao ni čestiti knez, ni čestiti narod. Izdao je veliki gospodin Vuk. Neka se sete ovoga i naša gospoda, srpska i hrvatska. Da na njima ne ostane narodna kletva. Blago njima pak ako u duhu naroda posluže svome narodu u ovom vremenu. Blagoslov narodni ostaće na njima i na deci njihovoj. Današnji petsto i pedeseti Vidovdan stavlja im na izbor – narodnu kletvu ili narodni blagoslov.

No odgovornost leži i na nama svima Ako svi nemamo dovoljno političke pameti, svi možemo imati dva druga moćna sredstva, a to su molitva i ljubav. Spasitelj sveta nije ni učio ljude političkoj pameti, nego molitvi i ljubavi. Ako se politička pamet dade brzo iscrpeti, molitva i ljubav neiscrpne su: molitva koja brda pokreće i baca u more, i ljubav koja smrt pobeđuje i mrtve vaskrsava. Molitvom ćemo baciti u more brdo mržnje među braćom, a ljubavlju ćemo vaskrsnuti sve one, koje svaki dan mržnjom ubijamo. Nova politika, spasonosna po sav Božji svet, neće značiti jaču političku pamet, nego nove metode, a to su molitva i ljubav. Varaju se Sloveni, ako misle da pomognu čovečanstvu jačom političkom pameću. Njihova je misija, originalna i uzvišena, da molitvom i ljubavlju, a ne politikom, stvore i otvore novu epohu u istoriji čovečanstva.

A kad je reč o molitvi i ljubavi, onda svi mi moramo primiti odgovornost i svi se dati na posao Ne samo gospoda, nego svi. U ostalom, nismo li mi svi gospoda i gospodski sinovi? Ne izređah li ja malo čas svu onu ogromnu vojsku prave pravcate gospode Božje, čija smo deca mi?

Nisu ti gospodski preci naši mrtvi. Duše su njihove blizu nas. Ja sav treperim od osećanja da su duše sviju onih koji biše prisutni osvećenju Ravanice pre nekih 560 godina sada okupljene i pomešane s nama na ovom istom mestu. Tu je duša svetoga Lazara i slavne carice Milice. Tu je duša Miloša Obilića, Strahinjića, Jugovića, i ostalih kosovskih vitezova. Tu je duša i Rada Borovića, neimara ove svete zadužbine, i duše njegovih vernih zidara. Tu su hiljade duša onoga naroda koji se beše okupio da se zajedno sa ktitorom Bogu moli i srce veseli. Sve ove svete duše bile su pune i prepune molitve i ljubavi Neka im je slava, i hvala!

Ako ćemo da se hvalimo precima svojim, ne smemo biti manji od njih u molitvi i ljubavi – u molitvi, da bi nam Bog bio saveznik, pomoćnik i zaštitnik; i u ljubavi, da bi nam život bio radost i snaga i svetlost.

Zavetujmo se dakle na stalnu ljubav i molitvu. Da bi sa ovoga svetoga mesta svi pošli domovima svojim bolji i čistiji, svežiji i vedriji, hrabriji i snažniji. I da u domovima svojim produžimo stalnu molitvu Bogu:
Pomozi nam, Bože,Da se braća slože,
Srbi i Hrvati i Slovenci, i ostali čestiti podanici našeg mladog kralja.
A sada, kada ste se, slušajući mene, uverili da nikakva reč ljudska nije u stanju da izrazi slavu ovoga mesta i ovoga dana – Ravanice i Vidovdana – ja vas pozivam na pobožno ćutanje, na molitveno ćutanje, koje Bog čuje isto onako jasno kao i reči. Neka u dubinama našeg ćutanja treperi samo jedna misao:

Pomozi nam Bože,
Da se braća slože!

Kosovskim junacima

Žički episkop Nikolaj o nacionalnoj, verskoj, duhovnoj i istorijskoj svetinji Kosovske tradicije i njene misije, Pravda 1939. godine

Na Vidovdan ove godine navršava se ravno 550 godina od mučeničke smrti svetog Kneza Lazara i od Kosovske bitke. Kosovo je za naš narod bilo najpotresniji događaj i najtragičnije nadahnuće Ono je srpskom narodu bila čitava jedna vera, čitava jedna mudrost, i čitava jedna etika. Vera koja je opominjala da Bog vlada carstvima. Mudrost koja je tešila da je zlo prolazno kao i čovek. Etika koja je izdizala da je bolje čist umreti nego prljav živeti.

Kosovo – naš centralni doživljaj Kneževo privoljevanje carstvu nebesnom, izvršeno je u ime celog naroda, bilo je najjači izraz sveukupnog smisla naše istorije i njena regulativna ideja.

