Јован Благојевић: Равноапостолни СВ. САВА и МИСИЈА ДАНАС

Поделите:

Ове године, СПЦ обележава један од најзначајнијих јубилеја у сопственосј историји, 800 година основање прве аутокефалне цркве на територији срспких земаља под јуресдикцијом Жичке Архиепископије, која је доцније прерасла у Пећку патријаршију и кроз један турболентан период гашења и обнове, како државног тако и црквеног устројства, образована у СПЦ. Ово је један добар тренутак не само да се погледа унатраг и да се ретроспективно сагледају постојећа достигнућа и уоче начињени пропусти, већ и да се сагледа тренутно стање, уоче савремени изазови и обликују или макар предложе могући облици будућег деловања.

Кључна личност која је одлучујуће допринела успостављању аутокефалне Жичке архиепископије био је Св. Сава први, архиепископ српски, каткад називан, чак и од својих савременика равноапостолним. Овај назив, равноапостолни, враћа нас у још даљу прошлост, време када је хришћанство започињало свој пут из запећка тадашњег света, Јудеје, време када је невероватном брзином та, прогоњена нова вера, продрла до најудаљенијих крајева Васељене, али и преко њених граница у област тзв. барбарујума.

Шта заправо значи тај општеприхваћени, али недовољно познати израз апостол?

Израз апостол гр. апостолос означава неког ко је послат да обави неки задатак, најчешће да пренесе неку поруку. То је израз који први пут сусрећемо у еванђељима када Господ међу широм групом својих ученика бира дванаесторицу које назива апостолима и које шаље да благовесте реч о приближавању царства небеског уз јасно усмерење: ….(Мт). Ово је тзв прво или мало послање апостола које је било ограничено само на припаднике јеврејског национално-верског тела. Занимљиво је да се ово национално ограничење опсега апостолске мисије у том тренутку повезује са ограничењем опсега послања самог Господа Исуса Христа који као разлог тог ограничења објашњава речима: јер сам ја послан само изгубљеним овцама дома израиловог (). Ово може да изгледа као једна уско јеврејска прича која се у потпуности уклапа ујасно показану теденцију св. ев.Матеја који Христа жели да представи као испуњење националних надања и очекивања, као легитимног наследника давидистичког престола. Међутим, ова национална ускогрудост код Матеја је само привидна и временски ограничена. То се види управо у последњим стиховима овог еванђеља. То су стихови тзв. другог или великог послања апостола који преносе Господње речи: идите пос вему свету и учините све народе мојим ученицима, крстећи их у име Оца, и Сина и Светога Духа и ето ја сам свама у све дана до свршетка века (). Занимљиво и значајно је да овом општем, универалистичком, послању претходе Христове речи даде ми се свака власт на небу и на земљи (). Другим речима, ја сам у основи послан пре свега изабраном народу, међутим, са универзалном обедом коју сам извојевао на Крсту и својим вакрсењем ја нисам само послан изгубљеним овцама дома Израиловог, нисам само испуњење месијанских и династиских очекивања и надања Израила и обновитељ Давидовог, Израиловог, царства; ја сам сада оно што сам био и од вечности – господар универзума и зато је и ваша посланство, ваша мисија, универзална. Овде бих закључио само још једном реченицом, израз апостол има идентично значење латинској речи из које су у различим облицима изведени изрази који се користе на Западу, али и код нас мисионар. Ми имамо часопис Православни мисионар тј. православни апостол, онај који је послан, послан да шири радосну вест, благу вест о доласку Божијег царства.

Чини се да већ ова два послања одражавају извесну напетост, напетост између националне и универзалне мисије.

Мисија данас – национална или универзална?

