Бранко Радун: Библијска школа у 21 веку

Поделите:

Често се поставља питање одакле толико Јевреја међу нобеловцима. Постоји више фактора који су томе допринели, али је верујемо најважнији онај библијски. Јевреји у свом образовању много пажње полажу на читање и изучавање Библије. Студирање Библије им даје окретност ума, а библијска традиција животну мудрост. То значи да проучавање и поучавање у библијском предању човеку доноси духовне и материјалне благодати.

На овом месту не говоримо о томе како која вера и традиција тумачи и доживљава Библију и како се “библијски дарови” користе у материјалистичке сврхе, већ само то да је њено проучавање, чак и са секташки површним приступом плодотворно и корисно. Исто тако много читају и проучавају Свето Писмо и протестанти који се само на њу ослањају ригидно одбацујући Традицију која је по њима деформисана католичком идеологијом и наносима историјске митологије, а тиме “са прљавом водом избацују и дете из корита”. И они су Библију искористили ради остварења овоземаљских циљева. Kад читате људе попут Бенџамина Франклина који је био један од очева оснивача САД видите да се протестантски схваћена библијска мудрост искључиво и једнострано користи као “школа успеха”.

Kоје су нације најмоћније и најбогатије? Американци, Немци, Енглези, Холанђани, Швајцарци и Скандинавци су углавном протестанти, а то значи да су, или су били систематични проучаваоци Библије. Видимо и како су протестантске земље богатије уређеније од католичких на Западу. Средњи Запад у САД се назива и “библијски појас” јер је то простор у коме и данас доминира протестантска библијска традиција у којој је свакодневно читање Библије и у овом веку постмодерног секуларизма сасвим уобичајено. Чак и ако се нађете у канцеларији судије, пословног човека или сенатора често чете видети на столу Библију која се редовно чита и цитира. Мотив Макса Вебера пре више од једног века да напише “протестантску етика и дух капитализма” је да као Немац разуме зашто су Англосаксонски протестанти толико успешни. Резултат његове анализе и путовање је закључак да библијска традиција преточена у ригидан али ефикасан протестантски морал који форсира вредноћу, уредност и професионалност представљају темељ богатства и моћи Британије и Америке.

Библијски појас

Тешко би било одупрети се закључку да што се у једном друштву више изучава Библија то је већи национални доходак, виши цивилизацијски стандарди и културни ниво. Испада да пошто протестанти више изучавају Библију од католичких народа, бивају и развијенији од њих. Но шалу на страну ипак је следећи Вебера протестантска етика заснована на библијској традицији представља темељ за економски развој (рад као врлина, ефикасност, штедљивост и предузетнички дух). По тој аналогији су православни народи подвргнути под комунизмом дехристијанизацији и прогону и Библије и хришћанске традиције изгубили део свог идентитета и велики ослонац у тешким временима. Наравно, било би једнострано правити корелацију између прогона православне традиције са каснијим пропадањем и стагнирањем православних народа али је то нешто што се не сме занемарити у анализи историје “нашег пропадања”. Деца и “унуци комунизма” као одрођена псеудоелита су показали свој деструктивни и нихилистички потенцијал последњих неколико деценија. Ми смо у времену владавине титоизма искочили из своје националне и хришћанске традиције, те смо деценијама лутали по пустињи нихилизма за злодусима модерних идеологија и мода. Сад смо ту где смо.


Наравно да ми православни, као што је случај са протестантима и Јеврејима, сматрамо да Библија није “књига рецепата” која ће нас водити ка овоземаљском благостању, она је Свето Писмо, која уз дух предања, пре свега спасава човека од греха, лудила и бесмисла у животу, али и има велике последице на обичан, свакодневни и “економски” живот. Свето Писмо није ту да нам буде упутство за успех, како то протестанти замишљају, и који су на таквом једностраном тумачењу Божије Kњиге створили једну материјалистичку и нехришћанску цивилизацију, али признајемо да придржавање мудрости и примера библијских образаца често може човеку олакшати живот и донети материјални успех. То са позиција аутентично хришћанског погледа на свет није циљ већ нуспродукт и средство којим се остварује истински циљ – праведни живот.
Изучавање Библија је корисна и за оне који не виде даље од носа, за вулгарне материјалисте и хедонисте. Макс Вебер је показао како је само радна етика и морал протестаната, који се темељи на њиховом ригидном и јуридичком схватању Библије, могла довести до стварања савременог богатог индустријског друштва. Модерни европски човек је своју моћ и успех засновао на етици и традицији хришћанства, иако га је постепено одбацивао и суштински негирао. Ту би нам Хегел са својом јуродивом дијалектиком помогао рекавши да је модерни свет Запада “врхунац хришћанства и његова највећа негација”.


