Dušan Kovačev: Ko su Lale, a ko Banaćani?

Podelite:

Za nauk budućim generacijama, godine 1937, veliki srpski istoričar i enciklopedista Stanoje Stanojević je u enciklopedijskom leksikonu „Sveznanje“ objavio odrednicu sa objašnjenjem pojma. „Lale”: Naziv za Srbe iz Bačke i severnog Banata; posban etnički tip. Karakteristične duševne osobine: “tromost, veselost, visoka nacionalna svest i rodoljublje.“

Znajući prvo ovo
da će u posljednje dane
doći rugači
koji će živjeti
po svojim sopstvenim željama

(Petr. II, 3. 3)

arhiv-simic.jpg„Sveznanje“ Stanoja Stanojevića iz 1937. godine.

Opšti je stav da je naziv Lala potekao od naročite stilizacije floralnih motiva u narodnoj nošnji i mobilijaru svakodnevnog života. Naročito su upadljive „civre“ na čakširama, ćuracima i kabanicama Srba Bačke i severnog Banata tumačene kao motiv lale. Već nakon Prvog svetskog rata, po oslobođenju i ujedinjenju, naš narod je brzo napustio upotrebu narodne nošnje. Ipak, floralni motiv lale je po negde opstao i u savremeno doba, a primer toga je logo nekad čuvenog brenda fabrike tepiha „Sintelon“ iz Bačke Palanke. O izgledu nekadašnjih narodnih nošnji Srba u Vojvodini sedoči internet stranica „Riznica srpska“. Najstarije generacije Zrenjaninaca još uvek pamte seljaka sa juga Banata koji su dolazili na pijacu. Razlikovali su se od Lala po govoru, temperamentu i upadljivo drugačijoj nošnji. Opanci, obojci i šarena „košuljka“ bili su njihovo obeležje koje se odavno ne upotrebljava. Uopšte, pedesetih godina su umrli poslednji starci koji su tvrdoglavo ostali privrženi banatskoj nošnji. Na primer, pouzdano znam da je poslednji seljak Vranjeva (danas Novi Bečej) veran upotrebi banatske nošnje bio izvesni Čiča Blažin, ali je već četrdesetih godina XX veka bio jedini u tome.

220px-d181d182d0b0d0bdd0bed198d0b5_d181dStanoje Stanojević.

Stanoje Stanojević je bio jedan od najobrazovanijih Lala svog doba, Srbin koji je bio jugoslovenski opredeljen. Upravo je njegovim nastojanjem književnik Veljko Petrović (Lala koji je sa Srpskom vojskom prešao Albaniju) postao jedini predstavnik Srba sa teritorije Vojvodine u Jugoslovenskom odboru. Dok je Stanoje Stanojević bio na čelu Udruženja Vojvođana u Beogradu, ovo udruženje se suprotstavio vojvođanskom političkom autonomaštvu koje se trudom istomišljenika pančevačkog advokata Dude Boškovića s malo uspeha širilo po Vojvodini iz Pančeva. Zapostavljenost ovog grada u Austro-ugarskoj krajem XIX i početkom XX veka vidi se u tome što su Pančevo zvali „varoš na kraj sveta“, kako je to u svojoj knjizi „Moji životi“ 1985. godine zapisao Vojin Matić. Dvojica od trojice obnovitelja savremenog vojvođanskog autonomaštva su rođeni i odrasli baš u ovom gradu. U doba kada je SAP Vojvodina pokušavala da proizvede rustikalni narodni identitet različit od srpskog Stanoje Stanojević nije bio popularan, pa je njegovo delo predano zaboravu. Javnost Vojvodine je ličnost i značaj rada Stanoja Stanojevića posle Drugog svetskog rata zaboravila. Tek 2007. godine je po scenariju Ljubinke Stojanović reditelj Petar Stanojlović u produkciji RTS snimljen dokumentarni film o Stanoju Stanojeviću u okviru serijala „Zaboravljeni umovi Srbije“. Novosadska RTV na žalost do danas nije bila zainteresovana da Vojvodinu upozna sa životom i radom čoveka koji je prvi celoj Jugoslaviji objavio ko su Lale i kakvi su.

