Branko Radun: Biblijska škola u 21 veku

Podelite:

Često se postavlja pitanje odakle toliko Jevreja među nobelovcima. Postoji više faktora koji su tome doprineli, ali je verujemo najvažniji onaj biblijski. Jevreji u svom obrazovanju mnogo pažnje polažu na čitanje i izučavanje Biblije. Studiranje Biblije im daje okretnost uma, a biblijska tradicija životnu mudrost. To znači da proučavanje i poučavanje u biblijskom predanju čoveku donosi duhovne i materijalne blagodati.

Na ovom mestu ne govorimo o tome kako koja vera i tradicija tumači i doživljava Bibliju i kako se “biblijski darovi” koriste u materijalističke svrhe, već samo to da je njeno proučavanje, čak i sa sektaški površnim pristupom plodotvorno i korisno. Isto tako mnogo čitaju i proučavaju Sveto Pismo i protestanti koji se samo na nju oslanjaju rigidno odbacujući Tradiciju koja je po njima deformisana katoličkom ideologijom i nanosima istorijske mitologije, a time “sa prljavom vodom izbacuju i dete iz korita”. I oni su Bibliju iskoristili radi ostvarenja ovozemaljskih ciljeva. Kad čitate ljude poput Bendžamina Franklina koji je bio jedan od očeva osnivača SAD vidite da se protestantski shvaćena biblijska mudrost isključivo i jednostrano koristi kao “škola uspeha”.

Koje su nacije najmoćnije i najbogatije? Amerikanci, Nemci, Englezi, Holanđani, Švajcarci i Skandinavci su uglavnom protestanti, a to znači da su, ili su bili sistematični proučavaoci Biblije. Vidimo i kako su protestantske zemlje bogatije uređenije od katoličkih na Zapadu. Srednji Zapad u SAD se naziva i “biblijski pojas” jer je to prostor u kome i danas dominira protestantska biblijska tradicija u kojoj je svakodnevno čitanje Biblije i u ovom veku postmodernog sekularizma sasvim uobičajeno. Čak i ako se nađete u kancelariji sudije, poslovnog čoveka ili senatora često čete videti na stolu Bibliju koja se redovno čita i citira. Motiv Maksa Vebera pre više od jednog veka da napiše “protestantsku etika i duh kapitalizma” je da kao Nemac razume zašto su Anglosaksonski protestanti toliko uspešni. Rezultat njegove analize i putovanje je zaključak da biblijska tradicija pretočena u rigidan ali efikasan protestantski moral koji forsira vrednoću, urednost i profesionalnost predstavljaju temelj bogatstva i moći Britanije i Amerike.

Biblijski pojas

Teško bi bilo odupreti se zaključku da što se u jednom društvu više izučava Biblija to je veći nacionalni dohodak, viši civilizacijski standardi i kulturni nivo. Ispada da pošto protestanti više izučavaju Bibliju od katoličkih naroda, bivaju i razvijeniji od njih. No šalu na stranu ipak je sledeći Vebera protestantska etika zasnovana na biblijskoj tradiciji predstavlja temelj za ekonomski razvoj (rad kao vrlina, efikasnost, štedljivost i preduzetnički duh). Po toj analogiji su pravoslavni narodi podvrgnuti pod komunizmom dehristijanizaciji i progonu i Biblije i hrišćanske tradicije izgubili deo svog identiteta i veliki oslonac u teškim vremenima. Naravno, bilo bi jednostrano praviti korelaciju između progona pravoslavne tradicije sa kasnijim propadanjem i stagniranjem pravoslavnih naroda ali je to nešto što se ne sme zanemariti u analizi istorije “našeg propadanja”. Deca i “unuci komunizma” kao odrođena pseudoelita su pokazali svoj destruktivni i nihilistički potencijal poslednjih nekoliko decenija. Mi smo u vremenu vladavine titoizma iskočili iz svoje nacionalne i hrišćanske tradicije, te smo decenijama lutali po pustinji nihilizma za zlodusima modernih ideologija i moda. Sad smo tu gde smo.