Kод нас се с времена на време поведе полемика око оправданости веронауке у школама то јест “библијске науке” у институцији секуларног образовног система. И поред свих мањкавости ове и овакве веронауке без ње би васпитна функција школе била знатно сиромашнија. Противници смо преобимног градива које не оставља деци време да то “сажваћу” па мислимо да образовни програм, па и веронауке, треба да буду једноставније и практичније конципирани. Уместо “апстракција” конкретне поучне и дирљиве приче које ће деци остати урезане у памћењу.

Немогуће је набројати све аргументе у прилог останку веронауке у школе. Враћање хришћанским вредностима и врлинама је враћање нашег народа сопственом бићу и идентитету, сопственој традицији, али и истинској европској култури. Да би човек био истински и потпуни човек, да би Срби постали прави Срби и аутентични Европљани потребно је да се окрену својој традицији и вери. Многи нису свесни колико је то битно. Kолико је зла у нашем друштву: криминала, алкохолизма, наркоманије и самоубистава зато јер су људи деценијама распамећивани.

Поставља се питање зашто морамо да се враћамо у прошлост да би смо нашли идентитет. По савременој психологији и психоаналитичкој пракси човекови конфликти и неурозе, али и снаге и енергије вуку корен из детињства. Да би се човек окренуо будућности мора се вратити у прошлост и разбити илузије и блокаде које нас чине слабима и болеснима. То значи да би смо превазишли болести комунизма морамо се вратити својим коренима и у њима наћи себе и своје истине које ће нам помоћи да спасимо свој живот. Човек и народ без прошлости је биће без идентитета.

У овој земљи не живе само Срби, па неки назови критичари кажу како би онда мањине биле приморане да славе Божић и Ускрс као празнике и да их обележавају у школама. Америка, Француска или Немачка имају милионе муслимана и Јевреја па њима не пада на памет да престану обележавати и славити Божић. Само код нас модерна толеранција постаје мазохизам и стид од сопствене традиције и вере. Што би рекао Стеван Сремац “кад Србин жели да буде напредан он пређе на становиште својих непријатеља”.

Бранко Радун

Поделите:

6 Коментари

  1. je besmislen, jer se savremeni identitet ne crpi iz predajnosti, vec iz politickog, kao sfere slobode volje.Izmisljanje proslosti ili povrata nepostojecoj proslosti samo su simptomi krze politickog, tj. slobode, tj. licnosti.Postmoderna, ako nesto znaci, znaci upravo tu prevazilslost crpljenja identiteta iz istorije iz predaje koju su Zapadni narodi uspeli da prevazidju kroz identitet identiteta (predajnog) i razlike (politickog u kojem je moguca konstrukcija bilo kojeg identiteta, jer jew politika izrazavanje slobodne volje, ogranicene samo pravom).ZAto se danas identitet konstituise iskljucivo kroz politicko-pravno, a povratci izgledaju kao nacionalizam i mitotvorstvo.

  2. je mogao da konstituise identitet Srba do jedne tacke u istoriji, ali onda je posle te tacke Srbija trebala da postane gradjanska drzava, u kojoj se predajno spaja sa univerzalnim kroz politicke slobode i pravna ogranicenja.Kada jedinstvo ne moze biti ostvareno pravnim i institucionalnim putem, onda politika postaje podrucje sukoba u kojem su dozvoljene cak i protivustavne ideje poput “priznavanja nezavisnosti KiM”.Takve ideje ugrozavaju “ustavni poredak”, a ne identitet, tako da “odbrana” KiM pozivanjem na proslost i identitet promasuje cilj, ali otkriva problem, bespravnost poretka i slabost institucija.Pitanje sta raditi sa KiM je isto kao i pitanje kako voziti kola, drzati se procedura i saobracajnih pravila.Zasto pozivanje na ustav nije dovoljno, vec je neophodno pozivanje na istoriju, identitet, imovinu, novcana ulaganja?Zato sto zakoni malo znace u funkcionisanju srpske drzave.