Као што сам рекао прво или мало послање било је ограничено ограничењем тренутним Христовог посланства. У том тренутку Он је имао за циљ да се, пре него свима другима, обрати припадницима изабраног народа. Са његовим Васкрсењем та ограниченост нестаје. Његова власт постаје универзална, а мисија његових апостола универзалистичка. Као хришћани верујемо да и данас живомо у пост-васкрсном добу, тако да је мисија Цркве, уколико је истинска, увек универзалистичка. Па зар није св.ап.Павле пропутовао читав римски свет, Тома је доспео и до Индије, у доцнијем периоду Рим је подржао мисију св. Патрика ирског, знамо да су Кирил и Методије били мисонари међу Хазарима, а да их касније Цариград шаље међу Словене. Ниједан од ових мисионарских подухвата није био усконационално  ограничен. Свакако у историји хришћанске цркве, па и данас нејвише се, по природи ствари, усресређујемо на своје окружење, које је добрим делом и национално монолитно. Немамо сви способности нити могућности веиких мисионарских путовања (мада су она потребна и пожељна), способност учења језика исл. То није нешто што је обесхрабрујуће. Мисли глобално, делуј локално.- добар слоган за многе акције, па и за хришћанску мисију.

Шта је била основна карактеристика мисије апостолског доба?

Апсолутна преданост и посвећеност мисионара задатој и прихваћеној мисији.

Шта је то практично значило?

Да бих одговорио на ово питање потребно је да се подсетимо у каквом амбијенту су деловали и живели први хрићани. То је, за њих било једно веома негостољубиво друштво. И то на више нивоа.

Прво били су прогоњени од стране јудејских старешина, римске валсти су их у почеку узимале у заштиту, али су ипак биле подозриве према њима. Апостоли нису због тога кукали, нити су тиме били обесхрабрени. Прихватили су то као чињеницу и нису покушавали да то промене. Знали су да су позвани да узму крст свој и крену за Христом пут (сопствене) Голготе. Дакле, оно што је било прво и основно, они нису могли да своју веру прокламују са позиције моћи, односно уз подршку цивилних власти.

Друго, апостоли не само да нису могли да наступају у проповедању хришанске вере са позиција моћи, већ чак ни са позиције преимућства. Тада није постојала нека, макр и номинално, етаблирана и прихваћена хришћанска култура или цивилизација. Не схришћанство је свој историјски пут започело као мала јудејска секта у свету којем су веч постојале бројне етаблиране религије и религијски обрасци. Не говорим само о званичним митолошким предањима и веровањима Грчке, Рима и Египта, која су већ тада сматрана причама у које се не може веровати уколико се не протумаче на егзистенцијално мистични начин, већ управо о религијско-философским мистеријама са бројним и комплексим тајним обредима и знањима, иницијацијским обредима, по много чему – макар на први поглед сличним хришћанким праксама. Другачије речено, хришћанство ступа на једно велико и богато, значајно развијено тржиште верских идеја,веровања, религијских мистерија, философских праваца. И у једном таквом, већ вековима развијаном амбијентом они треба да изађу са својом понудом, која је суштински садржала веровање да је један од бројних осуђеника на крст у јудејској престоници био Син Божији који је три дана по смрти васкрсао обезбедивши људима могућност вечног живота.

Хммм, какве су шанске на успех биле?

ДА ли би се данас неко кладио на њих?

Нисам сигуран, али они су успели…

Успели су зато што се, да употребим мисао једног значајног руског религијског мислиоца Павла Евдокимова, нису нашли начин (а нису га ни тражили) да се удобно сместе на крсту, па да прооведају.

Шта то заправо значи?

Павле Евдокимов у свом делу Луда љубав Божија (ако се не варам) каже да је снага хришћанске проповеди у савремном свету изгубљена зато што су многи хришћански проповедници нашли начин да се удобно сместе на крсту.

Што значи….?

Што значи да значај број значајних хришћанских мисонара има порилично богате банковне рачуне. То важи пре свега за западно друштво, о којем је о. Александар Шменан севдочио наоменувши да годишњи биланси рачуна тамошњих верских заједница показују доста стабилне и прилично добростојеће билансе. Наравно, исток је сиромашнији, аи морамо да признамо да и овде – можда не толико често колико се у јавности ствара утисак, постоје они који су заборавили да треба да врше мисију, а не да своју делатност сведу на, грубо речено, занатско-ритуалну форму.

