Митрополит карловачки и Патријарх српски Георгије (Бранковић) и његово доба

Поделите:

Никола Јовановић, ученик Српске Православне Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу.

Кроз више од два века свога постојања достославна Карловачка митрополија изнедрила је прегршт великана српског народа и личности које су својим радом задужили читав свој народ и који су достојни спомињања и сећања својих захвалних потомака. Једна од таквих личности јесте Блажена успомена Архиепископа и Митрополита карловачког и Патријарха српског Г. Г. Георгија (Бранковића). Патријарх Георгије је био један од највећих црквенопросветних добротвора у Карловачкој митрополији. На трон карловачких митрополита засео је у једном од најнеповољнијих тренука за српски живаљ који је бивствовао на подручју тадашње Аустроугарске двојне монархије. Европу су средином XIX века запљуснули таласи револуција које су познатије по заједничком имену „Пролеће народа“ (1848.-1849.). Завршетком револуција у аустријским земљама полако јача утицај и моћ Мађара, а пре свега јачају њихове тежње за изједначавањем између два најбројнија конститутивна народа монархије, немачког и мађарског. Мађари ће покушавати да ослабе или сасвим униште сваки могући облик аутономије који је постојао код осталог народа који је живео на угарском делу монархије, самим тим и аутономије српског народа. Са оваквим околностима је кроз цео свој живот морао да се суочава патријарх Георгије. Лик и дело  патријарха нарочито је проучавао Високопречасни протојереј-ставрофор Душан Н. Петровић, ректор Карловачке богословије у пензији као и Господин др Горан Васин, професор Философског факултета у Новом Саду. Корисно је напоменути да је захваљујући горе наведеним, поштованим ауторима скинута завеса заборава са лика и дела Свјатјејшег патријарха Георгија.

Патријарх Георгије (Бранковић) рођен је 25. марта 1830. године у бачком селу Кулпину, у близини данашњег Бачког Петровца, у породици православног свештеника и кулпинског пароха Тимотија Бранковића. Мајка му је била Јелисавета, пореклом из знамените сомборске породице Бикар. На рођењу добио је име Ђорђе. Школовао се у Сенти, Врбасу, Баји, Нађ Керешу. Године 1852. Ђорђе Бранковић долази у Сремске Карловце како би се посветио изучавању богословља, угледавши се тако на свога оца Тимотија. Ђорђе се у богословији истицао како својим високим интелектуалним способностима тако и ревношћу. У децембру 1855. године Георгије ступа у Свету Тајну брака са Јеленом Тешић из Сенте те затим на празник Светог Николаја 6. (19.) децембра, руком владике бачког Платона (Атанацковића) у обновљеном катедралном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду , бива рукуположен у ђаконски чин. Недуго после примања ђаконског прима и свештенички чин на празник Рођења Христовог и бива постављен за капелана (помоћника) своме оцу Тимотију у Сенти, будући да је прота Тимотије имo здравствених проблема. На овој Богу угодној служби Ђорђе ће се задржати наредне четири године. Пожртвовани пастирски рад младог свештеника Ђорђа Бранковића и сви таланти и квалитети које је поседовао надалеко су се прочули широм читаве Епархије бачке. Због свега горе наведеног Бачка конзисторија уз сагласност и пастирски благослов епископа Платона именује Ђорђа Бранковића на место сомборског протопрезвитера и епископ Платон га на Преображење 1859. године унапређује у чин протопрезвитера те прота Ђорђе недељу дана касније са својом породицом прелази у Сомбор. За време службовања у Сомбору посебну пажњу је обраћао на црквено благољепије и богослужење. Увео је служење Литургије сваког дана које, изузев у Карловцима као средишту патријаршије, није било у пракси. Волео је лепо појање и често је проповедао, нарочито у недељне и празничне дане. Својим истакнутим беседама и саветима активно је учествовао у раду Бачко-бодорошке жупаније. Због свог запаженог јавног рада у Сомбору 1861. године, од стране Земаљског Школског Савета у Темишвару бива именован за управника Препарандије  и ову дужност ће обављати све до 1872. године. Као посланик сомборског протопрезвитеријата прота Ђорђе је учествовао у раду свих црквено-народних сабора почевши од 1861. па све до 1879. године. Ђорђе Бранковић је био надалеко познат у целој Карловачкој митрополији као један од најревноснијих свештеника, велики љубитељ школства и просвете и важио је за једног од најбољих познаваоца финансијских прилика у митрополији. Својом појавом он је уливао поверење и изазивао искрено поштовање. Као изузетно цењена и поштована личност а изнад свега као човек  опште познат и прихваћен у митрополији био је погодан да прими епископско достојанство. У међувремену му се упокојила супруга Јелена са којом је имао троје деце те године 1882. он бива изабран за члана Светог Архијерејског Синода и за епископа упражњене епархије Темишварске са средиштем у истоименом граду. Прота Ђорђе Бранковић 23. маја прима монашки постриг и 18. јуна бива произведен у архимандрита ковиљског. Свечани чин његове хиротоније обављен је 13. јула 1882. године у Саборној цркви у Сремским Карловцима.

