Dr Ugrin Popović: „Oj, Kosovo, Kosovo…ako bih tebe zaboravio, zaboravljena bila i desnica moja!“

Podelite:

„O, Jerusalime, ako bih tebe zaboravio, zaboravljena bila i desnica moja!“(Ps. 137:5). Ovo nije Psalam, ovo je stav, koji jevrejski narod ima, prema svojoj zemlji. I, baš zato, što se taj stav nije promenio, Jevreji, koji su bili iseljeni iz svoje zemlje, i iz svog grada (135. posle Hrista), nakon dve hiljade godina, dobijaju svoju državu, i svoj grad (14.05.1948.).


„O, Jerusalime, ako bih tebe zaboravio, zaboravljena bila i desnica moja!“, ovo nije Psalam, nego stav, koji je Jevreje vraćao iz svakog ropstva, u njihovu zemlju, i u njihov grad. Nije bilo lako, ni malo, i nikad, nije bilo lako, ali baš zato što nije bilo lako, ovaj pristup jeste stav! Stav, kojem je svako Jevrejsko dete (bilo muško ili žensko), odgajano, vaspitano, pa ma gde to dete bilo rođeno, i ma u kakvim okolnostima, roditelji tog deteta, živeli. Shvatate? Okolnosti, nisu te, koje vajaju vaš stav, već je stav taj, koji čini vaše okolnosti! Zato su Jevreji, nakon nekoliko generacija života u inostranstvu, na poziv svoje države Izrael, spremno došli, i naselili je, jer – „O, Jerusalime, ako bih tebe zaboravio, zaboravljena bila i desnica moja!“ – ovo nije bio Psalam, nego – stav!

Pred samu zoru, osnivanja jevrejske države Izrael, činilo se da je celi svet protiv Jevreja! Njihove mecene, Britanci, koji su i pokrenuli taj proces dobijanja države, tada (1939.), u susretu sa pretnjom Hitlerove agresije, „puštaju niz vodu“ Jevreje, jer su im Arapi bili od veće koristi. Štaviše, doneli su tzv Beli dokument (1939.), po kojem se odbacuje svaka ideja stvaranja jevrejske nacionalne države. Ne moram uopšte podsećati, šta se sa Jevrejima dešavalo u Evropi, koja je sve više i više, postajala Hitlerova.

Međutim – „O, Jerusalime, ako bih tebe zaboravio, zaboravljena bila i desnica moja!“, nije bio tek Psalam, njihove nacionalne istorije, već STAV, kojim su podojeni, i izgrađeni. Stav, koji je rezultirao da, Jevreji, iako su imali ogromne gubitke (od 11 miliona, 6, i slovima, šest, bilo je ubijeno u Holokaustu!), dobiju svoju nacionalnu državu! Shvatate? Ne, državu svih građana Izraela, već jevrejsku državu – Izrael! (Mala digresija, na ovom mestu, čisto da bi se dočarao red veličina, mi, recimo, nemamo nacionalnu državu, već živimo u građanskoj državi Srbiji, koju čine svi njeni građani. Ali, ne i Izrael, koji 2010-te godine, dodatnim zakonskim promenama, dopunjava svoj stav, da je Izrael zemlja Jevreja, a svi stanovnici moraju polagati zagletvu, kojom priznaju tu činjenicu!)
I, baš tada, kada je bilo vreme slavlja, za Izrael je bilo vreme iskušenja! Njihove komšije su zaratile sa njima, a u nadi da će skršiti novu državu Jevreja, u sukob su se umešale i armije, pet arapskih zemalja u okruženju. Međutim, „O, Jerusalime, ako bih tebe zaboravio, zaboravljena bila i desnica moja!“, Jevreji ne samo da se brane, već i osvajaju još 26% teritorije. Jer, to nije bio tek Psalam, već stav! Stav, po kojem vojsku u Izraelu, služe svi Jevreji (što muško, 36 meseci, što žensko, 21 mesec.), a oni koji to nisu, tek ako to i žele.