Naravno da mi pravoslavni, kao što je slučaj sa protestantima i Jevrejima, smatramo da Biblija nije “knjiga recepata” koja će nas voditi ka ovozemaljskom blagostanju, ona je Sveto Pismo, koja uz duh predanja, pre svega spasava čoveka od greha, ludila i besmisla u životu, ali i ima velike posledice na običan, svakodnevni i “ekonomski” život. Sveto Pismo nije tu da nam bude uputstvo za uspeh, kako to protestanti zamišljaju, i koji su na takvom jednostranom tumačenju Božije Knjige stvorili jednu materijalističku i nehrišćansku civilizaciju, ali priznajemo da pridržavanje mudrosti i primera biblijskih obrazaca često može čoveku olakšati život i doneti materijalni uspeh. To sa pozicija autentično hrišćanskog pogleda na svet nije cilj već nusprodukt i sredstvo kojim se ostvaruje istinski cilj – pravedni život.
Izučavanje Biblija je korisna i za one koji ne vide dalje od nosa, za vulgarne materijaliste i hedoniste. Maks Veber je pokazao kako je samo radna etika i moral protestanata, koji se temelji na njihovom rigidnom i juridičkom shvatanju Biblije, mogla dovesti do stvaranja savremenog bogatog industrijskog društva. Moderni evropski čovek je svoju moć i uspeh zasnovao na etici i tradiciji hrišćanstva, iako ga je postepeno odbacivao i suštinski negirao. Tu bi nam Hegel sa svojom jurodivom dijalektikom pomogao rekavši da je moderni svet Zapada “vrhunac hrišćanstva i njegova najveća negacija”.


Kod nas se s vremena na vreme povede polemika oko opravdanosti veronauke u školama to jest “biblijske nauke” u instituciji sekularnog obrazovnog sistema. I pored svih manjkavosti ove i ovakve veronauke bez nje bi vaspitna funkcija škole bila znatno siromašnija. Protivnici smo preobimnog gradiva koje ne ostavlja deci vreme da to “sažvaću” pa mislimo da obrazovni program, pa i veronauke, treba da budu jednostavnije i praktičnije koncipirani. Umesto “apstrakcija” konkretne poučne i dirljive priče koje će deci ostati urezane u pamćenju.

Nemoguće je nabrojati sve argumente u prilog ostanku veronauke u škole. Vraćanje hrišćanskim vrednostima i vrlinama je vraćanje našeg naroda sopstvenom biću i identitetu, sopstvenoj tradiciji, ali i istinskoj evropskoj kulturi. Da bi čovek bio istinski i potpuni čovek, da bi Srbi postali pravi Srbi i autentični Evropljani potrebno je da se okrenu svojoj tradiciji i veri. Mnogi nisu svesni koliko je to bitno. Koliko je zla u našem društvu: kriminala, alkoholizma, narkomanije i samoubistava zato jer su ljudi decenijama raspamećivani.

Postavlja se pitanje zašto moramo da se vraćamo u prošlost da bi smo našli identitet. Po savremenoj psihologiji i psihoanalitičkoj praksi čovekovi konflikti i neuroze, ali i snage i energije vuku koren iz detinjstva. Da bi se čovek okrenuo budućnosti mora se vratiti u prošlost i razbiti iluzije i blokade koje nas čine slabima i bolesnima. To znači da bi smo prevazišli bolesti komunizma moramo se vratiti svojim korenima i u njima naći sebe i svoje istine koje će nam pomoći da spasimo svoj život. Čovek i narod bez prošlosti je biće bez identiteta.

U ovoj zemlji ne žive samo Srbi, pa neki nazovi kritičari kažu kako bi onda manjine bile primorane da slave Božić i Uskrs kao praznike i da ih obeležavaju u školama. Amerika, Francuska ili Nemačka imaju milione muslimana i Jevreja pa njima ne pada na pamet da prestanu obeležavati i slaviti Božić. Samo kod nas moderna tolerancija postaje mazohizam i stid od sopstvene tradicije i vere. Što bi rekao Stevan Sremac “kad Srbin želi da bude napredan on pređe na stanovište svojih neprijatelja”.

Branko Radun

Podelite:

6 Komentari

  1. je besmislen, jer se savremeni identitet ne crpi iz predajnosti, vec iz politickog, kao sfere slobode volje.Izmisljanje proslosti ili povrata nepostojecoj proslosti samo su simptomi krze politickog, tj. slobode, tj. licnosti.Postmoderna, ako nesto znaci, znaci upravo tu prevazilslost crpljenja identiteta iz istorije iz predaje koju su Zapadni narodi uspeli da prevazidju kroz identitet identiteta (predajnog) i razlike (politickog u kojem je moguca konstrukcija bilo kojeg identiteta, jer jew politika izrazavanje slobodne volje, ogranicene samo pravom).ZAto se danas identitet konstituise iskljucivo kroz politicko-pravno, a povratci izgledaju kao nacionalizam i mitotvorstvo.

  2. je mogao da konstituise identitet Srba do jedne tacke u istoriji, ali onda je posle te tacke Srbija trebala da postane gradjanska drzava, u kojoj se predajno spaja sa univerzalnim kroz politicke slobode i pravna ogranicenja.Kada jedinstvo ne moze biti ostvareno pravnim i institucionalnim putem, onda politika postaje podrucje sukoba u kojem su dozvoljene cak i protivustavne ideje poput “priznavanja nezavisnosti KiM”.Takve ideje ugrozavaju “ustavni poredak”, a ne identitet, tako da “odbrana” KiM pozivanjem na proslost i identitet promasuje cilj, ali otkriva problem, bespravnost poretka i slabost institucija.Pitanje sta raditi sa KiM je isto kao i pitanje kako voziti kola, drzati se procedura i saobracajnih pravila.Zasto pozivanje na ustav nije dovoljno, vec je neophodno pozivanje na istoriju, identitet, imovinu, novcana ulaganja?Zato sto zakoni malo znace u funkcionisanju srpske drzave.

