IGUMAN HILANDARA: Aton živi po pravoslavnoj tradiciji i nastavlja da rađa svece

Podelite:

Arhimandrit Metodije (Marković), iguman jednog od najstarijih atonskih manastira, srpske obitelji Hilandar, govorio je za portal „Manastirski vesnik“ o nasleđu žive svetogorske tradicije, o dobrom takmičarskom duhu atonskih manastira, o pravilima ustava u životu Hilandara i o tome čime se odlikuje srpsko monaštvo.

Oče Metodije, Vi ste danas najmlađi iguman na Atonu. Kakav je bio Vaš put na Svetoj Gori, koji Vas je doveo do ovog odgovornog poslušanja?

Na Aton sam došao 1994. godine, tada sam imao 24 godine. Obavljao sam neka poslušanja i već 1995. godine sam primio postrig u rasofor. Iduće godine – u malu shimu (mantiju – kako se kaže u Rusiji), a 2005. godine – u veliku. Postrig je izvršio arhimandrit Mojsije (Žarković), moj prethodnik na poslušanju igumana u Hilandaru. On se 2010. godine prestavio u Gospodu. To se desilo za vreme Velikog posta. A posle proslave Vaskršnjih dana bratija se okupila na izbore koji su se odvijali u dve faze. „Kad manastirska bratija ne nalazi među sobom vrlog monaha, ona bira nekog bolesnog brata, jer će on biti svesniji svojih slabih strana i nositi nemoći drugih,“ – to sam rekao prihvatajući igumansko žezlo.

Koja poslušanja ste obavljali pre nego što su Vam braća poverila najteže – rukovođenje manastirom?

Svako poslušanje ima svoje teškoće. Na primer, meni je svojevremeno bilo teško poslušanje eklisijarha (crkvenjaka). Kasnije sam vodio računa o pčelinjaku. A ubrzo posle toga sam dobio blagoslov za kancelarijsku službu, postao sam epitrop – pomoćnik igumana. Obično se na ovo poslušanje postavlja već iskusan monah, koji se pre toga dugi niz godina podvizavao u postu i molitvi, a ja sam svega nekoliko godina proveo u manastiru, ali se po Promislu Božijem sve uređuje onako kako je ugodno Njemu, a ne nama. Na Atonu se sve dešava malo drugačije.

Po čemu se razlikuje monaški život na Atonu?

Pa to je monaška republika! Otuda, na primer, potiče izvanredna osobenost Svete Gore: u ovo ili ono vreme različiti manastiri postaju uzor za sve druge obitelji. Mi na Atonu se ne bojimo da učimo jedni od drugih. Ako susedi lepo napreduju, treba preuzeti njihovo iskustvo. I onda, recimo, za 40 godina primer za ugled postaje drugi manastir – jedan od onih koji su napredovali ugledajući se na one ispred sebe. Ovaj takmičarski duh u dobrom smislu te reči, svojstven je Svetoj Gori.

Sećate se da je i prepodobni Serafim Sarovski učio ovoj, u dobrom smislu reči „trci za dobiću“: „duhovno trguj“ onom vrlinom koja ti donosi najveću dobit blagodati – „ako vam više blagodati Božije donose molitva i bdenje, bdite i molite se; ako vam mnogo Duha Božijeg daje post, postite, ako vam više donosi milostinja, dajite milostinju, i tako razmišljajte o svakoj vrlini koju činite Hrista radi.“

Ja sam svojevremeno imao prilike da razgovaram sa starcem Josifom Vatopedskim, on nam je pričao o svom životu sa starcem Josifom Isihastom. Mali broj braće je mogao da ostane uz ovog podvižnika. Ali ono što smo čuli o onima koji su izdržali ovaj trud i oskudicu, duhovno nas je krepilo.

Starac Josif mlađi je kasnije obnovio i uredio trenutno najveći svetogorski manastir. U Vatopedu sad ima 120 bratije. On ne samo da je razumno organizovao spoljašnji život, već je lično rukovodio duhovnim životom braće. Bio je istovremeno iguman i starac-duhovnik celog bratstva. Ovo je bezuslovno, primer za sve ostale atonske manastire, a i ne samo atonske. Sad se – između ostalog i u Rusiji – organizuju međunarodne monaške konferencije čiji učesnici međusobno dele ovo iskustvo i proučavaju ga.

Zbog čega se takmiče manastiri na Atonu?