А шта треба да раде да би вршили мисију данас на прави начин?

Оно исто што су радили апостоли на почетку хришћанске ере. То нас враћа оном ранијем питању. Како су апостоли без могућности да наступаку са позиција моћи, и са позиција привилегије успели да зараре читава тадашњи свет и поставе темеље онога што ће се у наредном период  образовати у нештошто називамо хришћанском цивилизацијом?

Ја бих истакао неколико битних момената. Најпре, говорили су разумљивим језиком. Ово значи мног више од тога да су говорили језиком који је био општи на подручју јудео-палестине (арамејски), више и од тога да су се потрудили да иза себе оставе списе на грчком, дата универзалном језику цивилизованог света, па чак и више од тога да су се препустили Духу који их је оспособио да се окупљеним ходочасницима на Педесетницу обрате на језицима који су онима који су говорили били непознати (тј. ненаучени). Говорили су људима на разумљивим језиком у смислу да су им се обраћали у концептимакоји су има били познати, прихватљиви и примамљиви. Св.ап. Петар, Јуда и Јаков одлично су позтнавалали свет јудејске културе и веровања и то не само у контексту Старог завета, већ и обимног корпуса веровања насталог у периоду између  Старог и Новог завета. Они су суверено владали религијским концептима развијеним у том корпусу и били су кадри, чак и кад се са тим концептима нису слагали, да у њима пронађу мотиве, идеје и слике које су преузиламали икористили да људима хришћанско веровање представе у категоријама које су им биле познате и најближе. Као што су наведени писци Новог завета користили категорије јудејске религијске мисли, тако су и други – пре свега Јован и Павле, били спремни да се окрену грчко римском свету и да у њему пронађу и препознају концепте које су могли да искористе да благу вест представе као прави одговор на проблеме који потресају друштво, али и егзистенцијална трагања појединца у том друштву. Иако је Павле, био ражешћен у Атини видећи град са много идола, био је довољно прилагодљив да се врховним мислиоцима ове древне космополитске престонице обрати уважавајући њихову културу и позивајући са њихове песнике како би им проповедао Бога кога не знајући поштују (). Истовремено је био довољно сензибилан да се у обраћању становницима Коринта, града кога није красио висок интелектуални ниво, обрати кроз позивање на њихове пророке наводећи заправо популарне подругљиве пословице. Штавише, св.ап. Јован, који својим Еванђељем и посланицама показује ванредно познавање грчких философских концепата, истовремено је свестан је примаљивости и популарности митолошког начина изражавања, дрматичних сцена тада веома распрострањене апокалиптиче књижевности и, стога, читав један спис пише тим стилом изражавајући у њему најдубље хришћанске истине и веровања.

Које су још биле карактеристике хришћанске мисије апостолског доба?

Треба имати на уму да су апостоли променили основну парадигму мисије која је постојала у јудаизму. Заправо, у апостолско време јудаизам је изгубио (махом) мисионарски замах који је постојао у ранијем добу. Међутим, и тај мисионарски образац који је постојао у ранијем периоду јудаизма апостоли су променили. То је био, можемо рећи да је то био центрипеталан образац мисијеУ пророчким књигама Старог завета, наиме, постојала су пророштва о слави савеза Божијег и његовој светлости која ће блистати на Сиону тако да ће сви народи видевши ту светлост славе Господње доћи Сиону и прихватити савез са Јахвеом. Дакле, смисао овог мисинарског обрасца био је следећи изабрани народ Божији својом верношћу савезу са Јахвеом (тј. унутрашњом мисијом) привући ће друге у тај савез. Апостоли су задржали свест о значају унутрашње мисије, односно о значају етичког, харитативног и уопште врлинског живота у складу са савезом, али су томе допринели један снажан центрифугални образац мисије. Они нису формирали своју богослужбену заједницу (литургију) и чекали да људи дођу ка њима да би их поучили хришћанској вери, већ су у складу са постваскршћом заповешћу Христовом кренули из Јерусалима да науче све народе учинивши их ученицима Христовим, односно сведочећи хришћанску веру у Јерусалиму, Јудеји, Галилеји, Самарији и све до крајева земље (). У тим својим центрифугалним мисонарским настројењима они су били веома иновативни и без много ограничења.