Zašto sve ovo pišem? Zašto dajem ovo podsećanje, da „Boj ne bije svijetlo oružije, već boj bije srce u junaka“? Zašto? Na žalost, moram ovo da pišem. Moram, ovom istorijom ( A, istorija je učiteljica života) da podsetim sve vas, pošto mi, izgleda da imamo, neku nedoumicu! Ili, tako nam se želi to predstaviti? Isto kao, što i nemamo svoju državu, već državu nekih apstraktnih građana Srbije? Koji su ti građani? Odnosno, ko je tačno, od tih „građana“, bio u rovu sa SRPSKOM armijom (ne armijom svih građana Srbije) semptembra 1918? Ipak, mi smo pljunuli tim heroima u lice već 1.12.1918. Sve ostalo je bilo samo pitanje vremena. Danas, dočekujući 1.12.2018, imamo pred sobom tzv NEDOUMICU? Da li Kosovo, treba da bude deo naše zemlje? Pre svega, moram napisati, i to me dobro zapamtite, da je samo postavljanje tog pitanja, hula na Boga, i akt IZDAJE!
Da li je knez Lazar, zaštićen u svom Kruševcu gradu, postavio sebi to pitanje? Da li je naša, SRPSKA armija (dakle, ne armija svih građana Srbije), sebi postavila to pitanje 1912? Ne? Pa, odakle pravo nama, da pomislimo, da smemo, postaviti to pitanje? Jel težak život? Teži nego Jevrejima u Varšavi 1943? Zbog toga? Zbog toga što, već druga generacija, naših gastosa, nema pojma svoj jezik? A, dolazi i dotle, da i mi u matici, više se stidimo svog jezika, nego li što njime pišemo. Da li su se Jevreji stideli sebe u Aušvicu? Ili, Mathauzenu? Ili, Dahauu? Ili su i tada, i tamo, kao i sada, i ovde, znali jednu prostu istinu – „O, Jerusalime, ako bih tebe zaboravio, zaboravljena bila i desnica moja!“

Iako, smo mnogo mlađi narod od Jevreja, ipak i mi imamo jedan Psalam (pesmu), koja nas podseća na to, kakav odgovor, povodom Kosova, imamo dati!
„Ko je Srbin i srpskoga roda,
I od srpske krvi i kolena,
A ne doš’o na boj na Kosovo:
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga, ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
Rujno vino, ni šenica bela!
Rđom kap’o, dok mu je kolena!“

Mislite o tome!!!

Jerej dr Ugrin Popović

http://patriot.rs

Podelite:

5 Komentari

  1. Svaki tekst koji podstiče i budi klonuli duh ovog naroda je koristan. Ali danas nije dovoljno samo pisati pobuđujuće tekstove. Potrebno je više od toga. Jer sve ovo je već toliko puta rečeno, i svi to znamo – da ne treba i ne smemo da zaboravimo Kosovo i Metohiju, da treba da se podignemo i uradimo što do nas stoji da se situacija promeni i preokrene. Glavno pitanje je šta možemo UČINITI, svako od nas? Koji je to Kosovski boj koji danas možemo i treba da bijemo? Vojno delovanje je nemoguće. Političko nije nemoguće, ali je vrlo ograničeno, i na unatrašnjem i na spoljnom planu. I šta nam preostaje? Preostaje nam da bijemo DUHOVNI KOSOVSKI BOJ. A njega može da bije svako u svom hramu, moleći se Gospodu i Presvetoj Bogorodici za Kosovo zajedno sa ostalom braćom i sestrama, ali i u svojoj “kleti”, u svome domu. Zar ne vidimo jasno da Kosovo i Metohiju, ali i Srbiju generalno, može spasiti SAMO ČUDO. A čudo je hrišćanska realnost, jer se u Crkvi dešava oduvek, počev od čuda pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Hristovu. Čudo je realnost jer je naš Bog Živ i Svemoćan. I? Šta ćemo? Hoćemo li se najzad obratiti Bogu za spasenje i sa Njime pobediti u duhovnom Kosovskom boju ili ćemo i dalje samo upućivati reči ohrabrenja jedni drugima?