Aton je isporučivao i isporučuje svece u Carstvo Nebesko. To je svojevrsna fabrika za njihovu proizvodnju. Sveta Gora je uvek bila čuvena po tome i naše vreme nije izuzetak. Nedavno je proslavljen starac Pajsije Svetogorac, ranije je proslavljen prepodobni Porfirije Kavsokalivit. Aton živi u skladu sa pravoslavnom tradicijom i nastavlja da rađa svece – zastupnike i molitvenike za ceo pravoslavni svet. Ako Majka Božija blagoslovi – na Atonu će biti svetaca do svršetka sveta. Ona je Igumanija svima nama. U svakom manastiru postoje Njene ikone koje se izuzetno poštuju, kod nas je čudotvorna ikona „Trojeručica“.

Mnogim savremenicima su posebnu sinovsku ljubav prema Presvetoj Bogorodici otkrile knjige starca Pajsija Svetogorca. Da li ste ga zatekli na Atonu 1994. godine, kad ste došli?

Lično nismo razgovarali, starac se upokojio upravo kad sam ja stigao na Aton. Svi unaokolo su pričali o tome da se prestavio starac Pajsije. „A ko je to?“ – pitao sam. U to vreme sam bio samo iskušenik i još ništa nisam čuo o njemu. Kad čovek tek dođe u manastir treba mnogo da radi na sebi. Međutim, kasnije sam čitao knjige oca Pajsija. Veoma me je nadahnulo njegovo učenje o tome da treba imati pozitivne, dobre misli. To je sasvim u duhu starca Tadeja Vitovničkog koji me je blagoslovio na monaški put.

Ljude koji su raspoloženi za sve dobro starac Pajsije je poredio s pčelama. Onaj ko loše misli o ljudima i o svetu liči na muvu. „Upitaj je, – govorio je geronda, – da li svud unaokolo ima bar jedan cvet? – Nemam pojma, – odgovoriće ona u letu, – ima gomila septičkih jama! – A upitaj pčelu: Ima li ovde mnogo đubriva? – Đubriva?! – začudiće se ona. – Nisam videla! A cveća ima i izobilju.“ Svojevremeno me je zapanjilo ovo poređenje. Savremeni i umni čovek koji je sklon depresijama, nezadovoljstvu i kritikama trebalo bi da se češće seti ove izuzetno jednostavne slike. Zašto čovek da osuđuje ako može da se raduje? Jer, rečeno je: Radujte se uvek u Gospodu; i opet kažem: radujte se (Fil. 4:4).

Kakvi su uslovi za prenošenje tradicije po mišljenju Svetogoraca?

Iskušenik ne treba da živi po svom razumu, treba da postane čist list. Treba potpuno da se preda volji starca. Neka on piše na tebi sve što mu Bog zapoveda. A ako si sam već pripremio tekst svog života – nemaš šta da tražiš u manastiru. Zar ćeš uzimati blagoslov da činiš po svojoj volji? Ne treba tako da se radi. Treba imati poverenja u starca: „Oče, učiniću kako kažete.“ I zaista: postupaj onako kako ti kažu. „Da bi čovek bio svetogorski monah, – govorili su nam starci, – treba da bude poslušan, onda će mu ići i molitva.“

A šta su još svojevremeno starci napisali na čistom listu Vašeg života?

Moj starac Agaton kojem su me dali na poslušanje kad sam došao u manastir Hilandar, bio je prost monah. Jedan od onih koji se ne vide i ne čuju. Ali to je bio molitveni podvižnik. Često me je poučavao rečima prepodobnog Serafima Sarovskog o tome da je cilj hrišćanskog života sticanje Svetog Duha. O ovome je navodio i mnoštvo izreka prepodobnog Simeona Novog Bogoslova.

Sveti Nikodim Svetogorac je za prepodobnog Simeona Novog Bogoslova govorio da mu je dat dar Bogomaterinstva. Kako to da shvatimo?

Sam prepodobni Simeon je pisao: „…Onaj ko je poverovao u Sina Božijeg… kaje se… za svoje ranije grehove i omiva se od njih u Tajni Krštenja. Tada Bog Reč ulazi u krštenog kao u utrobu Prisnodjeve i prebiva u njemu kao seme.“ A pokajanje je obnovljeno Krštenje…

A šta je potrebno da bi čovek u svojoj duši doživeo rođenje Hrista?

Upravo tu je potrebna blagodat. Starac me je tako usmeravao u životu: „Tvoj cilj je da stekneš blagodat Svetog Duha.“ Zaboravi na sve i samo to imaj na umu! Učio sam od svog starca da se molim Svetom Duhu.

