Космет је љубав: Веридба у Високим Дечанима, венчање у Зочишту

Поделите:

Када љубавна прича има необичан почетак и њено крунисање не може бити обично. Стефан је решио да Мирјану запроси на Косову и Метохији, где је све и почело. Иако, је размишљао и сам са собом већао на ком би то месту било најбоље да се догогоди, избор је ипак пао на манастир Високи Дечани

Љубав, увек проналази пут. Не може је зауставити ни једна окупација, не познаје даљину, не бира место и време. Једноставно се догоди или не догоди. Ова се догодила сасвим неочекивано, тог раног лета, увукла се у аутобус који је хитао ка Косову и Метохији, или се некако створила у срцима јунака ових догађаја. Можда је искрице у срцу, разгорео прелеп средњовековни амбијент, можда жубор Бистрице, или песма из Ораховца, можда их је љубав сачекала на неком од призренских мостова, а можда је како и они сами верују Свети краљ Стефан Дечански помиловао њихове душе и пригрлио их у загрљај. Испричаћу ову причу онако као су је они причали мени и онако као сам је и сама видела.

Стефан

Кренули смо пут Косова и Метохије, мени је припала одговорност вође пута. Ми волонтери хуманитарне организације се за ту позицију не отимамо, али свега нас неколико може да је изнесе. Одговорност је огромна, аутобус пун путника, на територији на којој су Срби, моји путници непожељни, натоварени са неколико тона хуманитарне помоћи, коју треба пренети преко административног прелаза и уручити у енклаве где је неопходна. Исконтролисати путнике да не дође до инцидента, да не одговарају на провокације Албанаца, да не улазе у расправе са мировњацима или представницима паралелних косовских институција. Неопходно је одржати ред и достојанствено понашање у светињама, испоштовати сатницу и смиривати духове међу путницима, како би атмосвера у току пута свима била пријатна. Након што сам се побринуо да се попакује помоћ и сместе путници. Могли смо да кренемо. Сео сам и ја и још једном прегледао спискове путника, овога пута је била већа група, кренули смо аутобусом на два нивоа. Још једном сам почео да рачунам сатницу како би тачно одредио у колико сати стижемо.

– Стефане, нека девојка је нервозна горе -пришла ми је и рекла једна волонтерка, са којом сам небројано моного пута одлазио на Косово и Метохију.
-Ох! Па шта је сада? Тек смо кренули, не верујем-изговорио сам и невољно, отишао горе да видим о чему се ради.

Одмах сам је запазио, стајала ми је леђима окренута и покушавала да ствари углави негде. Да, то је ова смеђокоса, видео сам је када је улазила у аутобус, тачније видео сам јој леђа.

-Помаже Бог!-пришао сам јој и узвикнуо трудећи се да звучим што расположеније.

-Бог ти Помогао, Синко!- одговорила је бакица у чијем је друштву била.

Она се окренула и љутито ме погледала, памтим тај поглед и дан данас, а и видео сам га након тога и много пута. Није то до љутине, већ до очију. У њих стаје хиљаду сазвежђа и одсјаја милион воштаница. светли на стотине свитаца. Да имале су нешто зелено у себи, боју мутне равничарске реке која цвета у рано лето.

– Могу ли да помогнем? У чему је проблем?-изговорио сам, овога пута са мање самопуздања.

– У свему, овај аутобус је ужасан, стиснуто је као у конзерви, немамо где ствари да ставимо и хладно је. Клима уби!-бесно ми је одвратила.

Ова њена реченица, ме је вратила у реалност и сетила на расправу коју сам водио са превозником пре мање од сат времена. Поново су послали најлошији аутобус из страха да не буде оштећен каменицама или излупан у току ноћи у енклави. Клима је за само неколико километара, направила температуру као у хладњачи. Било је тесно, није био предвиђен за дуге вожње, а осим тога, хуманитарна помоћ је правила додатну гужву. И док сам смишљао добро оправдање као не бих изневерио речну вилу која се обрела преда мном, бакица ми је притрчала у помоћ.

– Нема везе, синко, сад смо кренули, па док се сместимо мало-изговорила је кроз шарманти осмех старице, која је дефинитвно у животу претурила много горе ствари од неудобне вожње аутобусом.

– Ево предлажем да однесем ваше ствари доле, како би могле удобније да се сместите. Рећи ћу возачима да регулишу и климу-изговорио сам, неодвајајући поглед од очију у које сам пожелео да гледам заувек.

Девојка са најлепшим очима, открила је и најлепши осмех на свету. И почела да ми додаје ствари. Спустио сам ствари доле и ставио на моје седиште.

– Стефане, ал` си се ти напаковао овај пут. Да се не селиш на Косово, можда?-добацила је она иста девојка која ме је и обавестила за проблем одозго.

– Драге воље, сестро, али то су ствари од оне девојке-рекао сам кроз осмех.

-Девојке кажеш?-добацио је другар са седишта поред, такође волонтер. А онда узвикнуо:

-Људи Стефан нашао девојку!

И као да је звонило за почетак часа, створише се још три главе поред нас. То је то, сада ће да ме зезају, нашли су занимацију да нам пут лепше крене. Нечија глава је морала да падне и то је овога пута била моја. И кренуше наизменично.

-Не бих ти ја брале био у кожи, ал` љубав је то, док се њене торбе башкаре, ти ћеш да стојиш целу ноћ.

– Новосађанин, ко каже Србија је мала, тај није стајао због девојке у аутобусу од Београда до Призрена.

