Jeromonah Petar (Petrić): Sa kojim ciljem sam se rodio

Podelite:

Intervju za zvanični sajt Svetojelisavetskog manastira u Minsku, Bjelorusija

 

Kako razumeti prizvanje? Da li laici imaju posebnu službu u Crkvi? Kako razumeti priziv Božji i odgovoriti na njega? O potrazi za našom sudbinom razgovarali smo sa gostom našeg manastira, Jeromonahom Petrom (Petrić). 

 

– Oče Petre, kako ste razumeli da je vaš priziv monaštvo, sveštenstvo?

“Dve sestre mog oca su monahinje.” Kada sam prvi put video jednu od njih, mati Varvaru, u rasi i apostolniku, rekao sam mojoj majci da želim da budem poput nje. Mama je odgovorila na ovo: „Ćuti! Nikad! “Ali od tada me ta misao nije napustila.

Majka je srcem  osetila da napuštam porodicu. Godine 2001. otišao sam na prestoni praznik u manastir Svetog Vasilija Ostroškog u gradu Bijeljina, sedištu zvorničko-tuzlanske eparhije Srpske pravoslavne crkve u Bosni i Hercegovini. I ostao. Zamonašen sam  u čast svetog mučenika Petra (Zimonića), mitropolita dabro-bosanskog, koji je brutalno ubijen tokom Drugog svetskog rata.

Kad sam postao monah, mislio sam da ću raditi u bašti, polju ili kuhinji, slikati ikone, jer sam završio likovnu akademiju. Ali  za svih 18 godina monaštva imao sam drugo poslušanje.

Vladika nam je blagoslovio da služimo liturgiju svakog dana. Takođe, uz njegov blagoslov, stvoreno je i misijsko odeljenje, gde smo pomagali 150 dece sa posebnim potrebama i pripremali hranu za siromašne – oko 200 obroka. Shvatio sam da je to stvarna služba Bogu: služenje Bogu kroz Njegovu ikonu na ovom svetu. A ko je ta ikona? Svaki čovek.

 

Priziv i služenje … Postoji li razlika između ova dva koncepta i šta je to?

U stvari, čini mi se da je ovo jedno i isto. U 25. glavi Evanđelja po Mateju zapisano je šta će Gospod pitati na poslednjem sudu: da li smo bili milostivi prema bolesnima, gladnima, zatvorenicima. To bi svako od nas trebao činiti.

Moramo delovati tako da drugi, gledajući naša dobra dela, razumeju da je naša vera istina. Zato,  “Tako da se svijetli svjetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra djela i proslave Oca vašega koji je na nebesima. “ (Matej 5: 16).

Najvažnije za sve nas je da imamo osećaj  jedni za druge. Svaki hrišćanin je dužan da  u drugom čoveku, dobrom ili  lošem, vidi Hristovu ikonu. Bez razlike u pijancu ili bludniku – to nije važno. I razgovarati s njim, kao da upravo sada stojimo ispred Božjeg Prestola.

Šta još treba raditi? “Nosite bremena jedan drugoga i na taj način ispunite Hristov zakon” (Gal 6,2). 

A šta  mi radimo? Mi jedni  drugima  činimo život veoma, veoma komplikovanim. Ali na kraju ćemo morati dati odgovor za sva naša dela. Ako sam počinio greh i pokajao se, Gospod će mi oprostiti. Ali šta ću odgovoriti Bogu ako sablaznim drugog? A kad stanem pred Gospoda, on će reći: „Pa, opraštam ti. A šta će biti sa tim čovekom koga si ti sablaznio ? “Mi, hrišćani, moramo ozbiljno razmišljati o takvim stvarima.

 

 Da li se izbor profesije nekako odnosi na zvanje? Po pravilu mi u mladosti sami ne znamo šta želimo. Kako mlad čovek da ne  pogreši u izboru?

– Svako od nas želi dugo živeti i biti srećan. Plata od 5 hiljada evra, pet stanova, vikendica, dobar automobil vas neće usrećiti. Slijedite ono što je napisano u Evanđelju i bićete zaista sretni.

Što se profesije tiče, mladi danas žele da postanu menadžeri, pravnici, programeri, finansijeri. Imamo fakultet za ljudske resurse na jednom od univerziteta. Šta je to? ..

Ali ako kažem da će nam u bliskoj budućnosti najvjerovatnije trebati primijenjena zanimanja (doktor, stolar, krojač, umjetnik), oni će mi odgovoriti: „Oče, sad je drugo vreme!“ Stoga mogu reći sledeće: moramo pomoći mladom čovjeku da odabere dobru profesiju ali da  se ne poseže za njegovom slobodom. Treba ih pitati: „Razmislite šta ćete raditi sa ovim fakultetom za ljudske resurse za 10 godina?“ I za 15, 20?

 

– Uzmimo jednu uobičajenu situaciju: majka dvoje dece koja radi, što znači da posle posla treba da kuva, čisti kod kuće, pomaže da radi domaće zadatke i provodi vreme sa decom, priprema ručak za muža itd. Da li treba da traži dodatno socijalno služenje – da posećuje bolnice, internatske škole?