Шта то заправо значи?

То значи да су апостоли били спремни да сведоче своју веру свугде и на сваком месту. Они су свако место учинили мисонарским центром. Проповедали су, по цену великих опасности, у јерусалимском храму, том месту које је по Христовим речима због профанизације постало пећина разбојничка, месту које су под својом управом држали они који су Христа осудили на смрт и предали римским властима. Они су проповедали хришћанску веру и јудејским синагогама, местима у којима су били прогоњени од непријатељски настројених Јудеја, али су истовремено били спремни да је сведоче и пред судом римских великодостојника. Павле је у Коринту изнајмио термин у школи локалног учитеља паганске философије и ту је држао хришћанске проповеди, проповедао је и на Аеропагу тј. на месту окупљања интелектуалне елите, али је био спреман да то ради и на коринској тржници на којој је правио и продавао шаторе. Можемо сао да замислимо колико је то било скарадно окружење у једном лучком граду који је био познат по проституцији, паганским култовима плодности исл. Он није рекао, ово је превише прљаво место  да бих ту говорио о Господу. Једноставно речено, апостоли су људе налазили у њиховом природном окружењу, у њиховој зони сигурности. Они нису тражили од зих људи да иступе из сопствене зоне сигурности, из свог природног окружења  и да дођу на њихова богослужбена сабрања како би их ту подучавали хришћанској вери. Уместо тога, они су им хришћанску веру проповедали тамо где су се ови људи налазили, па су их тек онда позивали на своја богослужбена сабрања.

Споменули сте да су апостоли проповедали пред римским,званичницима на суду. Они су живели и деловали у једном коплексном друштвено-политичком окружењу.

Како је то деловало на њихову мисију?

Да, они су проповедали и на јудејским и на јеврејским судовима и пред званичницима и једне и друге власти. Њихову проповед карактерисала је друштвено-политичка уравнотеженост. Залагали су се за поштовање власти, али су били спремни да јој се противе када је она захтевала одриицање од њихове вере. Били су заговорници друштвене правде и једнакости, али нису позивали на револуцију, већ су деловали изнутра указујући да је ропство у супротности са идеалима хришћанског разумевања друштва. Знали су да се позивају на своја грађанска права, али и да користе политичке несугласице оних који су били непријатељски настројени према њима. Били су друштвени реформатори, али пре свега личним примером и добротворним деловањем.

На који начин се апостолска мисија може повезати са мисијом равноапостолног св. Саве?

То је комплексно питање. Прво условима у којима су деловали апстоли и у којима је делова св. Сава су доста различити. За разлику од аспотола који су настопали као они који проповедају нову, непознату, често и несхваћену веру чије је исповедање за собом повлачило, често, негативне моменте (прогонство, страдање…), св. Сава у свом историјском тренутку наступа као онај који у српском народу укорењује већ етаблирану хришћанску  веру, веру царства, веру која је створила, обликовала уздигла културни образац читавог тадашњег цивилизованог света. У том контексту, за разлику од апостола св. Сава је наступао са позиције преимућства, и више од тога. Будући да је био припадник владарске породице, он је имао политичку (и веома снажну) материјалну подршку. На неки начин, св. Сава је своју мисију спроводио и са позиција моћи. Дакле, околности у којима је деловао св. Саве у својој мисији, битно су се разликовале од околности у којима су своју мисију спроводили апостоли.

Како се онда св. Сава може назвати равноапостолним?