  3. Променом прошлости /виртуелно, мисаоно, духовно, програмски,
    софтвреско-кибрернетски/ – из садшњости – креирамо, ”освајамо”
    будућност.

    Матрица “сеобе народа“ – Срба са КиМ, и централне Србије…
    постављена је у 17. и 18. веку као “Велика сеоба Србаља“.
    То је образац који је “историјски пуноважан – на снази је“,
    и који аутоматски дејствује у свим сличним историјским
    околностима које су довеле до сеобе народа, очигледно показујући
    да Срби још нису схватили шта то значи – “ИСТОРИЈА ЈЕ
    УЧИТЕЉИЦА ЖИВОТА“!
    И као што се у личном животу човек мора ослободити лоших
    навика, које су узрок његових садашњих и будућих лоших
    последица, тако исто важи и за заједницу – народ.
    Лоше навике и поступци у пршлости су, речено у пренесеном
    значењу, исто што и“вируси“ у комјутерском програму.
    Вирусе неутралишемо – антивурус програмима и тако виталне
    програме одржавамо у функцији.
    На личном плану, сваки верник зна да су његови лоши поступци у
    прошлосрти /“греси“ /сметња његовог живљења садашњости и
    будућности, те настоји да се исповедањем и покајањем ослободи
    тог баласта прошлости.
    Исто правило важи и за народе.
    У датом историјском тренутку, прваци тога времена – Патријарх
    Арсеније /трећи/ Чарнојевић, и Патријарх Арсеније /четврти/ Јовановић
    – дали су “БЛАГОСЛОВ“ за сеобу народа, /уз пристанак тог народа/
    и тако, у ПАМЋЕЊУ ТОГ НАРОДА, ПОСТАВИЛИ ОБРАЗАЦ ЗА
    ПОСТУПАЊЕ У СЛИЧНИМ ИСТОРИЈСКИМ ОКОЛНОСТИМА, а
    садашње време је управо тај тренутак!
    Да би се тај образац, У ПАМЂЕЊУ НАРОДА /КОЛКТИВНОЈ СВЕСТИ/,
    ИЗМЕНИО, ми, њихови преци, морамо кроз молитву Цркве и поетско
    /молитвено – родољубиво/изражавање / у десетерцу, уз гусле!/
    тражити од наших предака, пре свега горе поменутих
    ПАТРИЈАРАХА, да – БЛАГОСИЉАЈУ ОСТАНАК ОНО МАЛО СРБА НА
    КиМ И ПОВРАТАК РАСЕЉЕНИХ због рата 1999. и Другог светског рата,
    када су комунисти забранили повратак избеглим Србима!
    Наши непријатељи то знају и зато нас стално одвраћају од сећања на
    прошлост и усмеравају на будућност – “БУДУЋНОСТ ЗАБОРАВА
    ПРОШЛОСТИ“.
    Ко се одриче прошлости /добре или лоше/, одсеца стабло свога живота
    од сопственог корена – вене и нестаје.
    ДОБРУ ПРОШЛОСТ ПОТЕНТИЗУЈЕ /ПОЈАЧАВА/ СЕЋАЊЕМ НА ЊУ, А
    ЛОШУ “БРИШЕ“КРОЗ ИСТОРИЈСКУ ИСПОВЕСТ И ПОКАЈАЊЕ, баш као
    што то чини сваки појединац.
    Ово се чини из свег срца, свег ума и све снаге своје / личне и народне/,
    сходно казивању Старца Тадеја / и осталих Светих Отаца/ –
    “КАКВЕ СУ ТИ МИСЛИ – ТАКАВ ТИ ЈЕ ЖИВОТ“!
    Све горе речено следује Јеванђелској, Христовој Науци:
    “НЕКА ВАМ БУДЕ ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“;
    “СВОЈИЈЕМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ,
    И СВОЈИМ ЋЕТЕ СЕ РЕЧИМА ОСУДИТИ!“…
    Ако би и када би Српка Православна Црква објавила ванредни
    пост од, рецимо, 7-10 дана, свакодневно, у свим својим храмовима
    /где то објективно може/ служиле се Свете Литургије, народ
    позвао на пост и молитвено присуство у храмовима, то би,
    свакако био врло добар одговор на садашњу ситуацију.
    Овим се никоме и ничему не опонира, а са свима, истовремено,
    /преко Неба/ – преговара, кроз Литургијски дијалог – и са
    пријатељима и са непријатељима, и са прецима и са потомцима!