ljilja-jovic-mokrin.jpgDevojčica Ljilja Jović iz Mokrina. Upadljivi floralni motiv nalik lali na pregači nošnje. Foto: Dragoljub Badrljica

Identitet Srba u provincijalu južne Ugarske formiran je dva veka u uslovima borbe na dva nivoa. S jedne strane, Srbi su svoja verska, imovinska i samoupravna prava branili od habsburškog apsolutizma suprotstavljajući se njihovim županijskim beamterima i heršafterima. S druge strane, branili su se od spahija koji su hteli da ih pretvore u obespravljene kmetove. Viševekovno srpsko istrajavanje u tom kafkijanskom procesu stvorilo je umetnost, književnost, publicistiku, školstvo, slikarstvo i uopšte nacionalnu srpsku kulturu koja je izrazito težila modernosti, slobodarstvu i bila zasnovana na udruživanju uzornih ljudi koji su bili nosioci lične inicijative. Važno likovno svedočanstvo stanja Lala u kafkijanskom procesu pred habsburškom birokratijom je slika Uroša Predića „Banaćani pred advokatovim vratima“, o kojoj je pisao Dejan Vorgić na svom blogu „Banateka“. Međutim, ona trune negde u depou Narodnog muzeja grada Zrenjanina koji je trebalo da je sačuva.

Duboko ukorenjeni u svoju tradicionalnu kulturu s jakom vezanošću za poljoprivredu, pravoslavlje, opštinske avtonomije, municipalne samouprave i lokalne zadruge, Lale su teško su podnoslile doba posle Drugog svetskog rata zbog nagle urbanizacije, industrijalizacije i represivnog karaktera ateističkog političkog režima, koji je potpuno izmenio vekovima ustaljeni kulturni ambijent Vojvodine. Već krajem šezdesetih godina XX veka javljaju se autori koji predstavljaju Lalu kao simpatičnog luckastog paora, seljaka lascivnih manira, brbljivog ili patetičnih emocija. O svemu tome svedoči stvaralaštvo Radomira Subotića, Ivana Hajtla i Đorđa Balaševića, ali je činjenica da ni jedan od njih nije bio duboko ukorenjen u etničkom tipu Lala. Ipak, ovakva slika „Lale“ dovela je do toga da se stanovnik Vojvodine uopšte naziva Lalom, naročito van Vojvodine. Sve to se odvijalo u doba „velike vojvođanske svađe“ u nomenklaturi komunista SAP Vojvodine, a cilj pobedničke struje je bio da stare, naročito banatske partijske kadrove, nosioce NOP i revolucije potisnu sa scene kako bi mlađi birokratski aparatčici vladali nesmetano i što neodgovornije prema sopstvenom narodu i otadžbini. U tom cilju je zloupotrebljen tadašnji kadrovski sistem rotacija, a banatski kadrovi su predstavljani kao primitivni i nekulturni. Ova politika je brižljivo prikrivana od javnosti i tek pre par godina je činjeice o njoj objavio Slobodan Bjelica u knjizi „Ustavni soporovi oko autonomije Vojvodine, knjiga prva: 1961-1974“.

c-simic-a-trnic-mokrin-1904.jpg?w=362&h=Cvetko Simić i Aleksa Trnić na mokrinskom vašaru 1904. g. Foto: Dragoljub Badrljica.