– Хајде људи, девојци су само сметале ствари и била је нервозна, моје је да помогнем, свакако ћу бити будан целу ноћ, а није ни први пут да стојим. Ја сам вођа пута, шта је ту је- покушао сам да их одвратим, наглашавајући последњу реченицу. Наравно није вредело. Наставили су:
-Па ти си њен херој, дивно!
-Таман ти је време за женидбу, а ту јој је и баба да испросиш руку.
-Што не идеш сад горе да питаш будућу жену и њену фамилију да ли још нешто треба?
И ту се сетих, клима.
-Мајсторе, хајд` стишај климу-добацих возачу.

– Хоћу младожења, све за снајку- одговором, се придужио раздраганом друштву.
После неколико минута, разговор је прекинуо, исти овај који га је и започео.

-Идем ја горе да видим каква је снајка и прозборим коју са оним чичом са шајкачом, можда је осим бабе и повела неку другарицу, па да правимо дуплу свадбу.

Запутио се горе, а ја сам више од свега желео да га зауставим. Готово је, излупаће неке глупости девојци и све ће упропастити. У ствари, шта ће упропастити? Девојку сам видео први пут у животу, лепа девојка и то је то. Идемо на ходочашће, имам људе и хуманитарну помоћ и ту сам због тога, не бих требао да уображавам ствари. Разум једно, а срце друго. Борба. Након неких двадесетак минута, мој брат шаљивџија се спустио доле са флашом ракије у руци.

– И? Шта би?-трудио сам се да делујем незаинтересовано, а горео сам од жеље да сазнам.
– Све одлично, снајка лепа, чича добар- одговорио ми је, очекујући да га испитујем даље.
– Какве си глупости горе напричао? И откуд ти та ракија, нећеш ваљда сада да пијеш? Идемо на ходочашће, а сутра пола дана има да носиш џакове са брашном-рекао сам никад озбиљније.
– Брате, овако редом. Нисам ништа причао, што не треба, крста ми-прекрстио се театрално и застао, са истом намером као и малопре.
– Него, хоћеш ти да причаш или шта?- нервозно сам му одвратио.
-А Брале, значи интересује те ипак, девојка је из Вршца, зове се Мирјана, баба је зове Мима. Кренуле су на ходочашће, Хришћанке, верујуће, не занима их превише србовање и проливена крв ко нас, енклаве и слично, искључиво манастири, али ипак први пут путују на Косово и Метохију, нису превише упућене у ситуацију доле. Толико смо стигли да попричамо, остало сам са чичом – завршио је показивајући на флашу ракије.

Отворио је флашу, опет се прекрстио и отпио гутаљ.
– `Оћеш ти?- нудио ми је флашу, коју ми је набио буквално испред носа.
– Ма `ајде, бежи бре нећу сад да пијем. Јеси луд? Рекли смо да нема опијања у аутобусу.
-Ма не брате да пијемо, већ да наздравимо, ваља се, нашао си будућу младу, ипак смо Срби.
– Брате, нек је у здравље!-узвиикнух му кроз осмех, отпио сам гутљај ракије и окренуо главу на другу страну. Мислио сам о њој. Те вечери је Мирјана из Вршца ушла у моје срце, наредних неколико дана сам обитавао око ње и трудио се и довијао на све начине да јој угодим, објасним, покажем манастир, дочарам Косовски бој, упознам са свима. Путовање се завршило, али моја борба за Мирјанино срце је тек почела, требало ми је још неколико месеци да уђем и ја у њено срце.

вјеридба

Веридба и венчање

Када љубавна прича има необичан почетак и њено крунисање не може бити обично. Стефан је решио да Мирјану запроси на Косову и Метохији, где је све и почело. Иако, је размишљао и сам са собом већао на ком би то месту било најбоље да се догогоди, избор је ипак пао на манастир Високи Дечани.

Чудо хришћанске средњовековне европе, бисер у срцу Метохије, који се уздиже се на десној обали Дечанске Бистрице, у долини испод планинског масива Проклетије и сведочи о слави и сјају Старе Србије. Постоји један дан у години, када је манастир посебно радостан, када се забораве све недаће које су нас Србе задесиле предходних деценија. На Васкрс, веран српски народ из Метохије похита у своју светињу, а радост Христовом Васкрсењу замени, очај, тугу, страдање и бол који из дана у дан прогоне метохијске Србе.

вјенчање

Осим тога Високи Дечани су нешто најближе Царству Небеском што се на земљи може осетити, поглед на дечанске фреске отапа и најзалеђенија срца, пој дечанских монаха милује душу, а миомирис моштију светог краља Стефана, нагна на покајање грехова и свих нечистота људских.

Васкршњег јутра, након литургије када се веран народ полако повукао из храма и упутио у трпезарију Стефан је, предходно добивши благослов од игумана Саве, узео Мирјану за руку, пришао моштима светог краља Стефана Дечанског и упитао је под окриљем те светиње, уз светлост свећа и кандила, појачаним сјајем лица светитеља са фресака, да ли жели да са њим проведе остатак живота и постане његова жена. Светињу су напустили озарених лица, а са собом заувек понели благослове дечанских отаца и заштиту Светог Краља, задужбинара велелепне светиње.

Венчање је било тихо и мирно у манастиру Зочиште, древној метохијској светињи, у присуству кумова као сведока венчао их је Архимадрит Стефан, игуман манастира.
Света српска земља, изродила је љубав једног Србина и једне Српкиње, као захвалност што је се нису одрекли и што су к њој долазили.

Догодине у Призрену! А вечно на Косову и Метохији!

ИН4С

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here