Јован Мирић: Вукашин из Клепаца

Поделите:

Ко је од људи икада имао прилике да упозна толику снагу – да човек пред кољачем остаје сасвим миран и изговара мирне, обичне речи – „Ради ти, дијете, свој посао!“?

Јануара месеца 1943. године Ивица Матковић, Лубурићев заменик у Јасеновцу, наредио је да се успостави лекарска комисија која ће подвргнути систематском прегледу одређени број јасеновачких кољача. Неки од њих већ су били смештени у Завод за умоболне у Загребу, што је Матковићу казивало да постоји проблем. Решење је видео у оснивању комисије, мада није јасно шта би био њен крајњи циљ осим повећања ефикасности у клању.

Стручни део комисије чинила су два лекара логораша, др Недељко Зец и др Никола Николић, док је за председавајућег постављен поручник Миховил Прпић.

Непосредно пред почетак рада комисије дође по доктора Зеца један усташа и нареди му да одмах пође са њим до заставника Анте Фригановића, званог Жиле. Позив једног од нај-крвавијих јасеновачких кољача препао је доктора Зеца, јер није одмах схватио да је позван као члан лекарске комисије. Ушавши у његову собу затекао је усташу заваљеног у фотељи, раздрљеног, разбарушене косе и закрвављених очију, пијаног и са напрегнутим изразом лица. Уследила је можда најчудовишнија исповест коју је ико икада чуо.

„Знаш ли ти докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овдје? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Вечерас ја имам други посао с тобом. Ти ми мораш обећати да ћеш ми помоћи.“

Доктор Зец се није досећао шта то овај кољач намерава са њим, па је само тупо рекао:

„Шта могнем, учинићу.“

Жиле Фригановић је налио себи још једну чашу, искапио је и налио другу, гурнувши боцу логорашу да и он себи налије. Искапивши и ту другу чашу, настави.

„Елем, докторе, сад смо овдје нас двојица сами. И ако ико ишта од овога што ћемо разговарати сазна, ти знаш шта те чека.“

Застао је, упиљио поглед у доктора Зеца и наставио испрекидано и неуједначено.

„Ти знаш врло добро тко сам ја. Ти си стари логораш и ти знаш све, па ћемо стога играти отворених карата. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у томе клању, ето, тај Жиле је сада постао последња пачавра због тамо неког старог смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.“

Жиле је поново застао, испио чашу ракије, па опет наставио.

„Ти се сјећаш када је у коловозу био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око три хиљаде људи у Градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили тко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ био послије једног сата по броју закланих далеко измакао испред осталих. Обузео ме те вечери неки необичан занос, чинило ми се да сам на деветом небу; никада у животу нисам осјетио такво блаженство и већ послије неколико сати заклао сам хиљаду сто људи, док су остали једва стигли да закољу триста до четиристо. И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака, који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао; учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и више нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега с неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем мир и спокојство најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу. Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне: ‚Живио Анте Павелић‘, или ако то не каже да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Он није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: ‚Живио Анте Павелић‘, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио. Откинуо сам му и друго ухо. Вичи: ‚Живио Анте Павелић‘, или ћу ти откинути нос… А кад сам му четврти пут заповједио да узвикне: ‚Живио Анте Павелић‘ и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио:

‚Ради ти, дијете, свој посао!‘

Послије свега, ова његова посљедња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али, тада је у мени нешто препукло и те ноћи нисам више могао да кољем. Перо Брзица је побиједио јер је заклао хиљаду триста педесет логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу. Од те ноћи више немам мира. Кадгод у мучењу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед и тада малаксам, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само на тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: ‚Ради ти, дијете, свој посао!‘ И тада, избезумљен, морам да тумарам около да зачепим уха, ударам се у главу, да вичем, да ломим све око себе и бјесомучно нападам на кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки час се трзам из сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: ‚Ради ти, дијете, свој посао!‘ И, ето, сад сам постао посљедња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.“

У наставку ове приче преносим дословно текст из књиге доктора Недељка-Неђе Зеца.

„Послије ове чудовишне исповијести, Жиле је наједном умукао, унезвјерено се загледао негдје у даљину, сав се укочио и тако једно вријеме остао као нека скамењена фигура. А затим су му се почели неправилно трзати мишићи на лицу, очима је почео да сијева около, стезао је шаке и заривао нокте себи у дланове, почео је неправилно да дише и да се беспомоћно врти на мјесту.