Otkud Pančevčanima samouverenost u pogrešnom stavu da su oni Lale? Za sve su odgovorni Radiša Ilić i Dragoslav Stefanović, urednici satiričnog lista „Lala“ koji se pojavio u Pančevu 1955. godine, ali tada nije stekao popularnost. Na naslovnoj strani tog štiva se našla karikatura Slavka Pavlova na kojoj se dežmekasti „Lala“ našao u društvu beogradskog „ježa“, slovenačkog Pavlihe i hrvatskog Kerempuha. Među autorima u ovom kratkotrajnom listu bili su Vitomir Sudarski i Ivan Dadić, kasniji saradnici u radu na vicu o Lali. Zanimljiv je kontinuitet lascivnog predstavljanja pančevačkog „Lale“ koji se preko stvaralaštva Radomira Subotića šezdesetih i sedamdesetih vratio u Pančevo devedesetih, kad je Vitomir Sudarski (generalni direktor novosadskih novina „Dnevnik“ iz doba SAP Vojvodine) 1993. godine štampao popularnu zbirku „Vic o Lali“. U predgovoru ove knjige, Subotić je iznao različite i dobrim delom netačne stavove o Lalama, sasvim ignorišući navod Stanoja Stanojevića. Zapisao je dve „legende“ prema kojima je njihov naziv vezan za odnos Marije Terezije prema Banaćanima. Izvor ovih „legendi“ nije naveo. Radomir Subotić čak tvrdi da je naziv Lala potekao od landsman, zemljak. Njegova objašnjenja možete danas pročitati na blogu „Kod kicoša“. Subotić je bio prvi koji je netačno tvrdio da su svi Banaćani Lale i da je to „nadimak“ isključivo Banaćana. Nije jasno zašto je Subotić iz etničke skupine Lala želeo da isključi Bačvane, iako je upravo među njima, u Novom Sadu, ostvario najviši uspeh svoje životne karijere. Već 1995. godine, Sudarski je sa Ivanom Dadićem duhovitost Lala literarno smestio u potpuno lascivnu oblast izdanjem zbirke prostačkih viceva: „Božje ogledalo – banatski muški humor“. Takav manir podilaženja prostakluku publike je moguće objasniti samo komercijalnim razlogom. Za razliku od Subotića, Sudarskog i Dadića, Uroš Predić je slikanjem „Veselu braću“ hteo da žigoše narodne mane svojih zemljaka: pijanstvo, prostakluk, rasipništvo, dangubu i nehigijenu. Međutim, oni koje je hteo da postidi bili su oduševljeni što su se našli na slici, pa mu čestitali mu što ih je „baš trefio!“. Predić je shvatio da njegova likovna ironija nije postigla cilj i prestao da slika narodne mane.

vidosava-jovic-sa-drugaricama-mokrin.jpg

Natalija Jović, udata Novakov, profesorka srpskog jeziika i književnosti sa učenicama. Foto: Draljoljub Badrljica

Od tada se na internetu može naći sve više nedotupavnih informacija o Lalama koje su jednako netačne. Hrvatski autori Vikipedije, na primer, danas pogrešno i ničim osnovano tvrde da se Vojvođani dele na nekakve „nađoše“ (zovu ih i „starosjeditelji“) i „dođoše“, pa na osnovu toga trabunjaju da su „nađoši“ Lale, koji su prema njima tolerantni, za razliku od „dođoša“ koji su u Vojvodinu kolonizovani. „Vukajlija“ tvrdi da je Lala „odomaćeni naziv za žitelja Vojvodine“, a u stvari „isključivo žitelj Banata”. Potom autor „mangupski opisuje „osobine“ Lala, pokušavajući da upotrebi neke lokalne izraze koji mu zvuče tipični za Vojvodinu, a završava sa navodom o tome šta on misli da Lala najviše voli da jede i pije. Iako je dovoljno ući u bilo koji srpski pravoslavni hram koju su Lale podigle u XVIII i XIX veku da bi smo se uverili ko su bile Lale, zahvaljujući rugačima ispade da je glavna osobenost njihovog identiteta prejedanje.

