Ignjatije Šestakov: Tajna Svete Rusije otkriva se u susretu sa Svetima

Podelite:

Oca Ignjatija Šestakova, sabrata moskovskog Sretenjskog manastira, savremenog ruskog misionara i urednika čuvenog internet-portala Pravoslavie.ru verovatno nema potrebe posebno predstavljati u Srbiji – u našoj zemlji on je godinama unazad rado viđen gost. Dokazani prijatelj srpskog naroda, odličan poznavalac istorije Srpske Crkve, čovek koji među pravoslavnim Srbima slovi za „svog među svojima“ i koji, u skladu sa svim navedenim, perfektno govori srpski jezik. Ovo je drugi intervju po redu koji on daje za časopis Pravoslavni misionar, na temu broja „Sveta Rusija“.

***

Oče Ignjatije, za početak nam recite nešto o značenju termina „Sveta Rusija“ i o njegovom istorijatu. Da li se značenje te sintagme menjalo kroz različite epohe?

Može se reći da pojam „Sveta Rusija“ ima dva značenja: To je Ruska zemlja, Rusija po današnjem shvatanju, koju je Bog izabrao radi spasenja i prosvećenja hrišćanskom verom. Odnosno, po ovom shvatanju „Sveta Rusija“ ima sasvim vidljive fizičke granice. Drugi pojam je metafizički prostor, sabor pravoslavnih hrišćana i svetaca. Sveta Rusija nije toliko definisana geografijom i etničkom pripadnošću ili državnošću, koliko upravo Pravoslavnom verom. Privremena i prolazna Rusija kao da se preobražava i kao da je pozvana da postane večna Rusija, deo Carstva Nebeskog i Nebeski Jerusalim. Ovo je vrlo slično kao pojam Nebeske Srbije. Čini mi se da su ovi pojmovi umnogome identični po svom duhovnom sadržaju. Uzgred rečeno, mislim da je upravo zbog toga mnogim Srbima tako bliska i shvatljiva Sveta Rusija. Mislim kao ni jednom drugom pravoslavnom narodu osim samih Rusa.

U kojoj meri je danas živa ideja Svete Rusije i kako se ona uopšte doživljava od strane ruskog naroda?

Sveta Rusija je, naravno, živa, zato što je besmrtna. Ona u svom najvišem smislu pripada večnosti. Nažalost, danas se toga ni iz daleka ne sećaju svi naši savremenici, Rusi.

Čak bi bolje bilo reći da ne žive u skladu s tim, ali ipak bez obzira na sva iskušenja i sablazni, bez obzira na to što u svesti našeg društva danas praktično dominira američki način života koji je prožet materijalnim vrednostima, kao što je to nekad bio slučaj s komunističkom ideologijom, to ne može u potpunosti da zakloni ili da apsorbuje Svetu Rusiju.

Ne samo to – lično smatram da Rusija kao država, imperija i civilizacija živi upravo zahvaljujući Svetoj Rusiji. Ako ne bude Svete Rusije neće biti ni Rusije. Zapravo, ako pogledamo istoriju svoje zemlje u tragičnom HH veku videćemo kako odrekavši se ideala Svete Rusije istorijska Rusija u HH veku stalno nešto gubi i ostaje bez nečega. Gubi teritoriju za teritorijom, svetinju za svetinjom, sam ruski narod se raspada na delove. Čak se i Crkva deli.

Ali Sveta Rusija je i danas živa, živi su njeni ideali, između ostalog, i kad je reč o našoj omladini, što ne može da nas ne raduje i nadahnjuje.

Rusija je u HH veku prošla kroz stradanja kao malo koja zemlja u istoriji sveta. U kojoj meri je uzvišeni ideal Svete Rusije nadahnuo ruski narod da izdrži Golgotu koja ga je čekala posle pada Carevine?

Mislim da možemo govoriti o tome da je sve ono dobro što je postojalo u narodnoj duši u tragičnom HH veku bilo upravo odraz ideala Svete Rusije.

Nije slučajno, na primer, što su u vreme vladavine komunističke ideologije u Rusiji pod kojom se i tada podrazumevao SSSR bila stvorena mnoga dela u oblasti književnosti, poezije i pre svega filma koja su bila prožeta dubokim hrišćanskim smislom i moralnim učenjem.

Sad, u vreme naizgled bezgranične slobode, osvrćemo se i u nedavnoj prošlosti pronalazimo ove moralne ideale i primere, između ostalog, za naš duhovni život, za služenje bližnjem i Crkvi.

Zagreb. Otvaranje izložbe Zagreb. Otvaranje izložbe “U suret Ruskom Caru. Romanovi – carsko služenje”

Zašto je to tako? Mislim da je to zbog toga što su tvorci ovih dela još uvek bili odgajeni na viševekovnim idealima Svete Rusije, čak i ako toga sami nisu bili svesni ili ako su smatrali sebe neverujućim i necrkvenim ljudima. Oni su ih preuzimali iz ruske književnosti, umetničkih dela i crkvene arhitekture, ali što je glavno, iz moralnih ideala u skladu s kojima je ruski narod nastavio da živi. S idealima milosrđa, požrtvovanosti, podviga, ljubavi prema siromaštvu i ljubavi prema bližnjem.

