Kosmet je ljubav: Veridba u Visokim Dečanima, venčanje u Zočištu

Podelite:

Kada ljubavna priča ima neobičan početak i njeno krunisanje ne može biti obično. Stefan je rešio da Mirjanu zaprosi na Kosovu i Metohiji, gde je sve i počelo. Iako, je razmišljao i sam sa sobom većao na kom bi to mestu bilo najbolje da se dogogodi, izbor je ipak pao na manastir Visoki Dečani

Ljubav, uvek pronalazi put. Ne može je zaustaviti ni jedna okupacija, ne poznaje daljinu, ne bira mesto i vreme. Jednostavno se dogodi ili ne dogodi. Ova se dogodila sasvim neočekivano, tog ranog leta, uvukla se u autobus koji je hitao ka Kosovu i Metohiji, ili se nekako stvorila u srcima junaka ovih događaja. Možda je iskrice u srcu, razgoreo prelep srednjovekovni ambijent, možda žubor Bistrice, ili pesma iz Orahovca, možda ih je ljubav sačekala na nekom od prizrenskih mostova, a možda je kako i oni sami veruju Sveti kralj Stefan Dečanski pomilovao njihove duše i prigrlio ih u zagrljaj. Ispričaću ovu priču onako kao su je oni pričali meni i onako kao sam je i sama videla.

Stefan

Krenuli smo put Kosova i Metohije, meni je pripala odgovornost vođe puta. Mi volonteri humanitarne organizacije se za tu poziciju ne otimamo, ali svega nas nekoliko može da je iznese. Odgovornost je ogromna, autobus pun putnika, na teritoriji na kojoj su Srbi, moji putnici nepoželjni, natovareni sa nekoliko tona humanitarne pomoći, koju treba preneti preko administrativnog prelaza i uručiti u enklave gde je neophodna. Iskontrolisati putnike da ne dođe do incidenta, da ne odgovaraju na provokacije Albanaca, da ne ulaze u rasprave sa mirovnjacima ili predstavnicima paralelnih kosovskih institucija. Neophodno je održati red i dostojanstveno ponašanje u svetinjama, ispoštovati satnicu i smirivati duhove među putnicima, kako bi atmosvera u toku puta svima bila prijatna. Nakon što sam se pobrinuo da se popakuje pomoć i smeste putnici. Mogli smo da krenemo. Seo sam i ja i još jednom pregledao spiskove putnika, ovoga puta je bila veća grupa, krenuli smo autobusom na dva nivoa. Još jednom sam počeo da računam satnicu kako bi tačno odredio u koliko sati stižemo.

– Stefane, neka devojka je nervozna gore -prišla mi je i rekla jedna volonterka, sa kojom sam nebrojano monogo puta odlazio na Kosovo i Metohiju.
-Oh! Pa šta je sada? Tek smo krenuli, ne verujem-izgovorio sam i nevoljno, otišao gore da vidim o čemu se radi.

Odmah sam je zapazio, stajala mi je leđima okrenuta i pokušavala da stvari uglavi negde. Da, to je ova smeđokosa, video sam je kada je ulazila u autobus, tačnije video sam joj leđa.

-Pomaže Bog!-prišao sam joj i uzviknuo trudeći se da zvučim što raspoloženije.

-Bog ti Pomogao, Sinko!- odgovorila je bakica u čijem je društvu bila.

Ona se okrenula i ljutito me pogledala, pamtim taj pogled i dan danas, a i video sam ga nakon toga i mnogo puta. Nije to do ljutine, već do očiju. U njih staje hiljadu sazvežđa i odsjaja milion voštanica. svetli na stotine svitaca. Da imale su nešto zeleno u sebi, boju mutne ravničarske reke koja cveta u rano leto.

– Mogu li da pomognem? U čemu je problem?-izgovorio sam, ovoga puta sa manje samopuzdanja.

– U svemu, ovaj autobus je užasan, stisnuto je kao u konzervi, nemamo gde stvari da stavimo i hladno je. Klima ubi!-besno mi je odvratila.