У тренутку када је изабрани епископ Георгије засео на трон темишварске епархије она се налазила у врло лошем стању. Својим залагњем успео је да ојача епархијски фонд у којем је пред његов одлазак на патријаршијски трон било 15 000 форинти. За предстојећи период тј. период до Бранковићевог избора за патријарха не постоји много података. Постоје подаци о сукобима епископа Георгија са радикалима. Они су га оптуживали да је у својој епархији увео латинично писмо на породичним изводима који се издају верницима. Такође оптужили су га да уводи мађарски језик у српској средини те да је члан друштва за ширење мађарског језика. Ово је тек почетак напада радикала на Георгија Бранковића, тек је то бледа сенка оних напада који ће се догодити у његовим позним годинама. Сви ови напади плод су „кухиње“ радикалских новина „Застава“ које ће, све док патријарх не преда своју племениту душу Господу, бестидно насртати на његову личност и покушавати да уруше његов вансеријски углед у народу.

Патријарх српски Герман Анђелић је умро 26. октобра 1888. и иза себе је оставио лоше стање у митрополији. Патријарху Герману се највише замерао начин на који је дошао на патријаршијски трон. Наиме,после насилног пензионисања патријарха Прокопија (Ивачковића), 1879. године, епископ Герман је постављен за администратора карловачке митрополије. Нико у митрополији није одобравао овај потез. Још веће ће незадовољство изазвати у српском народу и клиру његово именовање за патријарха 1881. године.На изборном сабору добио је 12 гласова, док је 53 гласа освојио епископ будимски Арсеније Стојковић. Потом, цар Франц Јосиф И није потврдио избор за патријарха епископа горњокарловачког Теофана, који је, занимљиво је напоменути, био школски друг Германа Анђелића већ је за патријарха именовао епископа Германа. За администратора митрополије постављен је епископ бачки Василијан Петровић, који ће ову дужност обављати наредне две године. Године 1889. и 1890. биле су посебно важне за српски народ јер је то био јубилеј петстогодишњице Косовског боја односно двестотогодишњице Велике сеобе. Вероватно је то разлог због којег није сазиван црквено-народни сабор и звог чега је место патријарха било упражњено две године. На послетку сабор је сазван и почетак је заказан за 12. април 1890. године. На почетку саборске седнице је прочитан званични акт о сазиву црквено-народног сабора, а потом и рескрипт на мађарском језику председника владе Ђуле Сапарија. За председника сабора са 36 гласова изабран је Евген Думча.  Дана 19. априла, гласало се за избор српског патријарха. Епископ будимски Арсеније Стојковић добио је 3 гласа, епископ горњокарловачки Теофан Живковић 11 гласова, а епископ темишварски Георгије Бранковић 38 гласова. За избор није гласало укупно осамнаест посланика. Три посланика која су гласала за епископа Стојковића касније су се придружила већини тако да је Бранковић добио укупно 41 глас.