  3. Promenom prošlosti /virtuelno, misaono, duhovno, programski,
    softvresko-kibrernetski/ – iz sadšnjosti – kreiramo, ”osvajamo”
    budućnost.

    Matrica “seobe naroda“ – Srba sa KiM, i centralne Srbije…
    postavljena je u 17. i 18. veku kao “Velika seoba Srbalja“.
    To je obrazac koji je “istorijski punovažan – na snazi je“,
    i koji automatski dejstvuje u svim sličnim istorijskim
    okolnostima koje su dovele do seobe naroda, očigledno pokazujući
    da Srbi još nisu shvatili šta to znači – “ISTORIJA JE
    UČITELJICA ŽIVOTA“!
    I kao što se u ličnom životu čovek mora osloboditi loših
    navika, koje su uzrok njegovih sadašnjih i budućih loših
    posledica, tako isto važi i za zajednicu – narod.
    Loše navike i postupci u pršlosti su, rečeno u prenesenom
    značenju, isto što i“virusi“ u komjuterskom programu.
    Viruse neutrališemo – antivurus programima i tako vitalne
    programe održavamo u funkciji.
    Na ličnom planu, svaki vernik zna da su njegovi loši postupci u
    prošlosrti /“gresi“ /smetnja njegovog življenja sadašnjosti i
    budućnosti, te nastoji da se ispovedanjem i pokajanjem oslobodi
    tog balasta prošlosti.
    Isto pravilo važi i za narode.
    U datom istorijskom trenutku, prvaci toga vremena – Patrijarh
    Arsenije /treći/ Čarnojević, i Patrijarh Arsenije /četvrti/ Jovanović
    – dali su “BLAGOSLOV“ za seobu naroda, /uz pristanak tog naroda/
    i tako, u PAMĆENJU TOG NARODA, POSTAVILI OBRAZAC ZA
    POSTUPANJE U SLIČNIM ISTORIJSKIM OKOLNOSTIMA, a
    sadašnje vreme je upravo taj trenutak!
    Da bi se taj obrazac, U PAMĐENJU NARODA /KOLKTIVNOJ SVESTI/,
    IZMENIO, mi, njihovi preci, moramo kroz molitvu Crkve i poetsko
    /molitveno – rodoljubivo/izražavanje / u desetercu, uz gusle!/
    tražiti od naših predaka, pre svega gore pomenutih
    PATRIJARAHA, da – BLAGOSILJAJU OSTANAK ONO MALO SRBA NA
    KiM I POVRATAK RASELJENIH zbog rata 1999. i Drugog svetskog rata,
    kada su komunisti zabranili povratak izbeglim Srbima!
    Naši neprijatelji to znaju i zato nas stalno odvraćaju od sećanja na
    prošlost i usmeravaju na budućnost – “BUDUĆNOST ZABORAVA
    PROŠLOSTI“.
    Ko se odriče prošlosti /dobre ili loše/, odseca stablo svoga života
    od sopstvenog korena – vene i nestaje.
    DOBRU PROŠLOST POTENTIZUJE /POJAČAVA/ SEĆANJEM NA NJU, A
    LOŠU “BRIŠE“KROZ ISTORIJSKU ISPOVEST I POKAJANJE, baš kao
    što to čini svaki pojedinac.
    Ovo se čini iz sveg srca, sveg uma i sve snage svoje / lične i narodne/,
    shodno kazivanju Starca Tadeja / i ostalih Svetih Otaca/ –
    “KAKVE SU TI MISLI – TAKAV TI JE ŽIVOT“!
    Sve gore rečeno sleduje Jevanđelskoj, Hristovoj Nauci:
    “NEKA VAM BUDE PO REČI VAŠOJ!“;
    “SVOJIJEM ĆETE SE REČIMA OPRAVDATI,
    I SVOJIM ĆETE SE REČIMA OSUDITI!“…
    Ako bi i kada bi Srpka Pravoslavna Crkva objavila vanredni
    post od, recimo, 7-10 dana, svakodnevno, u svim svojim hramovima
    /gde to objektivno može/ služile se Svete Liturgije, narod
    pozvao na post i molitveno prisustvo u hramovima, to bi,
    svakako bio vrlo dobar odgovor na sadašnju situaciju.
    Ovim se nikome i ničemu ne oponira, a sa svima, istovremeno,
    /preko Neba/ – pregovara, kroz Liturgijski dijalog – i sa
    prijateljima i sa neprijateljima, i sa precima i sa potomcima!