Kosovo je pokazalo da se naša istorija odigravala na najvišem planu, na tragičnoj i uzvišenoj granici nebeskog i zemaljskog, Božjeg i ljudskog.

Ako smo, kao narod, u Nemanjićskoj epohi – s Hristom u slobodi – imali i moć, i sjaj i zadužbine; u pokosovskoj epohi – s Hristom u ropstvu – nismo klonuli, nismo pali, nismo propali, već smo pokazali iznenađujuću dubinu duše kroz mnogostruku narodnu umetnost, i snagu te iste duše kroz pobedonosne nacionalne ustanke. Sreća je za nas imala više opasnosti i u nesreći penjali smo se do Božanskog prestola. Otuda je narodni pesnik opevao tužno Kosovo daleko više nego ijedan naš istorijski uspeh.

Kosovo je svedočilo da se kao narod nikad nismo borili za beznačajne stvari i da nikad nismo mogli biti iskreno oduševljeni sitnicama i prolaznostima.

Dva carstva

Na braniku svoga, bez pohlepa za tuđim, to je granica Srbina koji je od Kosova učinio svoj centralni doživljaj. U ove dane, više nego u druge, potrebno je podsetiti Srbe na smisao Kosova i na značenje Lazareve poruke.

„Zemaljsko je za malena carstvo
A nebesko uvjek i dovjeka.“

Ako hoćemo da smo verni svojoj istoriji i svojim vernim precima koji se u slobodi pokazaše svetim, u ropstvu junački, moramo i mi da pođemo njihovim putem, da bi i o nama mogao pesnik reći: „I volješe carstvu nebeskome…“

Kad opšti i narodni interes stavimo ispred ličnog i sebičnog, mi smo se privoleli carstvu nebesnom, carstvu večnih vrednosti.

Kad naš celokupni društveni i državni, kulturni i politički život prožme ideja o nadmoćnosti nebeskog prema zemaljskom, mi smo ispunili Knežev amanet.

Kad se naše pokolenje zapoji idealizmom i samopregorom, mi smo izvršili izbor između dva carstva na najsrećniji način.

Kad Svetosavskoj crkvi u našoj sadašnjici vratimo ulogu moralnog učitelja i duhovnog rukovoditelja, mi smo u našim tradicijama, mi se otimamo smrti. Sa njom i u ropstvu, naš narod nije iščezao; bez nje, i u slobodi on je u stalnoj opasnosti.

Ono što drži jedan narod u životu nije broj ni materijalna snaga, već duh i moralna snaga volje.

Ono što čini jednu istoriju dostojnom življenja nije zemaljska računica, već privoljenost carstvu idealnih vrednosti.

U ovo vreme sumnje i smutnje potrebne su nam dve snage, jedna unutrašnja, za odbranu duše, i jedna spoljašnja, za odbranu otadžbine. Primer za obe snage imamo u Kosovskom knezu. On je dušu svoju venčao za nebo, a život svoj žrtvovao za Otadžbinu. Život za Otadžbinu ne može se žrtvovati dok se prethodno duša ne venča za nebo, za jednu vrednost višu od svake zemaljske. Otud kneževa zadužbina, Ravanica kod Ćuprije, jedan od svedoka venčanja duše kneževe za nebo, ne može ćutke preći preko datuma koji obeležava ispunjenih pet i po stoleća od mučeničke smrti svoga osnivača i ktitora. Ona je podignuta između dva kneževa rata sa Turcima, jednog uspešnog kod Pločnika i jednog neuspešnog Kosovskog, i njena istorija stradanja, rušenja i obnavljanja istovetna je sa svenarodnom istorijom srpskom.

Ona se oseća pozvanom da pred srpski narod, u ova teška vremena, istakne veliki Knežev zavet, da ga otrgne od zaborava i da bude njegov propovednik, sada, odsad kao i dosad.

Zato ona poziva sve Srbe i Srpkinje, sinove i kćeri Svetosavske crkve, kojima leži na srcu Knežev zavet da uzmu učešća u ovogodišnjoj velikoj svenarodnoj Vidovdanskoj proslavi koja će se održati u njoj.

Naša braća preko mora i okeana

Dok mi u našoj otadžbini proslavljamo sa blagodarnošću Kosovsku bitku, treba da se setimo i ostale braće čak tamo na nekom drugom kontinentu sveta, preko mnogih mora i okeana, koji će isto tako kao i mi proslavljati ovaj Vidovdan, takođe u Ravanici, koja je podignuta od našeg naseljeničkog naroda u Detroitu, u Americi, između amerikanskih oblakodera, fabričkih dimnjaka i gustih američkih gradskih naselja. Tamo će oni, u onoj Ravanici, toga dana isto tako kao i mi ovde, uputiti svoje molitve Svevišnjim za pokoj duše Kosovskih junaka i da se pomole Bogu da im sačuva Otadžbinu koja je kilometarski tako udaljena, a koja je u mislima uvek sa njima i u najkritičnijim momentima njihovog bitisanja.