И тада, одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач, с анималним ридањем. Неочекивано, у једном тренутку, нагло је устао из фотеље, сручио се на кољена испред мене, у једном маху ухватио моју руку и почео да је љуби. Овим неочекиваним обртом био сам потпуно збуњен и тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово ридање и чудне анималне звукове да разаберем како говори:

‚Докторе, к’о бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи ове муке прекратити једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучења, ни најсвирепија зло-стављања логораша ми не помажу; не помаже ми више ни исповијест, ни молитва логорског фратра Брекала; не помаже ни разврат са женама, ни пиће, ни оргијања до бесвијести; ништа ми више не помаже. – А сутра сам одређен за лијечнички преглед у ‚комисији‘. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негдје на одмор, у неку бању, да се тамо покушам примирити. Молим те, докторе, хоћеш ли ми то учинити? Обећај ми! То ми је једини спас. Милост, милост ми учини!…‘

Чинило ми се као да сам занијемио. Навала неочекиваних утисака у једном необичном, напетом емоционалном стању, а уз то укоријењен логорски став према свим кољачима, чудовишна исповијест овог најсвирепијег између њих – све се то у мени ускомешало до бијелог усијања, тако да ми се реметио ток логичког размишљања и почело се и мени вртјети у глави. Али, када ми је Жиле почео љубити руке, одједном ми се учини као да ме је додирнула нека љигава неман. Махинално сам тргнуо руку; у мени се све усковитлало, скочио сам са столице и послије његових посљедњих ријечи готово избезумљен проциједио неким далеким туђим гласом:

‚Добро, предложит’ ћу да те пошаљу у Липик.‘

Послије овог хистеричног плача Жиле се смирио, придигао се, прошетао још неколико пута по соби, а тада стао пред мене и мрко ми добацио:

‚Сад знаш све, можеш ићи.‘

Кад сам изашао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам се освјежити удишући пуним плућима окрепљујућу хладноћу зимске вечери.

Те ноћи у којој нисам могао спавати, пред очима ми је непрекидно лебдио свијетли лик Вукашина из Клепаца и клупче јада и биједе које се зове Жиле.“

Питања и чињенице

Кад прође заиста мучан утисак створен овом „исповешћу“ једног хрватског нацисте, полагано почињу да се јављају бројна питања. Ускоро се једно од њих издвоји у први план: шта је то тако трајно уздрмало Анту Фригановића Жилета? И одговор на то питање долази сам од себе, једнако наметљив као и оно само: кољача је уздрмао мир Вукашина Ман-драпе и његове речи „Ради ти, дијете, свој посао!“. А затим у први план избија друго питање: зашто? Зашто је кандидат за победника у клању и човек који је до тада заклао више хиљада људи поклекнуо пред миром и речима једног старца? Откуд толика моћ у миру – без напетости и без акције – и обичним речима – лишеним чак и најмање сенке претње или прекора?
То је основно питање пред којим овде стојимо. Тачније речено, питање није откуд Вукaшину толика моћ (јер на то питање можда и не може да се одговори), него зашто су мир и речи Вукашинове уздрмале једног кољача.

Међутим, пре него што дођемо до одговора на то питање, морамо најпре из ове приче издвојити чињенице које су важне, како бисмо тачно знали шта стоји пред оним ко тражи одговор.

Прво, Анте Фригановић Жиле није сасвим сломљен, него само озбиљно уздрман. Он нема снаге да прекрати своје муке, а чак се нада да му се може наћи помоћ. Да ли би се он касније сломио или не би, да ли би нашао снаге за самоубиство, то не можемо знати јер је Анте после неколико месеци погинуо на херцеговачким Бутигама.

Друго, Жиле није уздрман пролазно и накратко, него трајније. Њега не престаје да „прога-ња“ Вукашин и речи „Ради ти, дијете, свој посао!“.

Треће, овај усташа није више кадар да нађе мир са собом. Друкчије речено, он више не може да се ослободи Вукашина. Убио је његово тело, али није могао његов дух.