Дана 11. маја 1890. у Саборној цркви Светог Николаја у Сремским Карловцима, одржано је свечано устоличење патријарха српског Георгија Бранковића. Сам чин устоличења био је прописан протоколом по коме је царски комесар барон Федор Николић од Рудне сачекао патријарха (који у цркву улази у пратњи епископа и свештеника) и у Саборној цркви прочитао на латинском и српском потврдну диплому избора епископа темишварског Георгија Бранковића за патријарха. После чина читања дипломе, Георгије се заклео на верност цару и краљу. Затим је уследила Света Архијерејска Литургија после које је патријарх  праћен свештенством и епископима повео народ у литији улицама Карловаца, где је својим првим патријарашким благословом благосиљао војску и народ који је био присутан устоличењу. Штампа је са великом пажњом пратила чин устоличења Георгија Бранковића. После свечаног устоличења и благосиљања, патријарх Георгије је по већ утврђеном реду примао депутације. Прослава је трајала целог дана, а свечани ручак патријарха са епископима и представницима владе био је у двору. Патријарх је своје намере и планове исказао следећим речима:

„Чисте руке, у свему и свачему, јасна и отворена искреност у свакој радњи и предузећу, чврст карактер, добра воља и неуморна тежња за све оно што се клони на добро, на корист и унапредење Свете Православне Цркве и школе и просвете, а у границама црквених и земаљских закона: то је кратко мој програм, кога сам се дојако држао, па кога ћу се и одјако не само придржавати, него и сву снагу своју заложити, да уз помоћ вашу (мисли на српски  народ) и Светог Синода као главних учитеља, у самој ствари изведем и остварим.“

Напади радикала на личност патријарха Георгија не престају, и они се настављају у току рада црквено-народног сабора. У даљем току рада сабора нема значајнијих дешавања. Сабор је закључен уз обећање патријарха да ће у што краћем року сазвати расправни сабор на којем би се расправљало о питању финансија у Митрополији. До овог сабора није дошло и то ће се веома замерати патријарху. Наредни период каракерише тежња аустроугарских власти да спроведе црквено-политичке реформе. Ове реформе су подразумевале грађански брак, државне изводе из књига рођених, венчаних и умрлих и питање вероисповести деце рођене у мешовитим браковима. Ово је  још једна отежавајућа околност за патријарха Георгија и то на самом почетку његовог управљања Црквом. Патријарх Георгије је био свестан своје одговорности али и тешке ситуације у којој се налази читав српски народ и он је покренуо иницијативу да се донесе устројство народно-црквене аутономије. Патријарх је сматрао да је доношење јединствене уредбе уједно најбољи начин да се лоше стање у српској Цркви и аутономији коначно доведе у ред. Сходно томе формиран је „Одбор петнаесторице“ на челу са Александром Стојачковићем. Патријарх је био мишљења да се на предстојећи сабор треба изаћи само са једним нацртом. Одбор је саставио нацрт за предлог устројства који је назван „Народноцрквени Статут источноправославне цркве у земљама Угарске круне“. Сабор из 1892. године је под председништвом патријарха Георгија донео одлуку о оснивању „Мировинског фонда за удовице и сиротну децу српског православног световног свештенства у српској митрополији карловачкој.

Реформе које су власти покушале да спроведу у основи су угрожавале аутономију Карловачке митрополије. Поред спољних притисака од стране аустроугарских власти према цркви непрестано трају напади радикала на јерархију и то у многоме отежава положај патријарха Георгија. Из броја у број у Заставином маниру су стизали тзв. Гласови из народа, из разних епархија, који су сведочили о патријарховом издајству, његовим лошим намерама и слому аутономије. Све више се писало о томе да Срби имају лоше архијереје због њихових великих новчаних примања, што их држи у покорности од патријарха, а патријарха у свемоћној позицији у односу на сиромашни народ. Године 1895. председник угарске владе барон Дезидер Банфи покушао је да постави архимандрита Емилијана Радића на место будимског епископа без одобрења сабора и патријарха. Успео је преко цара Франца Јосифа да издејствује сазивање синода али на срећу није успео у својој намери неканонског постављања Радића на катедру будимских епископа.

У наредном периоду постојале су тежње да се донесе једнинствени народно-црквени  устав и да се коначно реши аутономно питање српског народа. Значајнији сабори били су 1897. године и 1902. године. Ни на једном од поменута два сабора није се нашло решење. Јерархија на челу са патријархом је била за доношење устава. Bећина посланика избегавала да се изјасни по овом питању, оправдано страхујући да ће угарска власт то искористити за нова ограничења на аутономном пољу и због тога је краљевски повереник прекинуо бесплодна заседања.