Da, ovu Ravanicu, podigli su naši naseljenici u Detroitu, koju svakog dana posećuju mnogobrojni turisti, jer ova svetinja i znamenitost ima svoj originalni stil i izdvaja se od svih zgrada u ovome milionskome gradu.
Moram da odam svako priznanje jednom čoveku koji je otišao tamo kao malen čovek iz kršne Like da bi jednog dana po naređenju gospodnjem postao veliki za celu naciju, i da uz pripomoć Proviđenja koje ga je tamo poslalo završi dva doktorata, medicinski i teološki, da bi docnije postao naš u tuđini narodni i verski vođ, čijom je inicijativom ovaj sveti hram uglavnom i podignut. Taj običan čovek iz kršne Like postao je jednoga dana Dr. Trbuhović, završivši dva doktorata.

Ja verujem da će on na Vidovdan okupiti naš živalj u trećoj svetloj Ravanici i da će ih toga dana podsetiti na sve žrtve od pre pet i po stoleća do danas, za ostvarenja velike srpske nacije.

Vidovdanska beseda 1951. godine, Srbobran 1951. godine

Hteo bih da vam govorim o velikom danu, Vidovdanu. Velikom, jer je Vidovdan – svetlost, a ne mrak; svetlost srca, uma i patriotizam. Vidovdan nije nizina nego visina.

Vidoviti proroci gledajući tajne nebesnog sveta, bili su užasnuti. Tako Isaija kad vide, povika: „Jaoh meni, pogiboh“. Jezekilj i Danilo: „… i kad vidjeh i čuh padoh izvan sebe ničice na zemlju“. A Jovan Jevanđelist videvši Isusa u nebesnoj slavi i krasoti kao mladića sa licem sjajnim kao sunce i očima kao plamen ognjeni, veli za sebe:“I kad ga vidjeh, padoh k nogama njegovijem kao mrtav“.

Veliki vidici unose strah u ljude, i taj strah čisti duše. Oni koji su gledali velike vidike božanskih tajni, gadili su se sitničarskih dela ljudskih. Kao kad bi neko video ogroman požar, slično onom što mi danas gledamo na ivici Azije, u Koreji, a potom spustimo pogled na kratkovide susede svoje kako se kockaju i svađaju oko sitne dobiti. To je dovodilo dalekovidne proroke do strahovite jarosti. I oni su svojim rečima, kao ognjem, žegli ljude, da bi im probudili savest i otvorili oči za ono što je veliko i glavno.

Pravoslavna crkva vaspitala je srpski narod uzdizanjem na visine, za gledanje velikih vidika, nebeskih i istorijskih. Po rečima pesnika:
„Ko na brdu čak i malo stoji više vidi no onaj pod brdom“.

Generacije srpske pre svetih ratova, vaspitane su uglavnom pomoću tri epohalne vizije srpske istorije: Nemanjićskog stvaranja, Pokosovskog stradanja i Seljačkog vojevanja pod Karađorđem i Milošem. Sve tri ove istorijske vizije tesno su bile vezane za viziju neba i nebesnog carstva. One su stvarale karaktere, a ostala školska učevina bila je uzgredna. Ono je morao svaki Srbin znati, a ovo drugo ko je mogao i dospeo. Ovo u punoj meri važi za Srbe u Americi, za koje je Jovan Dučić rekao, da su se kroz narodnu poeziju duže održali na onim trima visinama nego li Srbi u Jugoslaviji.
A kada su u Jugoslaviji počele kleveti one tri vaspitne visine, sudba je uzdigla pred našim očima i jednu četvrtu. Nikad ljudi nisu u većoj opasnosti nego kad misle da su u bezopasnosti. Zbog lažnog osećanja da smo u bezopasnosti zbog velike države, moralo je doći nešto što će potrti tu laž.

I došlo je ono četvrto. To je nova Srpska Ćele Kula, kakvu svet još nije video.

Kada je veliki francuski državnik i književnik Lamartin pre 120 godina, video u Nišu jednu malu Ćele Kulu devet metara visoku koju Turci behu sazidali, na strah hrišćanima, od nekoliko stotina lobanja srpskih ratnika sa Čegra i okoline, on je uzviknuo: „Narod koji ima ovakve spomenike ne može nikad propasti“. A šta li bi taj veliki Francuz danas rekao kad bi video jednu Ćele Kulu 1000 metara visoku i 200 metara široku, sa četiri miliona srpskih lobanja iz Prvog i Drugog svetskog rata? Svaka strana sa milion ljudskih glava mesto cigalja. Ta kula je dva puta veća od Empajr Stejt Bildinga u Njujorku, najveće građevine u svetu. Ako ova Ćele Kula nije vidna za oči, vidna je za duh. Niti iko može osporiti mogućnost da će se ona sazidati da se i očima vidi.