rasa-djukin-mokrin.jpg?w=362&h=660Radivoj Đukin iz Mokrina, fotografija iz 1929-30. g. Foto: Dragoljub Badrljica

Kada je 1979. godine emitovana TV serija Soje Jovanović „Osma ofanziva“, kolonisti Vovodine su je prihvatili sa odobravanjem. Međutim, tada su ponovo čitali roman Branka Ćopića „Ne tuguj bronzana stražo“, koji je korišćen za izradu scenarija. Uvidevši da se suštinski tragična sudbina kolonista na TV pretvara u karikaturu, bili su veoma nezadovoljni i smatrali su da se radi o ismevanju kolonista. Nisu želeli da uspomena na koloniste u Vojvodini postane karikatura, postali su upadljivo obazriviji i dostojanstveniji. Narod koji je kolonizovan u Vojvodinu nakon proloma Drugog svetskog rata mnogo je naučio od Lala. Vreme je da i mi naučimo nešto od njih. Pre svega, da zaustavimo eroziju sećanja koja Lele pretvara u predmet podsmeha, suprotno od onoga što su u prošlosti bili.

Svesni da su Dositej Obradović, Đura Jakšić, Svetozar Miletić, Miloš Crnjanski, Mihajlo Pupin, Đorđe Joanović, Pavle Simić, Stevan Sremac, Uroš Predić, Veljko Petrović i drugi velikani naše kulture i nauke bili Lale, ostaje nam samo da se začudimo i zabrinemo jer je današnja predstava „tipičnog Lale“ karikatura gojaznog i nedotupavnog stvorenja na ivici duševne zaostalosti koji veselo brine kako da dobro jede i pije. Eto do čega nas je dovelo sistematska nebriga o sopstvenoj tradiciji i poigravanje sa sopstvenim idenitetom. Naši pomenuti velikani su bili Lale i nikad ne bi postali ono što su bili da im je kulturni uzor bio Lala iz vica. Uostalom, u to doba „vic o Lali“ uopšte nije postojao.

Lala je sveden sa sprdnju, čime se uništava uspomena na čestite pretke, brukamo se, a generacije koje dolaze će nas prezirati ako budućnosti u zaveštanje ostavimo sraman kulturni uzor.

Ispravke u potpisima fotografija unete 23. maja 2017. g.

Zahvaljujem se: Marku Milićeviću koji je bio ljubazan da mi da izvod sa sadržinom odrednice „Lale“ iz Stanojevićevog „Sveznanja“ i Dragoljubu Badrljici koji je ustupio fotografije iz svoje arhive.

 

riznica-srpska-2.png?w=563&h=365Rekonstrukcija muške narodne nošnje iz Velikokikindskog distrikta. Foto: Riznica srpska

 

 

Dušan Kovačev

Petrovgrad

Podelite:

8 Komentari

  1. Kažete: “Naši pomenuti velikani su bili Lale i nikad ne bi postali ono što su bili da im je kulturni uzor bio Lala iz vica. Uostalom, u to doba „vic o Lali“ uopšte nije postojao.”

    Na koje doba mislite? Pogledajte rad Gordane Ljuboje, Etnički humor XX veka u humorističkoj štampi Srbije pa ćete videti da se vicevi o lali pojavljuju več na samom početku XX veka što navodi na zaključak da su takvi vicevi zacelo postojali i u dugoj polovini XIX. I mislim da preterujete kad kažete da se sa lalom u tim vicevima isprdava. To bi se onda moglo reći za sve vicevi, ali to naprosto nije tačno. Lala je smešan u takvim vicevima zbog nekih stereotipnih predstava o njemu, kod drugih etničkih grupa (stvarnih ili umišljenih). Evo i jednog vica o lali za vreme austrougarskog vakta:

    Lala u poseti
    U predratno vreme reši se lala da ode lično nekim važnim poslom gospodinu “feišpanu”. Pošto je bilo leto lala obuče svečane bele široke gaće, crne vunene čarape (štrinfle), crne papuče i crn prsluk sa velikim srebrnim dugmadima, i tako ode. Kad je ušao u predsoblje “feišpana”, reći će mu jedan od činovnika: Pa kud ćeš ti tako? Ti nesmeš ući kod ekselencije u gaćama?
    -More slušaj ti, gospone – reče lala – pusti ti mene samo da ja uđem, ja ću onda već skinuti gaće! – ako gospodini “feišpani” tako primadu…
    (Zvono, 177, 21. XI 1925.)

  2. Najstarije generacije Zrenjaninaca još uvek pamte seljaka sa juga Banata koji su dolazili na pijacu. Razlikovali su se od Lala po govoru, temperamentu i upadljivo drugačijoj nošnji. Opanci, obojci i šarena „košuljka“ bili su njihovo obeležje koje se odavno ne upotrebljava. OVO JE SRAMOTA STA SVE COVEK MOZE DA NAPISE, ILI NEZNA IL JE ZLONAMERAN, IL IMA NEKI CILJ. BICE OVO TRECE…LALE SU SAMO BANACANI, A NEKI BI SAD DA STVARAJU NOVU NACIJU, I DA SVI BUDU LALE….E PA NECE MOCI !!! A ne kaze da je juzni Banat bio vojna granica, militari, koji su se zaista razlikovali od kmetova u srednjem i severnom banatu, kojima su izgleda i njegovi pripadali !!!

  3. Mislim da je ime pisca lazno. Dusan Kovačev je lik iz romana Crepajački djilkos od Dusana Balana. Takav je i tekst.

  4. Da li autor zna: 1. Koja su sela u Banatu bila pisano evidentirana u XIII i XIV veku,broj stanovnika tada, prezimena koja su sami tada prijavljivali;
    2.Razlog zašto su tamo živeli;
    3.Kakav je prvi kontakt bio sa novodošlim srbima pod Velikom seobom s kraja XVII veka;
    4.Zašto su samo Srbi iz tih sela Lale,pa se to proširilo i na sve iz Banata;

  5. Dragi čitaoci iz Južnog Banata, hvala na “badroj reakciji”. Saznao sam da ne postojim osim u vašoj lokalnoj književnosti i to me je zaista obradovalo. Upravo to je karakterna razlika o kojoj sam pisao. Novu naciju od Lala niko ne namerava da pravi, naročito ja. Etnografija jasno pokazuje i razliku u nošnji južnog Banata, nisam je izmislio. Kao ni činjenicu da se smederevsko-vršački govor južnog Banata razlikuje od šumadinsko-vojvođanskog. Među precima imam i starosedelaca od pre Velike seobe Srbalja. Ali, kmetovi nikad nisu bili, jer su iz Velikokikindskog slobodnog krunskog distrikta.
    Ipak, za dva problema sigurno nisam kriv. Naslov mog teksta je Vidovdan izmenio, original je: “Lale: Ko smo, šta smo i šta nismo. Drugo, upravo na radu pokojne Gordane Ljuboje sam zasnovao drugi deo ovog članka, baš povodom vica o Lali: “Vic o Lali je stvoren u Beogradu”. Iz njega ćete videti da vaše pretke još pedesetih godina nije preterano zanimao takav humor. I da Ljuboja p r e t p o s t a v lj a da su vicevi o Lali stariji, ali ne mogu se dokumentovati pre nego što suse pojavili u Beogradskom “Brki”.
    http://petrovgrad.org/author/dusan-kovacev/
    Drago mi je, dragi Banaćani, potomci militara, što hoćete da ste Lale. Uostalom, svi smo potomci militara, samo su aši razvojačeni posle austro-ugarske nagodbe. Međutim, Vitomir Sudarski je o Lalama ipak pisao šest decenija nakon Stanoja Stanojevića, a knjiga viceva nije baš dobar osnov za identitet.

