Мати Февронија – Господо, читав живот сам уградила у ову светињу

Поделите:

Важила је за источник православља на Косову. Последњих година живота мати Февронија је говорила да је „садашње време попут црног олујног облака, и да не зна када ће проћи, и ко ће остати“

Када је командант међународних снага 1999. године, у данима врхунца шиптарског лудила на Косову, закуцао на врата Пећке патријаршије и затражио од мати Февроније да заједно са сестринством напусти светињу, она је, остало је упамћено, погледала у сиво, камено небо над оградом ставропигијалне лавре и рекла: Господо, читав живот сам уградила у ову светињу. Она је мој живот и мој гроб. Сестре имају благослов да оду.
Нису отишле. Остале су са мати Февронијом да сведоче, у време бестидно и крваво, када је, како је касније митрополит Амфилохије забележио, вартоломејска ноћ пала на Косово.
„… Док европски и амерички генерали устоличују нови поредак и људска права на Косову и Метохији, Пећка патријаршија још стоји тиха, вјекове броји. Тече у њој без прекида радосно-тужна молитва. Ово мало преосталог народа пећког сабира се у њој као у Нојеву лађу…“

НИЈЕ УЗМИЦАЛА Нигде она није узмицала. Крхка, смерна и тиха, мати Февронија је сачекивала збегове из Урошевца и Пећи, сведочила страдање, испраћала мртве, живећи са уверењем да је „велика част и велики Божји благослов живети у Пећкој патријаршији. И огромна одговорност пред Богом и својим родом. Јер то је српски Јерусалим“.
„Није било оног ко није дошао, а да није донео вест о страдању. Своје породице, рођака, комшија. Једни кажу: војска Албанаца убија и пали редом све што је српско. Гори цела Метохија. Одлази војска. Читаве колоне. За њом народ. Војска нам оставља лекове. Шта ће нам лекови, кад ви не остајете.“
Етничко чишћење српских енклава изазвало је у светској јавности тек протоколарне осуде. Из Урошевца је исељено 20.000 људи, у Пећи је остало неколико породица, у Призрену осам Срба.
Мати је вапила: „Нема их. Нема ни крштења, нити венчања. Развејан је наш несрећни народ са Косова и Метохије на све стране. И злопати се. Свугде се Срби злопате. А из централне Србије скоро да нам не долазе. Пристигну повремено неке групе, понеки аутобус… све ређе. Долазе нам повремено дипломате, ко год нас је од јадних држава бомбардовао – тај је касније стигао у посету Пећкој патријаршији.“
Године 2008. тзв Република Косово проглашава независност. Оно мало преосталих Срба размишља о напуштању домова. У једном интервјуу мати се присећа: „Некаква туга, отуд са капије. Седморо, осморо људи – иде. Носе крст. Ја боље погледам, није нов. Мати, каже овај што га носи, ми селимо нашег сина са пећког гробља. Сахранићемо га тамо где смо ми. У миру да почива. Па, оставили бисмо крст на патријаршијском гробљу, ако може. Може, једва говорим, мучим се да не заплачем. После нешто мислим, можда је овај крст, што остављају, знак да ће се једном вратити. Они, или неко њихов.“
Касније, када барикаде замењују Бриселски споразуми, мати не оклева. Долази на скуп у Гораждевцу и пред окупљеним народом упозорава: Ако Косовска Митровица поклекне под Бриселским споразумом, нестаће и Пећка патријаршија!
Да ли је имао ко да је чује?

KO ЋЕ ОСТАТИ Важила је за источник православља на Косову. Последњих година живота говорила је да је „садашње време попут црног олујног облака, и да не зна када ће проћи, и ко ће остати.“
„Када кажем остати, не мислим остати у животу, него остати и опстати у својој православној, светосавској вери. Ако постоји Содома и Гомора, она се данас надвила над Србијом, а на Косову и Метохији увелико влада.“
Рођена је 29. септембра 1921. године као Петра Божић у селу Сандићи код Брчког. Замонашила се са 19 година у манастиру Јовању у Овчарско-кабларској клисури. Ту је провела 12 година, од 1940. до 1952. године. Тада прелази у манастир Тавну, где остаје до 1956. године. Након тога бива премештана у још неколико манастира, да би напокон 6. априла 1957. године прешла у Пећку патријаршију. Тада је у њој боравило свега четворо људи – отац Серафим са једним богословом и две монахиње. За њено време и њеним залагањем урађено је много за манастир: црква је обновљена и препокривена оловом, у манастирској порти су откопани многи темељи средњовековних конака, направљена је звонара, подигнут је нови конак…
Вукову награду добила је 2009. године. Примила је 2012. Награду „Браћа Карић“ за хуманитарне активности, јачање мира, сарадње и пријатељства међу народима, заједно са мати Харитином из Пећке патријаршије.
На дан њеног упокојења 19. новембра 2015. године остало је да лебди неизговорено питање: да ли ће њене поуке претрајати будућа времена.

Наташа Јовановић

Печат

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here