Postoji razmišljanje jednog grčkog mitropolita, nekadašnjeg Svetogorca o tome da naročito poštujemo Raspetog Gospoda, podjednako poštujemo Boga Oca, ali nedovoljno Svetog Duha. Kako treba poštovati Treće Lice Presvete Trojice?

Postoji molitva „Carju Nebesnij“. Jednostavno se češće treba njome moliti. A kad steknemo blagodat treba da se trudimo da ne grešimo, onoliko koliko je to moguće. Ne treba da činimo ništa što protivreči Svetom Jevanđelju. Starac me je učio: „Ne treba bez naročite potrebe napuštati Svetu Goru. Budi u obitelji i ona će te sačuvati. Drži se neprestane molitve.“ Sve je vrlo jednostavno.

Da li danas ima staraca u Vašem manastiru?

Zreo uzrast je život neuprljan (Prem. 4:9). Imali smo jednog brata-iskušenika, on je imao toliko ljubavi prema svima da je želeo da ostane iskušenik kako bi svima bio poslušan, iako kod nas iskušeništvo obično traje tri godine, posle čega sledi postrig u prvi stepen monaštva – rasofor. Uskoro smo ovog brata ipak zamonašili na praznik svetih prvovrhovnih apostola Petra i Pavla. Samo mesec dana je bio monah. U Hilandaru je izbio požar. Trebalo je pomoći i ovaj monah Atanasije se odmah odazvao. Tu je i poginuo ispunivši Hristovu zapovest: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn. 15:13).

Molimo Vas da nam ispričate nešto o Hilandaru. Pre nekoliko godina proslavljena je njegova hiljadugodišnjica (u svakom slučaju, od prvog pomena u istorijskim letopisima). Kakva je to obitelj danas? Koje tradicije se pridržava? Kakav je ustav?

To je srpski manastir u kojem je danas objedinjeno 50 srpskih monaha. Od toga 35 ima poslušanje u samoj obitelji, a drugi se podvizavaju u kelijama-skitovima i na metosima. Svoj manastirski život gradimo po Ustavu svetitelja Save, prvog srpskog arhiepiskopa, ktitora našeg manastira. Svakog prvog dana u mesecu čitamo Ustav (koji je takođe poznat pod nazivom „Hilandarska povelja“ – prim. red.) za trpezom – to je izvesno podsećanje na osnove našeg života. Ovu tradiciju je ustanovio sam svetitelj Sava, koji je u XII veku obnovio ovaj manastir zajedno sa svojim ocem, prepodobnim Simeonom Mirotočivim. U ostale dane čitamo žitija svetih, a u danima Velikog posta – „Lestvicu“ prepodobnog Jovana, sinajskog igumana.

Živimo po vizantijskom vremenu. U 2:00 posle ponoći započinjemo bogosluženje: polunoćnicu, jutrenje, prvi, treći i šesti čas i Svetu liturgiju. U 6:00 je prva trpeza, zatim se malo odmorimo (iako ima poslušanja koja treba ispuniti bez odlaska na odmor), potom sledi sam rad na glavnom delu poslušanja, koji traje 3-4 sata; posle toga ponovo sledi kraći odmor i u 15:00 već počinje večernje bogosluženje: deveti čas i večernje. Zatim sledi još jedna trpeza, a posle nje povečerje s kanonom i Akatistom Majci Božijoj.

Da li srpsko monaštvo ima nekih osobenosti?

Duša naroda je u njegovim svecima. Ideali njegovog monaštva su u onome kako su živeli nebeski pokrovitelji. Naši duhovni oci su pre svega, naravno, sveti Sava, prvi srpski arhijerej i osnivač naše obitelji i njegov otac Simeon Mirotočivi.

Srpska zemlja se, kao što je govorio drugi podvižnik iz nama bližih vremena – svetitelj Nikolaj (Velimirović), odlikuje time što se nalazi između Istoka i Zapada. Ova osobenost se ogleda i u duhu našeg srpskog monaštva. Mi smo svojevrsni graničari Pravoslavlja. Treba da se borimo za njegovu čistotu. Da ne dozvolimo da se meša s tuđim uticajima. Da čuvamo Pravoslavlje od latinjana s njihovim nametljivim misionarenjem i od Turaka s njihovim idejama vladavine i pritiska.

Sve nas to obavezuje da stražimo u odbrani svoje vere. Određuje živo borbeno raspoloženje. Mi smo po duhu ispovednici.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here