Sveta Rusija je i dalje živela u narodnim muzejima, u dečjoj književnosti i u našim bajkama. Zanimljivo je što se na tako čudesan način probijala i nalazila mesto u patriotskom vaspitanju sovjetske epohe.

Ruski narod je posle revolucije doživeo pravu katastrofu, prošao je kroz stradanja nezamislivih razmera, ali je upravo skoro ugasli oganj Svete Rusije i dalje grejao narodnu dušu, ulivao mu je snagu, podsticao ga je na stvaralaštvo, podvig, a što je glavno, na molitvu. Mnogi ispovednici Svete Rusije su postali čuvari Crkve i vere. To je bilo neraskidivo.

Rusi i Srbi imaju više ličnosti iz svoje istorije koje su izrazito slične. Primera radi, Sveti Sergije Radonješki i Sveti Sava pokazuju sličnost kako po duhovnom liku, tako po ogromnom značaju za narode iz kojih su potekli. Isto primećujemo kod Svetog kneza Aleksandra Nevskog i Svetog despota Stefana Lazarevića, koji nam izgledaju kao rođena braća, kako po viteškom liku, tako i po duhovnosti. U savremeno doba pojavila se i jedna ličnost koja i za Srbe i za Ruse ima veliki značaj – ruski Car mučenik Nikolaj Romanov, Sveti Rus koji je zaštitio srpski narod od uništenja u Prvom svetskom ratu. Šta kažete na ideju da naše dve pomesne Crkve zajedničkim snagama sagrade jedan rusko-srpski hram u kome bi, jedan pored drugih, bili freskopisani likovi Svetitelja koji su direktna spona naša dva bratska naroda?

Naša je dužnost da sagradimo takav hram. Ne samo to, siguran sam u to da će se takvi hramovi pojavljivati u Rusiji i u Srbiji, u svuda gde žive Rusi i Srbi.

Danas se u Republici Srpskoj u Banja-Luci već gradi takav rusko-srpski hram u čast Nikolaja II i Carskih mučenika. To je Spomen-hram, hram koji predstavlja izraz ljubavi Srba prema našem Caru-mučeniku Nikolaju koji je ustao u zaštitu istovernog srpskog naroda 1914. godine.

I ovaj projekat se već realizuje, može se reći, zajednički. Projekat hrama izradile su i pripremile ruske arhitekte, a grade ga sami Srbi. Ali, mislim da to nije jedini takav projekat.

Naravno, i Beograd zaslužuje hram u čast Nikolaja i srpskih svetaca. Ovaj grad je jedini glavni grad u svetu u kojem postoji Ulica cara Nikolaja II, i gde je u samom centru grada podignut veličanstveni spomenik Nikolaju II. To govori o mnogim stvarima. Beograd je posvedočio svoju iskrenu ljubav prema Caru-mučeniku. I verujem da će se jednoga dana i u Beogradu pojaviti takav hram. Uopšte, obilazeći najrazličitija mesta na Balkanu svugde sam imao prilike da sretnem ovu želju koja je spontano ili svesno poticala od različitih ljudi: sveštenika, arhijereja i običnih vernika.

Postoje neki savremeni teolozi koji kritikuju termin Sveta Rusija, smatrajući da on potencijalno sadrži etnofiletističke konotacije. Koji je Vaš odgovor na takve stavove?

Mislim da ovi savremeni teolozi-kritičari sami zapravo nisu spremni da brane Crkvu kao što su je branili novomučenici za koje je pojam Sveta Rusija ili Nebeska Srbija bio živ. Oni uglavnom s pametnim izrazom lica mogu da kritikuju sve što je bilo pre njih. Pojavilo se mnoštvo ljudi koji zbog nečega sve znaju bolje nego što su znale prethodne generacije ispovednika vere, generacije naših predaka koji su sačuvali veru u najtežim uslovima. Naraštaji Rusa koji su preživeli komunistički teror ili naraštaji Srba koji su sačuvali veru i moral u uslovima nekoliko vekova turskog jarma.

Ovi pametni „naučnici“ su danas spremni da sve dovedu u sumnju, ali se postavlja pitanje da li sami mogu pokazati primer zaštite vere i ispovedništva koji su pokazali ljudi za koje pojam Sveta Rusija nije bio prazna reč.

Naravno, mislim da se „za etnofiletistički konotaciju“ može optužiti crkvena tradicija svakog naroda: Rusa, Srba, Grka, Gruzijaca, Rumuna, Bugara i tako dalje, čak i pravoslavnih Japanaca. Kod svakoga se može naći nešto što je specifično za njihovo ispovedanje vere, što potpada pod „sadržaj etnofiletističke konotacije“. Ali, mislim da se sad više ne treba time baviti.