Nema živog Srbina u svetu koji ne bi mogao na toj kuli prstom ukazati i reći „Ovo je glava moga starog đede, ili moga tate, ili nane, ili sina, ili kćeri, ili brata, ili ratnog druga, ili prijatelja, ili sveštenika, ili hrabrog komandira.“ Nema ni jednoga koji misaono ne pali kandilo bar pred jednom od tih mučeničkih glava. Četiri miliona kandila svetle na toj kuli u noći našeg putovanja. Niko ne krije nego naprotiv svak se žuri s ponosom da ukaže na glavu nekog svog najmilijeg, uzidanog u tu kulu. Jer ta Kula nije Kula srama, nego Kula slave. To je nova žrtva i žrtvenik Srpskoga naroda za Krst i Slobodu. Ako se sa ovom srpskom žrtvom sravne žrtve naših saveznika, onda ova jeziva Ćele Kula opravdava i u ovom slučaju onu reč Niko nema što Srbin imade. Da li žalimo? Ne samo žalimo nego se kamenimo od užasa pred tom vizijom. U snu se tržemo i gledamo onu Ćele Kulu. Osećamo da nas posmatraju osam miliona očiju, zatvorenih na zemlji a otvorenih na nebu. A da su oni živi, svedoči nam niko manji nego sam Spasitelj Hristos rečima „U Boga nema mrtvijeh nego su svi živi“. Među njima je ogroman broj srodnika amerikanskih Srba. Zbog toga srce amerikanskih Srba krvari zajedno sa srcem njihove preostale braće u Starom Kraju. Otuda suze Srba i s ove i s one strane okeana slivaju se u temelje one iste Ćele Kule. Otuda i Srpska narodna odbrana otvara danas svoj Deseti kongres molitvenim pomenom svima njima, koji kao ratnici poginuše, ili kao mirni građani ili zarobljenici biše masakrirani, glađu umoreni, oslepljeni, živi pogrebeni, na ognju sažeženi, utopljeni, obešeni, ili drugim satanskim načinom umrtvljeni.Oni ne postradaše ni kao radikali ni kao liberali, ni kao desničari ni kao levičari, nego kao pravoslavni Srbi. Zbog pravoslavne vere i srpskog imena postradaše. To svedoče stotine gubilišta, hiljade tamnica i – milioni lobanja u Ćele Kuli.

Najnoviji veliki vidik, o kome vam govorim, to je savremena Srpska Ćele Kula. To je jedna četiri – miliona armija srpska u svetu duhovnom. Ta je armija nepobediva. Njoj ne može naškoditi ni oganj ni voda ni čelik ni olovo. To su naši pomoćnici, ali i tužioci pred Bogom; pomoćnici dokle cenimo one vrednosti za koje su oni žrtvovali u mukama svoj zemaljski život, t. j. veru i ime, a tužioci ako mi budemo te zlatne vrednosti pretvorili u jeftin papir i trgovali s njima.

U staro vreme, kad su zmije ujedale Judejce u pustinji, Bog je zapovedio Mojsiju da napravi i podigne zmiju od bakra. Pa ko god bi samo pogledao u tu bakarnu zmiju, izlečio bi se od ujeda otrovnih zmija. Od strane Srpske crkve ja danas ukazujem vama, Srbi ne veštačku bakarnu zmiju nego nešto strašnije ukazujem vam novu Srpsku Ćele Kulu od hiljadu metara visine izidanu od četiri miliona postradale braće vaše. Ko god je od Srba zatrovan zmijom sebičnosti, samoljublja, partizanstva, bezverstva ili druge neke zlobe, neka pogleda u tu Ćele Kulu, i biće strahom izlečen od svega negativnog, niskog, nesrpskog, nečovečnog i nehrišćanskog.

Koga ta strašna Kula pak ne dozove pameti, nikakva ludnica u svetu neće mu pomoći. Tome neće pomoći ni reč sveštenika sa oltara, niti reč patriote sa tribine. Jer ta Ćele Kula rečitija je od svake reči i svakog jezika. Ona kazuje sve u živoj i istinitoj slici. Neka svaki Srbin stalno gleda u tu sliku ona će ga naučiti kakav treba da bude i šta treba da čini u slavu Božju, u čast svojih predaka i za spasenje svoga naroda, svoje dece i svoje duše.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here