Четврто, Анте Фригановић мисли за себе да је „пачавра“, што значи да је он у сопственим очима крпа која служи за сваку прљавштину. То значи да он негде са собом носи сазнање да је клање којим се бавио нешто прљаво, најпрљавије. До сусрета са Вукашином он није, сасвим сигурно, тако о себи мислио, пошто као пачавра не би улазио у такмичење. Да ли је то сазнање о прљавом послу оно што му је Вукашин оставио речима „Ради ти, дијете, свој посао!“? Вукашин, наравно, није рекао кољачу да његов посао јесте прљав, али је то, на неки начин, као сазнање остало овом усташи (и преко њега свима осталима). Вукашин је рекао нешто најчистије, а у сусрету са тим чистим Жилету је испливала пред нос соп-ствена прљавост. Вукашин је Анти био огледало!

Пето, Вукашинов мир је „згромио“ кољача у једном специфичном друштвеном контексту. То је контекст клања и такмичења у клању. У неком друкчијем контексту, рецимо у моби или на утакмици, ни такав мир ни такве речи не би имале ни приближно толико снажно дејство. То јесте чињеница, али није познато какво је значење те чињенице. Најпре је очи-гледан контраст између мира на једној страни и узвитланости јаука, запомагања, агоније. Има ли ту још нешто? Да ли је то контекст ривалства, надмоћи и охолости који доводе до осећања божанског блаженства – до „деветог неба“?

Шесто, веома је важан и унутрашњи Жилетов контекст, тј. стање у ком је био кад је угле-дао необично мирног Вукашина. Такмичар у клању био је у необичном заносу, скоро сигуран у предстојећу победу. Из тог заноса избацио га је старчев мир, готово га скаменивши.

Седмо, чим је изашао из скамењености, Анте Фригановић је пожелео да поврати оно стање блаженства, уверен да ће то постићи тако што ће најсвирепијим мучењима „разбити“ старчев мир.

Осмо, Жиле се надао да ће Вукашин изгубити мир тако што ће га понизити, приморавши га да узвикне „Живио Анте Павелић“ и наневши му бол постепеним сакаћењем. Вукашин није ни узвикнуо ни јаукнуо.

Девето, не успевши да поврати блаженство (и вођство у такмичењу), кољач Анте се разјарио и просто је растргнуо Вукашина Мандрапу.

Најзад (десето), неопходно је узети у обзир још једну чињеницу. Наиме, спољашњи друштвени контекст драме између Анте и Вукашина, поред оног већ наведеног, састоји се из још једног слоја. То је контекст затирања Срба од стране Хрвата, чак институционалног затирања у установи која се зове Сабирни логор Јасеновац. Није случајно што је један од учесника ове драме Србин а други Хрват. Тај спољни контекст види се још и из тога што Анте од Вукашина није захтевао да слави њега лично, него Анту Павелића.

Коментар

Онако како су пре неколико векова на Косову пољу стајали један наспрам другог Кнез Лазар и султан Мурат – дакле не само као појединци и главнокомандујући војскама него и као заступници одређених нормативно-вредносних поредака (Царства Небеског и Царства Земаљског), тако исто августа месеца 1942. године у Јасеновцу један спрам другог стоје Вукашин Мандрапа из Клепаца и Анте Фригановић из Шибеника. Ни они нису само поје-динци нити су само припадници двају народа, српског и хрватског – они су, такође, заступници истих вредносних концепција, Царства Небеског и Царства Земаљског.

Да је у обрачун са Вукашином Жиле ушао са концептом Царства Земаљског, то можда изгледа макар мало ближе разумевању него оно друго – да је Вукашин заступник Царства Небеског. Ипак, најпре треба рећи да се ни један ни други, ни кољач ни његова жртва, не могу разумети без тих концепција које, уосталом, сачињавају и њихове савести. Али ми ћемо се најпре окренути хрватском нацисти Фригановићу као „лакшем случају“, коме ћемо прићи преко Кнеза Лазара.

Када се Лазар опредељивао између два царства, његово опредељење је, логично, повлачи-ло жртвовање једног и приклањање другом. Важно је нагласити да жртвовано царство није била ни Србија ни српска држава, па чак ни Лазарева власт у Србији. Оно чега се Лазар заправо одрекао, то је било српско царство са њиме на врху, царство чији неодвојиви део чини како одређени поредак вредности тако и одређена хијерархија људи. Можда бисмо имали право да то царство историјски конкретно поистоветимо са царством Душана Сил-ног, с том разликом да на месту Душана стоји Лазар (зато га је народ и звао царем, иако је био само кнез). Тачније речено, народни певач је (вероватно заједно са српском црквом) поистоветио (или конкретизовао) образац царства земаљског са Душановим царством.