Zapravo je važno čuvati čistotu Pravoslavne vere u onim savremenim iskušenjima, koja su često nova i po obliku neobična za Pravoslavnu Crkvu i narode koji ispovedaju pravoslavlje. Ova iskušenja su mnogo jača i štetnija po jedinstvo pravoslavlja i spasenje naše duše. Jedno od njih je po mom mišljenju izvesni verski globalizam, brisanje svih granica i pojmova morala. Pri tom se ovo često opravdava borbom s nekim navodno zastarelim pojmovima i tradicijom, uključujući i nacionalnu. Oni se dovode u sumnju kao neko neverovatno zlo.

Međutim, zanimljiva je sama činjenica da je kad se ovaj ili onaj narod pridržavao svoje nacionalne pravoslavne tradicije, bio mnogo moralniji i duhovno jači nego sad kad smo dobili neko navodno svetsko „istinsko“ hrišćansko otkrovenje, a kad su naši moral i moralni običaji pali na neviđeno nizak nivo.

Čini mi se da treba da se zamislimo nad tim, pre svega to treba da učine ovi savremeni teolozi, ako se, naravno, iskreno rukovode željom da budu od koristi Crkvi, a ne prosto da naprave karijeru, steknu popularnost i proslave se svojim ekstravagantnim idejama i postupcima. Po mom mišljenju, to je najčešće ispoljavanje izvesne neukosti ili neznanja, koje, paradoksalno, proizilazi iz preterano knjiškog bogoslovlja.

Ne bih želeo da bilo koga uvredim, ali kad među „savremenim teolozima“ (a među njima i nekim srpskim), naiđem na izvesnu skepsu prema Svetoj Rusiji, to po pravilu govore ljudi koji elementarno nikad nisu bili u Rusiji. Pročitali su neku kritičku literaturu i čini im se da su sve shvatili. Odnosno, ovi naučnici jednostavno nemaju iskustvo živog opštenja i susreta sa Svetom Rusijom. Oni nemaju iskustvo liturgijskog opštenja s njom, opštenja s vernim narodom, nemaju dodir sa svetinjama, već su samo učestvovali na bogoslovskim konferencijama i to u prilično uskom krugu. Drugim rečima, ovakva kritika u suštini često ne može da izdrži nikakvu kritiku. I zaista, često je ova kritika usmerena i na Nebesku Srbiju i srpsku crkvenu tradiciju i običaje, što je vrlo žalosno.

Ali hvala Bogu, toga nema toliko mnogo i Pravoslavna Crkva Svetu Rusiju u celini smatra svojim sastavnim delom. Mislim da, prosto, treba više da znamo jedni od drugima: Srbi o Rusima, Rusi o Grcima, Gruzijci o Srbima i tako dalje, kako bismo bolje razumeli jedni druge i zajedno išli ka spasenju.

Koga biste danas nazvali nosiocem tradicije Svete Rusije i kako da čovek zaista prepozna ovu tradiciju?

Pravi nosioci ove tradicije i njen deo su bili i ostaju pre svega naši sveci, i upravo upoznavanje s njima može istinski da nam otkrije tajnu Svete Rusije. To ne treba da zanemarujemo. Tim pre što nam nisu ostavili samo svoja žitija, već i pisano nasleđe. I zapravo ima ih vrlo mnogo, mnogo više nego što obično pamtimo i znamo.

Odlično je to što je mnogo toga prevedeno na srpski jezik: Jovan Kronštatski, Optinski Starci, Jovan Šangajski, Filaret Moskovski, Ignjatije Brjančaninov, mnogi naši duhovni pisci, i oni koji nisu proslavljeni u zboru svetih. Od svih njih imamo šta da naučimo. Sve što su napisali prožeto je duhom Svete Rusije.

Ali, obavezno se treba upoznavati i s klasičnom ruskom književnošću, zato što je ona sastavni deo naše kulture, a istovremeno je čuvarka mnogih ideala Svete Rusije.

Uvek se mnogo radujem kad kod nam u goste dođu Srbi – učenici i studenti bogoslovije. Vidi se kako se momcima sviđa ono što vide. Kako se odvija ovo živo opštenje. Više im ništa ne treba dokazivati, i ovo poznanstvo s našom tradicijom, sa Svetom Rusijom, na vidljivi način budi i jača u njima veru. Jača u njima želju da služe Crkvi.

Isto se dešava i sa sveštenicima i monasima, sa episkopima. Sveta Rusija nijednog čoveka koji traži istinu ne ostavlja ravnodušnim.

Mislim da je to divna tradicija i da je treba razvijati: Sveta Rusija nije neka lična svojina ruskog naroda. Ona pripada celoj vaseljeni i mi smo spremni da je podelimo sa svakim čovekom koji iskreno voli Hrista.

Razgovor vodio:

Prezviter Oliver Subotić

Pravoslavni misionar

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here