Po rečima apostola Pavla, svaka hrišćanska majka koja brine o svojoj porodici, deci, spašava se ovim podvigom. To se ne govori o muškarcu. Dati novi život – za ženu nema većeg dela.
Moramo prihvatiti od Boga okolnosti u kojima se osoba nalazi. Prošlost se ne može vratiti. Budućnost još nije stigla, mi nemamo vlast nad njom. Imamo samo sadašnji trenutak. I treba nešto učiniti ovde i sada.

Postoji takav izraz “ubij vreme”. Provodimo dragoceno vreme svog života na nepotrebne stvari, a zatim u ispovesti kažemo da nismo, na primer ,uspeli da čitamo pravilo pre pričešća.

Naš život je stalni podvig. Moliti se za drugog, kuvati hranu za nekoga, davati milostinju – čovek i sam zna kada i šta može učiniti. Važno je osetiti bol drugog. Kako to učiniti? Kroz post, kroz druge male podvige. Idi u bolnicu, oseti miris  i bar malo shvati kako boli drugoga. Ili pokušajte 24 sata da ništa ne jedete ili pijete. Posle toga vam se neće tražiti ni koka-kola, niti skupa jela, ali čaša vode, dvopek i krastavci biće dovoljni. I videćete kako malo treba da čovek bude srećan.

Jedan od vaših poznatih umetnika, Petar Mamonov, rekao je: “Nije strašno umreti, strašno je pred Licem Božijim stajati.” Tako su rekli sveti oci. Kada na strašnom sudu budemo videli sebe kako smo potrošili vreme svoga života, to će za nas zaista biti strašno.

Apsolutno sva naša dela, dobra i loša imaju značenje. U čoveku postoje dve komponente: duhovna i biološka. Odmičemo se od prirode i mislimo da možemo sve uništiti bez posledica. Stoga je svako od nas odgovoran za ceo svet. A na to često zaboravljamo.

Kada su u Sibiru gorele šume, na fejsbuku sam naišao na sledeće statuse: „Gospode, pomozi ljudima koji žive u Sibiru“. Ne, morate stati pred ikonu i moliti se Gospodu. Rekao sam našim hodočasnicima: „Ako neko želi poslušanje, ne molite se za sebe prvu nedelju posta, već molite za druge: za bolesne i siromašne, za siromašne i u zatvoru, za one koji pate u Africi ili Sibiru i širom sveta“. . I to je takođe služenje.

Svako od nas misli da mu je život teži od drugog. Ali to nije tačno. Hrišćanski život je lak. Rečeno je: Dakle, u svemu onome što želite da ljudi čine s vama, isto učinite i vi sa njima (Matej 7: 12). Ovo je zakon. Mi sami komplikujemo svoj duhovni život. A Gospod je rekao da Njegov Krst nije težak i čoveku nije dato više nego što može da podnese.

 

“Božja volja, kako nam govori Evanđelje, jeste da niko ne bi trebalo da propadne, već da ima Večni Život.” Ali, nažalost, često se Božja volja meri u svakodnevnim kategorijama: da li je volja Božja da se vjenčamo ili idemo na fakultet. Pa, kakva je volja Božja i da li je vredno bojati se pogrešiti, ne uslišiti glas Božiji, ne razumeti priziv ? Ili će te Gospod nekako izvesti na put, u svakom slučaju?

“Volja Božja je da budemo svi spašeni.” Dva su načina koja vode ka Carstvu Nebeskom – monaštvo i porodica. Čini mi se da je sada život ljudi koji žive u porodicama teži od monaškog. Postoji toliko iskušenja na ovom svetu … Lično mislim da nisam sposoban da imam porodicu, da se brinem za svoju ženu, decu, zato me je Gospod doveo u manastir i pružio mi takvo poslušanje kao veliku utehu.

Mi imamo slobodnu volju, to je ogromni dar Božiji čoveku. I On nas ne ograničava u našoj slobodi. Mi možemo reći : ” Gospode, oprosti, ali ja tako ne mogu.” I On nas neće kazniti. Mi imamo vreme da ispravimo svoje greške.

Uvek imamo priliku da služimo Bogu preko drugog čoveka. Gospod nas je oslobodio teškog krsta bolesti ili siromaštva kako bismo mogli pomoći drugima. Kao što to radi vaš manastir. Želeo bih da se zahvalim ocu Andreju , mati igumniji i svim sestrama na njihovim molitvama. Neka vam Gospod podari svako zdravlje – i duhovno i fizičko – i sačuva vas za mnoga i dobra leta.

 

Razgovor vodila: Marija Kotova

Prevod sa ruskog jezika: jeromonah Maksim (Ilić)

 

Izvor: https://obitel-minsk.ru/chitat/den-za-dnyom/2019/dlya-kakoj-celi-ya-rodilsya-ili-kak-ponyat-svoe-prizvanie

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here