Година 1905. имала је велику важност за патријарха Георгија али и за целу митрополију. Наиме те године патријарх је прославио два веома значајна јубилеја: педесетогодишњицу свештеничке службе и седамдесет пети рођендан.

Тим поводом формиран је одбор за организацију прославе на чијем је челу био протојереј-ставрофор Јован Вучковић, ректор карловачке богословије. Поводом ових јубилеја патријарх је основао Проповедничку закладу и у исту приложио 20.000 круна, а  карловачкој катедралној цркви даровао звоно вредно 13.500 круна. Рођендан је прослављен скромно у патријаршијском двору, служена је Архијерејска Литургија у дворској капели и приређен је ручак за званице. Краљевски слободни градови Сомбор и Карловци су патријарха прогласили за почасног грађанина. Честитке су стизале са свих страна, штампа, како у Аустроугарској  тако и у Србији, писала је веома лепе чланке честитајући патријарху и обазирући се на сва његова добра дела која је учинио на корист свога рода. Централна прослава уприличена је 18. и 19. децембра , цео град је био преплављен грађанством које је саучествовало у овој величанственој свечаности. Прослава је започета служењем празничног бденија уочи празника Св. Николаја те је настављена сутра дан Светом Архијерејском Литургијом и као круна свега организована је свечана академија у у гимназијској и магистратској дворани. Певали су хорови карловачке гиманзије и богословије.

Седамнаест година плодоносног архипастирског рада патријарха Георгија и његова дела која су свима и данас видљива сведоче о великој љубави коју је патријарх имао према својој Цркви и свом народу. За време свога управљања митрополијом старао се за добро српског народа и његово просветно и културно унапређење. Будући да је патријарх Георгије у млађим данима учествовао на свим важним црквено-народним саборима, био је сведок идеје да се формира званични лист митрополије. До остварења ове идеје ипак није дошло све до 1891. године када је патријарх својим залагањем покренуо часопис „Српски Сион“ који ће излазити све до патријархове смрти 1907. године. Значај оваквог гласила схватали су и претходни српски јерарси, али су сви њихови напори усмерени у том правцу углавном постајали узалудни због константне оскудице у новцу. Залагањем патријарха Георгија, у манастиру Хопову је 1893. године основана монашка школа, где су монаси изучавали световне, економске и богословске предмете. Ова школа је затворена после шест година, добивши замену у Манастирском семинару у Сремским Карловцима. Исте године је Карловачка митрополија добила своју штампарију. Уз покровитељство патријарха Георгија штампани су листови „Бранково Коло“, „Српски Соко“ и „Српски Пчелар“. Такође требало је решити и патријархово „стамбено питање“. Резиденција претходних српских патријарха у Сремским Карловцима постала је тесна и неадекватна, па је Георгије Бранковић 1892. године одлучио да сагради нову. Фонд у који су се сливала средства, намењена подизању новог патријаршијског дома, установљен је још у доба митрополита Стефана Стратимировића (1757–1836), који је приложио 50.000 форинти. Сума је до 1891. године нарасла на више од 272.000 форинти, па се, после освећења темеља могло почети са градњом. Градња је трајала до 1894. године а двор је коначно завршен и опремљен 1896. године када је и освећен. Творац овог несвакидашњег и велелепног здања је архитекта Владимир Николић, који је спровео у дело већину патријархових замисли. Новоизграђена палата имала је све што је потребно за репрезентативни двор српског патријарха. Дворска капела је посвећена је Светом великомученику Димитрију, крсној слави патријарха Георгија. Иконе је насликао наш чувени уметник Урош Предић. Патријаршијски двор у Сремским Карловцима и данас спада у највелелепније грађевине у целој Србији. Године 1894. патријарх оснива „Фонд Светог Саве“ и прилаже му 10.000 форинти.  Средства из овог фонда су била намењена издржавању српских вероисповедних школа које су запале у тешко финансијско стање. Такође следеће године патријарх оснива „Проповеднички фонд“ и у њега прилаже 2.000 круна. Овај фонд је постојао до патријархове смрти те је после тога угашен. Како се број фондова повећавао патријарх је осетио потребу да изгради здање у којем ће сместити управу за поменуте фондове. Темељи зграде су освећени 1901. године, а коначно је завршена 1904. године. Зграда је такође била предвиђена да се у њој одржавају црквено-народни сабори. Исте године патријарх Георгије је осветио темеље и подигао нову, велелепну зграду Учитељске школе-Препарандије у Сомбору. Ово је доказ да патријарх никад није заборавио Сомбор и лепа времена проведена у њему. Поред ове зграде подигао је и зграде за школе у Белом Брду, Даљу, свом родном месту-Кулпину, Баји и Сантову. Становници велике шокачке црквене општине Сантова изразили су 1899. године жељу да колективно пређу у православну веру. Тим поводом су од патријарха добили пригодну архипастирску посланицу, а да би их учврстио у намери која је представљала преседан у односима католика и православаца на тим просторима, купио је кућу и земљу на којој су подигнуте школа и црква и поклонио их Сантовљанима. О свом трошку патријарх је подигао „Богословски семинар“-интернат за ученике богословије у који је могло да стане 100 богослова заједно са управним органима. Његовом заслугом богословија је подигнута на виши ниво, долазе професори са завршеном Кијевском, Московском или Петроградском духовном академијом  а неколицина њих има докторски степен образовања. Патријарх није запоставио ни гимназију у Карловцима и као њен врховни патрон у њу доводи врхунски професорски кадар. Ни љубав према храмовима Божијим није изостала код патријарха Георгија те су за време његовог управљања митрополијом обновљени готово сви фрушкогорски манастири као и парохијски храмови широм читаве митрополије.