    Драган Славнић

  4. Свака част на тексту, Бранко! Иако си дотакао само неке основне моменте, ово је баш онако лепо, јасно и одмерено написано. Управо сам почео да гледам дискусију Православна етика и дух капитализма ( доступну на линку овде https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=38621) кад наиђох на овај текст.

    Да не дужим причу и не ширим тему (јер је и дугачка и широка) само ћу пар мојих утисака у вези односа Православље-рад/ефикасност. Прво, велики проценат људи који нешто знају о вери или је упражњавају у неком степену, о томе зна да “теоретише” без граница. И сво упражњавање вере се своди на – радим све што налаже Црква (молитве, пост, Литургија, причешће и сл) и знам безгранично о томе, а у послу и друштвеним односима “пуј пике” то не важи. Наилазим на све више људи који о Максиму Исповеднику или литургијској пракси “знају” више од Епископа Атанасија или Максима, а у конкретном односу (па макар он био и пословни) не умеју да упражњавају најосновније хришћанске врлине. Као да “знање” кочи праксу! И друго, кад видим колико неки епископи СПЦ граде (цркава, манастира и других објеката), а не обављају своје пастирске и мисионарске активности, онда имам амбивалентно мишљење о Православљу. Није да не треба градити, али ако има много гладних, неуких, неписмених, ако се демографски слаби, млади одлазе са рубова српства, а Епископи се баве градњом храмова, онда ми ту ништа није јасно!!! Један светли пример је Григорије, који је објединио ту прагматичку и ову теолошко-православно етичку димензију. У његовој епархији Црква плаћа порез држави, он гледа да из сваке породице неког запосли, али и обнавља богомоље. Ипак одужих:)

  5. Поштовани, Изузетно је важно да сте се почели бавити овом проблематиком, која има много подводних мина. С обзиром на огромну литературу, нажалост или на срећу, ништа се не може рећи ново. Од милијарде дјела, посебно о Јерусалиму (а Јерусалим се не може одвојити од јеврества, као што се не може одвојиоти од хришћанства и ислама), нека би требало прочитати да би се схватило ко су Јевреји, да би се схватило јеврејско питање, које је актуелно од прије Нове ере као што би требало проучити о Јерусалиму, који је био и данс је још више центар свијета (читајте јеврејског историчара Јосифа Флавија и не само њага, али њега понјвише).
    “Често се поставља питање одакле толико Јевреја међу нобеловцима. Постоји више фактора који су томе допринели, али је верујемо најважнији онај библијски”. Када су Јевреји у питању, мишљења сам да није “најважнији онај библијски”. Боље речњно, нема један “најважнији” има их више. Дакле, врло је важан или је важнији од библијског да су Јевреји најбогатији на свијету. Њихова историјска трагедија је трагедија трке за капиталом и економским владањем. Маркс је у Раним радовима (ту је порави Маркс и није случајно да управо Јевреји нису дозвољавали да се Рани радови штампају, штампни су тачно након 100 година) написао “К Жидовскјом питању”. Основмна Марксова порука је да ће се извршити алијенација и дезалијенација, да ће се Жидовои ослободити када се ослободе жидовства, односно трке за капиталом. Све три Аврамове религије вјерују у Апокалипсу. ” У данашње доба јеврејског, хришћанског и исламског фундаментализма Апокалипоса је динамична сила у грозничавој свјетској политици”. Такође, све је познато и у вези протестантизма. Лутер је (“Велика борба”) зачетник, велики борац против папе и Ватикана након увођењ откуоа грехова. Истрајао је у борби за повратак изворној Бибилији и јеванђељима. Зашто су протестанске земље богате је једна друга прича.

  6. Po meni tajna Jevrejstva je SLOGA.Dve hijlade godina kada su bili mrasuti po celom svetu cestitali jedan drugom Novu Godinu sa sledece godine u Jeruslimu i tako dve hiljade godina i mdanas su u Jerusalimu.Nas akademik Kostic i ne samo on kazu

    kosovo i Metohija su izgubljeni?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here