    Dragan Slavnić

  4. Svaka čast na tekstu, Branko! Iako si dotakao samo neke osnovne momente, ovo je baš onako lepo, jasno i odmereno napisano. Upravo sam počeo da gledam diskusiju Pravoslavna etika i duh kapitalizma ( dostupnu na linku ovde https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=38621) kad naiđoh na ovaj tekst.

    Da ne dužim priču i ne širim temu (jer je i dugačka i široka) samo ću par mojih utisaka u vezi odnosa Pravoslavlje-rad/efikasnost. Prvo, veliki procenat ljudi koji nešto znaju o veri ili je upražnjavaju u nekom stepenu, o tome zna da “teoretiše” bez granica. I svo upražnjavanje vere se svodi na – radim sve što nalaže Crkva (molitve, post, Liturgija, pričešće i sl) i znam bezgranično o tome, a u poslu i društvenim odnosima “puj pike” to ne važi. Nailazim na sve više ljudi koji o Maksimu Ispovedniku ili liturgijskoj praksi “znaju” više od Episkopa Atanasija ili Maksima, a u konkretnom odnosu (pa makar on bio i poslovni) ne umeju da upražnjavaju najosnovnije hrišćanske vrline. Kao da “znanje” koči praksu! I drugo, kad vidim koliko neki episkopi SPC grade (crkava, manastira i drugih objekata), a ne obavljaju svoje pastirske i misionarske aktivnosti, onda imam ambivalentno mišljenje o Pravoslavlju. Nije da ne treba graditi, ali ako ima mnogo gladnih, neukih, nepismenih, ako se demografski slabi, mladi odlaze sa rubova srpstva, a Episkopi se bave gradnjom hramova, onda mi tu ništa nije jasno!!! Jedan svetli primer je Grigorije, koji je objedinio tu pragmatičku i ovu teološko-pravoslavno etičku dimenziju. U njegovoj eparhiji Crkva plaća porez državi, on gleda da iz svake porodice nekog zaposli, ali i obnavlja bogomolje. Ipak odužih:)

  5. Poštovani, Izuzetno je važno da ste se počeli baviti ovom problematikom, koja ima mnogo podvodnih mina. S obzirom na ogromnu literaturu, nažalost ili na sreću, ništa se ne može reći novo. Od milijarde djela, posebno o Jerusalimu (a Jerusalim se ne može odvojiti od jevrestva, kao što se ne može odvojioti od hrišćanstva i islama), neka bi trebalo pročitati da bi se shvatilo ko su Jevreji, da bi se shvatilo jevrejsko pitanje, koje je aktuelno od prije Nove ere kao što bi trebalo proučiti o Jerusalimu, koji je bio i dans je još više centar svijeta (čitajte jevrejskog istoričara Josifa Flavija i ne samo njaga, ali njega ponjviše).
    “Često se postavlja pitanje odakle toliko Jevreja među nobelovcima. Postoji više faktora koji su tome doprineli, ali je verujemo najvažniji onaj biblijski”. Kada su Jevreji u pitanju, mišljenja sam da nije “najvažniji onaj biblijski”. Bolje rečnjno, nema jedan “najvažniji” ima ih više. Dakle, vrlo je važan ili je važniji od biblijskog da su Jevreji najbogatiji na svijetu. Njihova istorijska tragedija je tragedija trke za kapitalom i ekonomskim vladanjem. Marks je u Ranim radovima (tu je poravi Marks i nije slučajno da upravo Jevreji nisu dozvoljavali da se Rani radovi štampaju, štampni su tačno nakon 100 godina) napisao “K Židovskjom pitanju”. Osnovmna Marksova poruka je da će se izvršiti alijenacija i dezalijenacija, da će se Židovoi osloboditi kada se oslobode židovstva, odnosno trke za kapitalom. Sve tri Avramove religije vjeruju u Apokalipsu. ” U današnje doba jevrejskog, hrišćanskog i islamskog fundamentalizma Apokaliposa je dinamična sila u grozničavoj svjetskoj politici”. Takođe, sve je poznato i u vezi protestantizma. Luter je (“Velika borba”) začetnik, veliki borac protiv pape i Vatikana nakon uvođenj otkuoa grehova. Istrajao je u borbi za povratak izvornoj Bibiliji i jevanđeljima. Zašto su protestanske zemlje bogate je jedna druga priča.

  6. Po meni tajna Jevrejstva je SLOGA.Dve hijlade godina kada su bili mrasuti po celom svetu cestitali jedan drugom Novu Godinu sa sledece godine u Jeruslimu i tako dve hiljade godina i mdanas su u Jerusalimu.Nas akademik Kostic i ne samo on kazu

    kosovo i Metohija su izgubljeni?

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here