Патријарх Георгије Бранковић упокојио се 30. јула 1907. године у својој 78. години живота. Био је доброг здравља али се предпоставља да је боловао од „кроничне болести ноге“. Пре свога представљења патријарх се исповедио и примио Свето Причешће из руку епископа бачког Митрофана (Шевића). Сахрањен је сутра дан, 31. јула. Заупокојену Литургију служили су епископи пакрачки Мирон, горњокарловачки Михаило, бачки Митрофан, уз присуство владика будимског Лукијана, вршачког Гаврила и темишварског др Георгија. Говор је одржао владика Мирон. Представник краља Петра Карађорђевића на сахрани био је генерал Никодије Стефановић. Са њим је био и представник Српске академије Сима Лозанић. Непосредно после њих стигао је и генерал Раде Грба, представник мађарске владе. Патријарх је положен у гробницу Ваведењског манастира  у Сремским Карловцима,коју је сам подигао за живота. Сахрани је присуствовало око 10.000 душа.

Сагледавајући у целини животни пут патријарха Георгија Бранковића и сва добра дела и неизмерну љубав према српској младости, просвети, култури, уметности  коју је целог свог живота гајио и на разне начине исказивао остаје нам само да се дивимо лику и делу овог неуморног борца и да покушамо да се угледамо на њега. Сувишно је било шта више говорити и понављати чињенице наведене у предходном делу чланка. Моје скромно мишљење и констатација,којом ћу завршити овај чланак,  јесте да је професор Георгије Магарашевић још давне 1905. године (за време живота патријарховог) на најбољи могући начин, пишући споменицу о педесетогодишњици патријархове свештеничке службе, описао целокупан рад и прегалаштво овог великана наше историје.

„….Рад патријарха Георгија Бранковића као ретко којег Србина уткан је у јаван живот овостраног српства…Тих минулих педесет година јавна рада патријархова припадају данас већ историји. Све то време беше испуњено ревносном службом цркви светосавској, бриогм за школу и просвету народну…Но иако је патријарх Георгије тим својим радом задужио српски народ и цркву православну као ретко који од предходних му на престолу Арсенија III , дочекао је ипак, као и многи други наши родољубиви архијереји, да му за добра дела враћају трнов венац…Али историја не суди по ситничарском схватању савременика којима страсти засењују видокруг и недају им да објективно суде о људима и догађајима. Она суди по делима, донаша о сваком човеку правилан суд, нити великане обара, нити пигмеје уздиже.

Никола Јовановић, ученик Српске Православне Богословије Светог Кирила и Методија у Нишу.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here