Израз равноапостолни пре свега говори о ефектима мисије коју св. Сава спровео, а не о начину и позицији са које је мисија спровођена. Снажна христијанизација света и друштва у којем су живели и деловали апостоли, практично је изнова пстигнута у српском народу и на друштву захваљујући св. Треба имати на уму, међутим, да је и поред различитих околности у којима је и позиција са којих је вршена мисија у времену апостола и у времену св. Саве, много тога принципијелно заједничко и једној и другој мисији. Тако и св. Сава, попут апостола, говори разумљивим језиком. Није у питању само настављање кирило-методијевског предања о употреби народног језика за богослужење, за преводе библијских и уопштено хришћанских списа. То је наравно било један аспект, проповедање и служење на говорном језику, али и више од тога. Св. Сава на српски језик кроз своје Законоправило и типике преводи и народном обрасцу прилагођава најбоља правна и религијска предања тада већ миленијумског предања хришћанског. У својим житијима он користи најбоље манире и обрасце постојећих агиографских формула, чинећи то на начин који је био разумљив и пријемчљив тада и даље углавном махом школски необразованом спрском народу. Он на тај начин поставља темеље спрске књижевности на најбољим тековимана светске књижевности свог доба, а опет тако да она не буде високопарна и удаљена од свакодневног живота и постојећег народног предања у Срба.

Осим тога, св. Сава остаје веран центрифугалном обрасцу апостолске мисије.  Да, он јесте подизао цркве и манастире. Устројавао манастирска братсва и богослужбена сабрања, али није чекао да народ приђе тим црквама и манастирима да би га научио хришћанској вери и да би га просветио у сваком другом смислу. Бројне народне приповести, бројне топографске одреднице и локална предање сведоче о његовом похођењу свих крајева у којима је живео српски народ, о томе да је он долазио људима тамо где су се они налазили сведочећи им веру и бринући се за њихове практичне потребе и унапређујући многе аспекте социјалног живота руралне земље каква је била средњевековна Србија тог доба. Неретко су то била дела добротворног карактера. На тај начин је св. Сава приводио народ хришћанској вери и богослужбеној заједници.

Споменули сте, ипак, да су се друштвено-политичке околности у којима је деловао св. Сава битно разликовале од оних у којима су деловали апостоли.

Да, битно су се разликовале поменуте околности ито је знатно утицало на мисијски образац, али упркос томе могуће открити исти принцип деловања. Пре свега у његовом деловању се може открити политичка разборитост и уравнотеженост. Сетимо се само околности у кома је св. Сава издејствовао остваривање аутокефалне архиепископије. Он то чини у тренутку када Византиај пролази кроз своје најтеже тренутке. Цариград је под Латинима, Визатија се распала на неколико држава које су себе покушавале да позиционирају као наследнике византијске културе, цариградског трона и патријаршисјког достојанства. Најближа, и њему примарна катедра, била је у Охриду и она је била чврсто повезана са епирском деспотијом. Међутим, св. Сава не иде у Епир, ни у Охрид по црквену независност. Он је знао да Охридски архиепископ не би благонаклоно гледао на изузимање једног значајне територије из своје јуресдикције, а да епирски деспот не би донео одлуку у супротности са позицијом охридског архиепископа. Св. Сава зато одлази у Никеју, престоницу тзв. Никејског царства, најзначајније државе која се одупрла Латинима и која је наставила да развија и обнавља верску и државну традицију Византије. Ово је значајан моменат. Он аутокефалију од најзначајнијег верског и политичког центра Истока свог доба. Истовремено, иако најзначајнији верски центар византијске вере и најснажнији политички центар који је баштинио византијску државност, Никеја се налазила у Малој Азији. Она свој утицај није могла да прошири на Балкан. Одобравајући аутокефалност балканској, Жичкој, архиепископији Никеја се ничег није одрекла, али је истовремено примила признање свог статуса. То је, дакле, био веома мудар политички потез. Политичка мудрост и уравнотеженост карактерисала је св. Саву и у државотворном смислу. Он, као и други Немањићи, добро је разумео да позиција коју је насељавао српски народ представља ону позицију између Истока и Запада, позицију константних превирања, судара култура, цивилизација политичких интереса, па и војних дејстава. То је била и остала тешка позиција, позиција која пред државнике ставља велике изазове, али и даје велике прилике. То стално балансирање између Истока (којем је св. Сава био увек веран) и Запада на који су се српски владари често ослањали видљиво је у чињеници да је св. Сава аутокефалију (црквену независност) добио на Истоку што је и логично је западна (римска) Црква није и данас не познаје појам црквене аутокефалије (независности). Са друге стране, Византија није познавала (макар не у потпуности) идеју независне државе. По њеном схватању све државе су биле (макар формално) вазалне у односу са суверена другог Рима тј. Цариграда. Зато државну независност св. Сава не тражи на Истоку, ни у Никеји, ни у Епиру, већ на Западу, у Риму. Не треба занемарити ни уравнотеженост и значај св. Саве на унутрашњој политичкој сцени. Он својим посредовањем и помирењем зараћене браће Стефана и Вукана није спасао само младу српску државу, већ и бројне сељаке и бољаре који би засигурно много изгубили или чак били и сами изгубљени и ратним сукобима.