Ova njena rečenica, me je vratila u realnost i setila na raspravu koju sam vodio sa prevoznikom pre manje od sat vremena. Ponovo su poslali najlošiji autobus iz straha da ne bude oštećen kamenicama ili izlupan u toku noći u enklavi. Klima je za samo nekoliko kilometara, napravila temperaturu kao u hladnjači. Bilo je tesno, nije bio predviđen za duge vožnje, a osim toga, humanitarna pomoć je pravila dodatnu gužvu. I dok sam smišljao dobro opravdanje kao ne bih izneverio rečnu vilu koja se obrela preda mnom, bakica mi je pritrčala u pomoć.

– Nema veze, sinko, sad smo krenuli, pa dok se smestimo malo-izgovorila je kroz šarmanti osmeh starice, koja je definitvno u životu preturila mnogo gore stvari od neudobne vožnje autobusom.

– Evo predlažem da odnesem vaše stvari dole, kako bi mogle udobnije da se smestite. Reći ću vozačima da regulišu i klimu-izgovorio sam, neodvajajući pogled od očiju u koje sam poželeo da gledam zauvek.

Devojka sa najlepšim očima, otkrila je i najlepši osmeh na svetu. I počela da mi dodaje stvari. Spustio sam stvari dole i stavio na moje sedište.

– Stefane, al` si se ti napakovao ovaj put. Da se ne seliš na Kosovo, možda?-dobacila je ona ista devojka koja me je i obavestila za problem odozgo.

– Drage volje, sestro, ali to su stvari od one devojke-rekao sam kroz osmeh.

-Devojke kažeš?-dobacio je drugar sa sedišta pored, takođe volonter. A onda uzviknuo:

-Ljudi Stefan našao devojku!

I kao da je zvonilo za početak časa, stvoriše se još tri glave pored nas. To je to, sada će da me zezaju, našli su zanimaciju da nam put lepše krene. Nečija glava je morala da padne i to je ovoga puta bila moja. I krenuše naizmenično.

-Ne bih ti ja brale bio u koži, al` ljubav je to, dok se njene torbe baškare, ti ćeš da stojiš celu noć.

– Novosađanin, ko kaže Srbija je mala, taj nije stajao zbog devojke u autobusu od Beograda do Prizrena.

– Hajde ljudi, devojci su samo smetale stvari i bila je nervozna, moje je da pomognem, svakako ću biti budan celu noć, a nije ni prvi put da stojim. Ja sam vođa puta, šta je tu je- pokušao sam da ih odvratim, naglašavajući poslednju rečenicu. Naravno nije vredelo. Nastavili su:
-Pa ti si njen heroj, divno!
-Taman ti je vreme za ženidbu, a tu joj je i baba da isprosiš ruku.
-Što ne ideš sad gore da pitaš buduću ženu i njenu familiju da li još nešto treba?
I tu se setih, klima.
-Majstore, hajd` stišaj klimu-dobacih vozaču.

– Hoću mladoženja, sve za snajku- odgovorom, se pridužio razdraganom društvu.
Posle nekoliko minuta, razgovor je prekinuo, isti ovaj koji ga je i započeo.

-Idem ja gore da vidim kakva je snajka i prozborim koju sa onim čičom sa šajkačom, možda je osim babe i povela neku drugaricu, pa da pravimo duplu svadbu.

Zaputio se gore, a ja sam više od svega želeo da ga zaustavim. Gotovo je, izlupaće neke gluposti devojci i sve će upropastiti. U stvari, šta će upropastiti? Devojku sam video prvi put u životu, lepa devojka i to je to. Idemo na hodočašće, imam ljude i humanitarnu pomoć i tu sam zbog toga, ne bih trebao da uobražavam stvari. Razum jedno, a srce drugo. Borba. Nakon nekih dvadesetak minuta, moj brat šaljivdžija se spustio dole sa flašom rakije u ruci.