У случају Анте Фригановића опет је реч о Царству Земаљском, само не српском него хрватском. Нормативно-вредносни поредак (и главни сачинитељ Антине савести) тога царства опет се огледа у једној хијерархији вредности са Хрватском и њеном експанзијом на врховном месту. Међутим, неодвојиви део сваког Царства Земаљског, па и овога, чини и хијерархија људи којој је паралелна хијерархија њихових вредности; ту је на врху (поглавник!) Анте Павелић, испод њега је командант свих концентрационих логора Вјекослав Макс Лубурић (при бекству у Италију Павелић је на њему оставио команду војском), а доста испод Лубурића своје место имају Анте Фригановић и други обични кољачи. А на дну, испод последњег степеника хијерархије – заправо са негативном вредношћу! – налазе се Срби и Цигани. Дакле, за Жилета као поданика тога царства на врху су Хрватска и Анте Павелић.

Анте Фригановић Жиле тачно зна где је његово место у томе хрватском поретку-царству. Као што смо видели из његове „исповести“, први корак који је предузео како би разбио Вукашинов мир био је да га натера да узвикне „Живио Анте Павелић!“. Надајући се да ће задржати и додатно потврдити надмоћ над Вукашином (тј. другу асиметричну релацију свог положаја у поретку) тако што ће произвести одговарајуће старчево понашање (наређени узвик, јаук бола, запомагање, преклињање, проклињање, макар псовке или мржњу у очима), Жиле се истовремено нада да ће га потврда те разлике попут опруге поново винути у блаженство деветог неба. Јер, агонија коју је својим ножем стварао око себе била је одскочна даска која је Жилета винула у небо! Вукашин, међутим, ни једним гестом не излази у сусрет тим надама – и Жиле се разјарује све више.

Прво што му долази до свести јесте сопствена немоћ пред Вукашином. И кољач-такмичар одједном је испао из свог двоструко зглобљеног места у хрватском поретку-царству.

Измештен, Анте Фригановић доспева на голу људску ледину. Још горе од тога: доспева на ледину на којој му Вукашин, својим непомерљивим миром и обичном речју показује чисто и непомућено огледало. У огледалу, пак, Анте Фригановић, оставши одједном без свих лажи о Хрватима и Србима, изненада види себе какав заправо јесте – последња пачавра. Нити може да поврати своје место (било које место!), нити може да склони Вукашина-огледало-себе. Не може да се убије, јер више ни у смрти за њега нема заклона (наиме, Жиле зна да он није пачавра само у својим очима, он је то објективно, за свакога и за свагда).

То је оно што је Вукашин показао своме џелату. А оно што наш закључак, ишчитан из Жилетовог испадања, садржи као убедљиво сазнање јесте то да поредак Царства Земаљ-ског психички није одржив јер колективно гута индивидуално. Са таквим поретком човек се руши од најобичнијих речи. За разлику од Лазара који је својом слободном вољом иза-брао да му српско Царство Земаљско не буде врх и све, Анте Фригановићу се десило, мимо његове воље, да упозна индивидуалну неодрживост хрватског Царства Земаљског: Велика Мајка Хрватска прождире своју децу.

Најтеже је нешто ближе и позитивно рећи о Вукашину. Психологија не зна где је он. Анте Фригановић га је доживео као свог ривала, мада Вукашин њега није чак ни сажаљевао. Жиле је доживео пораз од Вукашина, иако Вукашин није био у борби са њим.

Не можемо са сигурношћу рећи да је Вукашин тога августовског дана 1942. године, непосредно суочен са смрћу, већ био закорачио у Царство Небеско. Ипак, шта би то једног православног Србина, духовног потомка Лазаревог, могло да надахне толиком снагом па да савлада све биолошко у човеку, оно биолошко које нам се најчешће чини јачим од све-га? Ко је од људи икада имао прилике да упозна толику снагу – да човек пред кољачем остаје сасвим миран и изговара мирне, обичне речи – „Ради ти, дијете, свој посао!“?
Године 1997, одлуком Светог синода Српске православне цркве, Вукашин Мандрапа про-глашен је новомучеником.

Изворник: Јован Мирић, Призори моралне свести, Балканија, Нови Сад, 2015.

stanjestvari.com
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here