На који начин је данас могуће вршити мисију, бити равноапостолан попут св. Саве?

Да ли је то уопште могуће?

Не само да је могуће и потребно, него је неопходно. Уколико то не будемо значи да смо одустали, да смо напустили и пут апостола и пут св. Саве.

Али како?

Прва ствар коју СПЦ (а и ПЦ уопштено) треба да учини да би ревитализовала своју мисију јесте реално сагледавање позиције коју заузима у савременом свету и друштву. Да би добили оно што је потребно, морамо нешто да изгубимо, нечег да се одрекнемо. Морамо да изгубимо и да се одрекнемо илузија које и даље гајимо. Морамо да скиноме наочале са погрешном диопријом које нам искривљују виђење света и друштва у којем живимо.

Шта то практично значи?

Једноставно, запитајмо се: у каквом свет живимо? Са којим позиција полазимо у мисију? Да ли је то свет хришћанске цивилизације и културе св. Саве? Или смо ближи предхришћанском свету у којем су апостоли вршили своју мисију? Имам утисак да се савремни хришћански лидери чрвсто, готово очајнички, држе неких схватања која нису утемљена у стварностиа, да покушавају да задрже позиције које су у стварности давно изгубили. Признали или не чињеница је да на подручју централне, западне и северне Европе многи хришћански храмови остају празни и затварају своја врата. Неки постају музеји, други дискотеке или шопинг молови, неки чак и џамије. Код нас није тако, макар не још увек… Људи и даље посећују храмове, макар да би упалили свећу или на велике празнике, али докле ће и то ритуално, па и фолклорно, хришћанство опастати? Ми можемо да затварамо очи пред чињеницом да је оно што се обично назива хришћанском цивилизацијом постало реликт, леп и вредан реликт, али ипак реликт прошлости који има мало додира са свакодневним животом човека, његовим егзистенцијалним интересовањима и потребама. Савремен човек, одрастао и образован на тековинама хришћанске цивилизације, чак иако ће себе представити као верника постао је резистентан на хришћанство То што затварамо очи пред том чињеницим, неће умањити тачност чињенице. Ми живимо у постмодерном, чак и пост-постмодерном друштву чији је један од аспеката свакако и пост-хришћанска цивилизација. То је друштво и цивилизација коју карактерише радикални релативизам у свакој пори постојања, од етике, преко погледа на свет, идеологије, политике, религијских или нерелигијских веровања. У таквом свету хришћанство нема никакву а приори привилеговау позицију, оно не може да наступа са позиција преимућства у односу на ислам, јудаизам, хиндуизам, окултизам, агностицизам, хедонизам… new age. У савременом хришћанском свету мисија се не може спроводити са позиција преимућства, а још мање са позиција моћи карактеристичних за средњи век. Што пре прихавтимо да ствари не стоје онако како су стајале, како би смо ми можда желили и даље да стоје, да се свет променио то ћемо пре моћи да редефинишемо своју мисијску стратегију.