– I? Šta bi?-trudio sam se da delujem nezainteresovano, a goreo sam od želje da saznam.
– Sve odlično, snajka lepa, čiča dobar- odgovorio mi je, očekujući da ga ispitujem dalje.
– Kakve si gluposti gore napričao? I otkud ti ta rakija, nećeš valjda sada da piješ? Idemo na hodočašće, a sutra pola dana ima da nosiš džakove sa brašnom-rekao sam nikad ozbiljnije.
– Brate, ovako redom. Nisam ništa pričao, što ne treba, krsta mi-prekrstio se teatralno i zastao, sa istom namerom kao i malopre.
– Nego, hoćeš ti da pričaš ili šta?- nervozno sam mu odvratio.
-A Brale, znači interesuje te ipak, devojka je iz Vršca, zove se Mirjana, baba je zove Mima. Krenule su na hodočašće, Hrišćanke, verujuće, ne zanima ih previše srbovanje i prolivena krv ko nas, enklave i slično, isključivo manastiri, ali ipak prvi put putuju na Kosovo i Metohiju, nisu previše upućene u situaciju dole. Toliko smo stigli da popričamo, ostalo sam sa čičom – završio je pokazivajući na flašu rakije.

Otvorio je flašu, opet se prekrstio i otpio gutalj.
– `Oćeš ti?- nudio mi je flašu, koju mi je nabio bukvalno ispred nosa.
– Ma `ajde, beži bre neću sad da pijem. Jesi lud? Rekli smo da nema opijanja u autobusu.
-Ma ne brate da pijemo, već da nazdravimo, valja se, našao si buduću mladu, ipak smo Srbi.
– Brate, nek je u zdravlje!-uzviiknuh mu kroz osmeh, otpio sam gutljaj rakije i okrenuo glavu na drugu stranu. Mislio sam o njoj. Te večeri je Mirjana iz Vršca ušla u moje srce, narednih nekoliko dana sam obitavao oko nje i trudio se i dovijao na sve načine da joj ugodim, objasnim, pokažem manastir, dočaram Kosovski boj, upoznam sa svima. Putovanje se završilo, ali moja borba za Mirjanino srce je tek počela, trebalo mi je još nekoliko meseci da uđem i ja u njeno srce.

vjeridba

Veridba i venčanje

Kada ljubavna priča ima neobičan početak i njeno krunisanje ne može biti obično. Stefan je rešio da Mirjanu zaprosi na Kosovu i Metohiji, gde je sve i počelo. Iako, je razmišljao i sam sa sobom većao na kom bi to mestu bilo najbolje da se dogogodi, izbor je ipak pao na manastir Visoki Dečani.

Čudo hrišćanske srednjovekovne evrope, biser u srcu Metohije, koji se uzdiže se na desnoj obali Dečanske Bistrice, u dolini ispod planinskog masiva Prokletije i svedoči o slavi i sjaju Stare Srbije. Postoji jedan dan u godini, kada je manastir posebno radostan, kada se zaborave sve nedaće koje su nas Srbe zadesile predhodnih decenija. Na Vaskrs, veran srpski narod iz Metohije pohita u svoju svetinju, a radost Hristovom Vaskrsenju zameni, očaj, tugu, stradanje i bol koji iz dana u dan progone metohijske Srbe.

vjenčanje

Osim toga Visoki Dečani su nešto najbliže Carstvu Nebeskom što se na zemlji može osetiti, pogled na dečanske freske otapa i najzaleđenija srca, poj dečanskih monaha miluje dušu, a miomiris moštiju svetog kralja Stefana, nagna na pokajanje grehova i svih nečistota ljudskih.

Vaskršnjeg jutra, nakon liturgije kada se veran narod polako povukao iz hrama i uputio u trpezariju Stefan je, predhodno dobivši blagoslov od igumana Save, uzeo Mirjanu za ruku, prišao moštima svetog kralja Stefana Dečanskog i upitao je pod okriljem te svetinje, uz svetlost sveća i kandila, pojačanim sjajem lica svetitelja sa fresaka, da li želi da sa njim provede ostatak života i postane njegova žena. Svetinju su napustili ozarenih lica, a sa sobom zauvek poneli blagoslove dečanskih otaca i zaštitu Svetog Kralja, zadužbinara velelepne svetinje.

Venčanje je bilo tiho i mirno u manastiru Zočište, drevnoj metohijskoj svetinji, u prisustvu kumova kao svedoka venčao ih je Arhimadrit Stefan, iguman manastira.
Sveta srpska zemlja, izrodila je ljubav jednog Srbina i jedne Srpkinje, kao zahvalnost što je se nisu odrekli i što su k njoj dolazili.

Dogodine u Prizrenu! A večno na Kosovu i Metohiji!

IN4S

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here