    “Gospod je meni pomoćnik,
    i ja ću pogledati smelo neprijatelje moje.
    Dobro je (većma) uzdati se u Gospoda,
    nego li uzdati se u čoveka;
    dobro je nadati se u Gospoda,
    nego li nadati se u knezove.
    Svi narodi okružiše me,
    i Imenom Gospodnjim branjah se od njih.
    Opkolivši opkoliše me,
    i Imenom Gospodnjim branjah se od njih.
    Opkoliše me kao pčele saće,
    i planuše kao oganj u trnju”.
    (Psalm 117)

  2. Danas jedini Kosovski boj koji se može sa uspehom voditi voditi jeste duhovni. I to je dostupno svakome od nas. Boj koji se bije molitvom i pokajanjem. Kad realno shvatimo da je Bog Živ, da je Svemoćan, i da treba Njemu da se okrenemo u ovoj situaciji, onda smo na putu da izbavljenja.
    Da li verujemo da je Bog Svemoćan? Svako će reći – pa naravno da verujem. Da li je moćniji Bog ili Briselska administracija? Bog ili najjača vojna alijansa? Pa ako je Bog moćniji, znači da On može da nas izbavi. I? Zašto Mu se ne obratimo? Svako od nas, saborno u hramu, i sam u svome domu, može voditi taj molitveno-pokajni duhovni boj, kao vojnik u vojsci Oca Nebeskog. Ko nam to brani?

  3. “Gospod je meni pomoćnik,
    i ja ću pogledati smelo neprijatelje moje.
    Dobro je (većma) uzdati se u Gospoda,
    nego li uzdati se u čoveka;
    dobro je nadati se u Gospoda,
    nego li nadati se u knezove.
    Svi narodi okružiše me,
    i Imenom Gospodnjim branjah se od njih.
    Opkolivši opkoliše me,
    i Imenom Gospodnjim branjah se od njih.
    Opkoliše me kao pčele saće,
    i planuše kao oganj u trnju”.
    (Psalm 117, 6-12)

  4. 1. Danas se, pred našim očima, odvija Boj na Kosovu.
    Nije to boj krvlju i telom, već boj svetosavsko-pravoslavnog duha sa
    duhovima tame i zla u podnebesju – “Briselskog sporazuma“.
    Predstavnik svetosavsko-pravoslanog duha je srbski narod sa KiM,
    a promoter i predstavnik tame i zla /“Briselskog sporazuma“/ je
    Aleksandar Vučić /sa svim svojim domaćim i stranim pomagačima/.
    Dakle, Srbi sa teritorije KiM su na istorijskom prostoru i u istorijskom
    trenutku, u prvoj liniji odbrane svetosavsko-pravoslavnog duha, i njima
    je pripala ta čast i dostojasntvo da odbrane KiM za vjek i vjekov.
    Oni su u tome složni /svi do jednog, sa izuzetkom pojedinačnog ološa/,
    bez obzira na sve lukavosti “LATINA – STARIH VARALICA“.
    A tamo gde je sloga – eto i Boga za saveznika.
    A tamo gde je Bog – ko će onda protiv Boga i Njegovih saveznika – SRBA!
    Srbi sa KiM dobili su savet i podršku svog Episkopa Artemija, na pravdi
    Boga proteranog sa KiM – po direktivi Vašingtona i Brisela, zakletih
    neprijatelja Boga i Srba!

    SRBI NA OKUP:
    “Stav i savet Ep. Artemija Srbima o “briselskom sporazumu”
    in Srbija / on 11/05/2013 at 10:31 am /
    Srbi na Kosovu i Metohiji ne smeju pristati na izdaju KiM na koju je
    političko vođstvo u Srbiji već pristalo. Stav Srba sa Kosova i Metohije
    treba da bude da vlast u Srbiji može da čini šta god hoće, ali Srbi sa
    Kosova i Metohije na to ne smeju da pristanu i tako kao nedužni narod
    prihvate na svoja pleća odgovornost ove nacionalne i istorijske izdaje.
    Episkop Artemije“

    Dragan Slavnić

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here