    Srdačno,

    Dušan Kovačev

  6. Ne znam kome je ova pridika upućena ali meni nije svakako jer ja nisam Banaćanin. A ni Bačvanin. A bogme ni Sremac. Meni je samo upalo u oči da vi tvrdite da vicevi o Lalama nisu postojali do skora (tako sam ja protumačio vaše neodređeno datiranje nastanka viceva o lalama) pa sam se setio rada Gordane Ljuboje gde ona donosi viceve o Lalama sa samog početka XX veka i OPRAVDANO pretpostavlja da se ti vicevi nisu naprasno pojavili kad je svet stupio u XX vek već da su morali i pre postojati. Dakle, što se mene tiče, ja sam komentarisao samo jednu tvrdnju iz vašeg priloga, a ta je da vicevi o Lalama nisu postojali do nedavno, u svakom slučaju dok nisu postali potrebni “antilalinskoj” dnevnoj politici. Dokaz da to nije tako su vicevi o Lalama objavljivani u humorističkim novinama sa samog početka XX veka.
    Dakle, nisam ni pomislio da zbirkom viceva određujem identitet Lala, kako vi kažete na kraju svoje reakcije.
    Međutim, ti isti vicevi od pre sto godina delomično potvrđuju vašu tezu o prostiranju imena Lala. Istina, nisam u njima našao potvrdu da Južnobanaćani nisu Lale ali jesam da Somborci, i okolina jesu.

    Pozdrav, Ž. Nešić, alias Mile Ćurčić

  7. Da resimo dilemu..
    Milos Crnjanski je napisao ,, Banacani su poznati po nadi!ku Lale.U visenacionalnom Banatu nisu svi Lale , vec samo Srbi starosedeoci.,,
    Dakle , ne znam otkud autoru ideja da kombinuje istoriju po sopstvenoj volji. Kao peta generacija rodjena u Banatu cudim se cemu sve to ..

    • Poštovana damo.
      Razumem Vaše čuđenje, ali ne pripisujte mi svojevoljnost.
      Čini mi se da znam gde ste pročitali da je Crnjanski napisao “Banaćani su poznati po nadimku Lale”. Ali, to nije napisao Crnjanski, već je greškom preneto kao njegov tekst, pošto je stvarni autor kao moto svog teksta nad njim postavio stihove iz Apoteze Crnjanskog. Međutim, stvarni autor teksta ispod tih stihova je Vitomir Sudarski, veliki pskupljač viceva o Lali, izvanredan novinar, urednik. To što je načinio jednu grešku ne umanjuje njegov ogromni značaj u kulturi, ali greška je greška.
      Ne kombinujem istoriju po sopstvenoj volji, već sam ispitao istorijske izvore i naveo ih jasno i tačno.
      Drugi su ti koji kombinuju po sopstvenoj volji. Evo, ovaj tekst je primer. Moj tekst je imao jasan naslov. Uredništvo “Vidovdana” je tekst svojevoljno prenelo sa lokalnog sajta “Petrovgrad.org” i Bog zna zašto ali bez pitanja izmenilo naslov “Ko su Banaćani a ko su Lale”. Još su isprd tog naslova stavili moje ime, kao da su ovo moje, a ne njihove reči. To je nedopustivo. To nisu moje reči, a pripisane su mi. Uopšte mi nije palo na pamet da svojevoljnošću izazivam neki antagonizam Banaćana i Lala, ali to tako izgleda zahvaljujući “kombinovanju” Vidovdana.
      Ovim ujedno molim uredništvo Vidovdana da v i š e u o p š t e n e p r e n o s i m o j e tekstove. Tako neće biti u prilici da zbunjuju čitaoce, a ja neću morati da gubim vreme pravdajući se za utiske i osećaje koji proističu iz tuđih reči potpisanih mojim imenom.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here