Говор патријарха српског Варнаве над одром митрополита Антонија 1936. у Београду

Поделите:

28/10 јули 1936. г. – дан смрти Блаж. Митрополита Антонија (Храповицког)

ГОВОР ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ВАРНАВЕ НАД КОВЧЕГОМ ЊЕГОВОГ БЛАЖЕНСТВА МИТРОПОЛИТА АНТОНИЈА У БЕОГРАДСКОЈ САБОРНОЈ ЦРКВИ 31. АВГУСТА/13. СЕПТЕМБРА 1936. ГОДИНЕ

Пред нама су земни остаци великог Светитеља Руске Цркве и Руске земље, који је до јучерашњег дана са нама беседио, исказивао дубоке мисли својих богословских знања и указивао на путеве спасења према речима Господа Исуса Христа.
Пред нама су земни остаци тог великог човека који је целог свог живота радио на њиви Христовој и неуморно је обрађивао.
Име Митрополита Антонија повезано је са гигантским периодом развоја велике духовне моћи Руске Цркве и Руског народа, развоја руске богословске мисли и руске црквене књижевности.
Већ сам имао прилику да говорим и поново понављам да би Митрополит Антоније требало да се стави у исти ред са великим јерарсима првих векова хришћанства.
Они који нису блиско познавали Митрополита Антонија, ти нису могли дати себи јасну представу о неисцрпној вредности његове светле личности. Од детињства он је себе посветио служењу Богу, и од детињства је његов дом био школа богословије и религиозног просвећивања. Током свог каснијег живота он је без спотицања растао све више и више и на крају, његово признање од стране целокупног Руског народа нашло је свој блистави израз на великом Московском Сабору 1917. године, када је он био изабран за првог кандидата за руског патријарха. То је био последњи израз воље великог Руског народа. То је било у то време када на површину руског живота нису још успели да се попну елементи ситних душа, али када је царска Русија већ умирала, и свој предсмртни глас усмерила ка Митрополиту Антонију.
Божанској Промисли је било угодно да се на Руски Патријаршијски Престо успење друго лице, а на митрополита Антонија био је стављен подвиг да обједињује око себе вас, верне синове своје Отаџбине, расејане по целом свету.
По примеру древних светитеља, којима је он увек подражавао у свом подвигу, постао је не само религиозни, већ и национални вођа руског народа.
Међутим, колико је он био велик по својој души и по својим делима, толико је био скроман у својој личности. Ко га је једном упознао, тај га никада више није могао заборавити. Његове проповеди у Русији слушале су стотине хиљада људи, а сећам се како сам и ја, будући у то време студент на Санкт Петербурској духовној академији, тражио прилику да видим и слушам чувеног Волинског Архиепископа Антонија Храповицког. И имало је шта од њега чути, и чему се од њега научити.
Сачувавши целомудреност кроз цео свој живот, био је благ и попустљив према другима, и својим срцем пуним љубави све је привлачио толико да се његови пријатељи сатима нису раздвајали од њега, уживајући у његовој мудрости.
Тек касније ће бити достојно оценити га и разумети какав значај има Митрополит Антоније не само за Православну Цркву, већ и за сво хришћанство и за цело човечанство, као личност у којој су у наше време нашли себе виши изрази религиозних и моралних начела.
Од раног детињства почивши Митрополит Антоније заволео је тада гоњену Српску Православну Цркву, а јунак његових дечјих маштања био је изгнаник из своје отаџбине за Христову правду и борац за своју Цркву – Митрополит Српски Михаило, кога је он касније, као студент и млад јеромонах, са радосним одушевљењем срео у Русији и ставио себе на располагање српском митрополиту – избеглици. И, ево сада, Господу је угодно било да уреди тако да покојни велики руски светитељ после патријархалне литургије буде опојан у Саборној цркви Митрополита Михаила.
Митрополит Антоније је био велики славјанофил, он је био присталица Аксакова, Хомјакова и других блиставих гласника руско-славјанске мисли.
Опраштајући се сада са Митрополитом Антонијем, стојећи поред његовог беживотног ковчега, сви морамо заувек да сачувамо његов свети завет да се православна царска Русија обнови по сваку цену. У томе је спасење свима нама. То је увек осећао наш велики покојник, осећам то и ја, осећате то и сви ви.
Лаж је да тобоже совјетска Русија размишља о осталим Словенима: не, она припрема њихову пропаст, и ми смо дужни да ослободимо велики Руски народа од Јевреја и њихове тираније. Ми смо дужни да сачувамо Руску Цркву, расејану широм света у овом страшном времену, и докле год ја останем на свом положају нећу дозволити да ни једна влас отпадне са Руске заграничне православне цркве.
Такви су свети завети са овог ковчега. Нека Господ Бог да вечну славу на небесима усопштеном Митрополиту Антонију. Слава му!

Извор: «Церковная Жизнь», 1936 г., № 8-9. http://rus-orden.com/Docs.aspx?doc=texts3/130810news.html …
Са руског: Радмила Благојевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here