Шта то редефинисање мисијске стратегије треба да подразумева?

Данашњи човек  не сматра да постоји стварни разлог због којег би своје поверење унапред и бланко поверио хришћанству, а не неком другом погледу на свет, религији или философији. Запитајмо се изнова, шза је основна карактеристика савремене пост-постмодерне цивилизације? Ја бих рекао радикална отвореност и конкурентност тржишта, и то не само тржишна отвореност и конкурентност у економском смислу, већ и у смислу веровања, идеологије и уопштено погледа на свет и човеково место у свету. То суочавање са губитком позиција а приорног преимућства и моћи свакако је за хришћане болно и може да проузокује различите реакције:

а) може да буде паралишуће било да се предамо очају и потпишемо капитулацију жалећи се на злоогрезлост света и савремног друштва,

б) може да буде паралишуће у смислу затварања очују и чврсте борбе да задржимо, ако не позиције које смо изгубили, онда макар илузију о њима, али може да буде и

в) отрежњујуће. Под тим подразумевам суочавање са стварношћу, али не у страху већ у нади да можемо успешно да редефинишемо своју позицију у свету који као пост-хришћански, у много чему, штавише у својим кључним карактеристикам, подсећа на онај предхришћански, свет у којем су апостоли започели и успешно спровели прву хришћанску мисију. Рекли смо већ то је био свет-тржница преплављена најразичитијим идејним, философскими верским понудама од званичне грчко-римске религије, преко јудаизма, религија мистерија, философија, митраизма… Апостоли су успели да на једном таквом тржишту обликују и успешно понуде један нови „производ“, да га учине конкуретним тј. разумљвим, прихватљивим и примаљивим за своје савременике. Ако су то могли да учине прогоњени апостоли, ако је то могао да учини, у другачијим околностима равноапостолни св. Сава, да ли треба да се плашимо да је то немогуће учинити данас и нама?

Како постићи ту конкурентност на идејном тржишту савременог света?

На исти начин на који су то учинили ашостоли некада и касније св. Сава. Тако што ћемо да нађемо начин да увек исту, непромењену и непромењиву истину и суштину хришћанске вере изразимо у новим и савременим категоријама учинивши да та вера изнова буде препозната као разумљива, прихватљива и примамљива, егзистенцијално значајна за савременог човека.

Конкретно?

Конкретно, потребно је да изнова почнемо да се људима обраћамо на њиховом, разумљивом језику. Под тим не подразумевам само што више укључивања српског језика у богослужење, на рачун црквенословенског, већ и много више од тога. То значи упознавање света савремне културе, уметности, философије, па и поп-културе. То значи препознавање интересовања савременог човека и коришћења комуникативних образаца који су њему блиски и разумљиви. То значи да је потребно да имамо људе који ће бити способни да хришћанску веру представе у категоријама савремене науке пред научицима, савремене уметности пред уметницима, савремене философије у јавном академском дискусру и дискусији, али исто тако и да користимо језик поп-културе нпр. филма, па и алтенативних уметности (које постају све више меј стрим) као што су стрип исл. Зашто, ако је св.ап. Јован могао да користи тадашњу форму апокалиптике (која је комбинација митског језика и фантастике) ми не би могли да у данас популарном жанру фантастике (историјске, епске или научне) пронађемо начин да представимо хришћанску веру?

Да ли за један такав образац има простора у дословном, физичком, смислу?

То питање води другом принципу апостолске мисије, тј. подсећању на њен центрифугални карактер. Каткад се данас може чути, да је непотребно образовати неку нарочиту мисују. Црквени богослужбени објекти су прилично заступљени, људи мођу да дођу на Литургију, да се ту науче хришћанској вери, евентуално нешто да питају или посете неко од предавања која се организују при парохијским домовима. Овакав приступ је одустајане од од центрифугалне апостолске мисије и враћање на центрипеталну мисију Старог завета. Људи заиста долазе на богослужбена сабрања, можда су и дотакнути, привучени, обредом који виде, али он им је и даље неразумљив и добрим делом стран, и то не само у језичком смислу.  Данашњи човек не схваташта раде тамо неки уди обучени у неку чудну одећу. То није његово природно окружење. Он није у природном окружењу ни у „стерилним“ црквеним салама где неки људи говоре неке мудрости, неке њему неразумљиве ствари које тешко може да повеже са својим свакодневним животним искуством. Додајмо томе, да ипак, већи део савремног друштва уопште или изузетно ретко посећује богослужења и предавања у парохијским домовима. Не можемо да те људе осудимо и да их етикетирамо као незаинтересоване. Не, морамо да се вратимо центрифугалној мисији. Не можемо да очекујемо да ће људи олако напустити своје природно окружење, своју зону сигурности и доћи к нама. Не потребно је да попут апостола, па и попут равноапостолног св. Саве ми одемо к њима. Потребно је да се са научницима сусретнемо на научним скуповима и да учествујемо у научним дебатама, да користимо јавне просторе, односно да учествујемо у својим програмима или сарадњом са програмима других у јавним трибинама и дискусијама које се организују ван црквених простора. Истовремено, ако је св.ап. Павле могао коринску тржницу да учини својим мисионарским центром зато ми не би данас могли да учинимо то исто. Природно окружење данашњег младог човека је кафе, он ту проводи огроман део свог времена, зашто у таквом амбијенту не организовати догђаје посредством којих ћемо на њиховом терену младе заинтересовати за истину Еванђеља, и привући их на терен Цркве, односно на богослужбено сабрање. Ако је коринтска тржница, јудејска синагога или храмовна пећина разбојничка могла да буде мисионарски центар и полигон апостола, зашто то не би данас могао да буде кафе?

Да ли видите у данашњој СПЦ неке од позитивних мисијских искорака?

Мој увид у то је веома ограничен, ја ипак, нисам званичник ПЦ нити сам упућем у деловање црквених општина, намесништва епархија. Ипак, свакако неки искораци постоје. Пре свега, постоји једна присутност у веб-простору. То јесте двосекли мач јер у тој области човек може да буде затрпан различитим трешом и да не дође до озбиљног материјала. Ипак, не треба пропустити да се спомене сајт поуке, и други слични сајтови. Треба свакако навести и теологија.нет који даје пуно озбиљног материјала. То је простор који унеколико не омогућује непосредан сусрет, који ипак зна да буде најзначајнији, да не кажем пресудан, у мисијским напорима. Међутим, и на том подручју има помака. Могу да споменем један у којем сам, макар у првој сезони, и сам учествовао то је пројекат ЏЏЏ (разуми да би веровао) који је остварен у организацији Цркве Ружице са циљем да окупи младе, академски образоване хришћане који на једном озбиљном академском нивоу се упознају са значајним аспектима хришћанске вере. Споменуо бих и Госпопримницу у Зајечару, један класичан пристојан кафе који је обликован као духовно-мисионарски центар од тамошње епархије у којем се организују различити културни, хуманитарни и мисионарски догађаји (предавања, промоције, трибине). Можда би комбинација ова два била одлична. Уместо да се академска предавања организују при цркви (и тиме угавном за оне који су већ хришћани), таква предавања обликована за оне који су агностици или… организовати у кафе просторима, а затим људе који се ту придобију позвати на сличне догађаје у црквеним просторима, па и сама богослужбена сабрања. Модел кафе-гостопримнице би могао да постане својевсна мисионарска франшиза, нека врста Госпел-кафеа чији би дорпинос мисији био огроман. Свакако, значајно место у мисији би данас морао да заузима хуманитарни рад исл. Треба, свакако, бити отворен за различите предлоге.

Теолог Јован Благојевић

Еспресо – Видовдан

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here