MITROPOLIT POČAJEVSKI VLADIMIR: ISTINA ĆE POBEDITI

Podelite:

Mitropolit Vladimir (Moroz) je episkop Ukrajinske Pravoslavne Crkve Moskovske Patrijaršije, Mitropolit počajevski, vikarni episkop Kijevske eparhije, namesnik Sveto-Uspenjske Počajevske lavre. Vladika je 15. avgusta proslavio svoj šezdeseti rođendan.

 Vladiko, u svom poslednjem intervju za portal „Pravoslavije.Ru“ govorili ste o protivpravnim postupcima vlasti prema našim velikim svetinjama kao što su Kijevo-Pečerska, Počajevska i Svetogorska lavra i niza drugih drevnih obitelji koje je uz potpunu saglasnost bivšeg garanta Ustava Ukrajine trebalo da budu predate novim raskolničkim stukturama. A još pre toga je Ternopoljska oblasna rada inicirala predaju Počajevske lavre muzeju kako bi ona, po njihovoj formulaciji, postala „duhovni centar dostupan svima“, i grko-katolicima, i pseudopravoslavnim formacijama svih usmerenja. Danas je politički slogan „Mova, armija, vira“ („Jezik, armija, vera“) nestao zajedno s bivšim predsednikom Porošenkom. Molimo vas da kažete nešto o tome kako je manastirska bratija podnela ova iskušenja.

– Kao što dolikuje monasima, hvala Bogu – hrabro, čak se može reći i junački. Zato što je naše geslo, kako apostol kaže: „Za mene je život – Hristos i smrt je dobitak“ (Fil. 1, 21). Ako smo se uhvatili za ralo ne smemo se osvrtati unazad (up. Lk. 9, 62). Preživevši iskušenja poslednjih pet godina došli smo do zaključka da je to cveće u poređenju s trnjem koje su podneli naši prethodnici i nastavnici koji su živeli u lavri za vreme Hruščovljevih progona 1950-60-ih godina. I Gospod je dozvolio da svaki od nas proveri svoju veru: koliko se revnosno podvizava u Bogu i kako ispunjava monaške zavete.

– Kakva je danas situacija i kakvo je raspoloženje?

– Kao što vidimo, situacija se sad unekoliko promenila, oni koji nam žele zlo su, što se kaže, ispustili paru, pa je nastupilo izvesno zatišje. Ali Bog zna šta će biti dalje, u Njega se uzdamo. Mislimo o najgorem, nadamo se najboljem i za sve blagodarimo Gospodu…

Bilo nam je jasno da bi se bivši lider zemlje, da je dobio drugi mandat, obračunao s nama. Ali Gospod je uslišio molitve i uzdahe ljudi. I On nam pruža mogućnost da cenimo ono što imamo. Što se tiče novog rukovodstva zemlje i njegovog odnosa prema kanonskoj Crkvi zasad još uvek ne možemo reći ništa određeno. Sam novi garant Ustava je izjavio da je mešanje u život Crkve nedopustivo, ali njegovi pomoćnici izražavaju potpuno suprotno mišljenje: na primer, izjavljuju da treba promeniti naziv Ukrajinske Pravoslavne Crkve, ponovo iz starih portfelja vade političke etikete…

Znate, Hristovu Crkvu nikad neće ostaviti na miru, zato što ona svedoči o tome da svet u zlu leži. I pali svet to ne može da podnese. Po rečima Svetog Pisma: „Znamo da smo od Boga, i da svet sav u zlu leži. A znamo da je Sin Božiji došao i dao nam razum da poznajemo Istinitoga; i jesmo u Istinitome, u Sinu njegovom Isusu Hristu“ (1 Jn. 5, 19-20)

– Vladiko, na mnogobrojnim službama u lavri čuju se sugube molitve za mir u Ukrajini i čak se posle trpeze bratija opet moli za mir. Zna se da su pred zidine lavre još početkom godine dolazili autobusi s napadačima, bilo je i predstavnika unijata koji su želeli da osvoje Počajevsku lavru. Međutim, kao da im neka sila nije dozvolila da uđu, sve ove „inicijative“ su propale…

– Zaista, molitva je velika sila. O tome pišu sveti oci i mi se u to uveravamo. Ona u lavri ne prestaje ni za trenutak. Neprestano čitamo Psaltir (svaki brat po redu je dužan da se moli sat vremena noću), neprekidno se čitaju akatisti, braća se mole u keliji posle završetka večernjih službi i bdenija, kasno uveče, pred ponoć oko obitelji obavljamo litiju s ikonama, Krstom Gospodnjim… Nebeske sile nas čuvaju. Jer istorija se seća kako je u trenucima progona dolazio sam Jov Počajevski, kako su se naočigled hruščovljevskih progonitelja freske u hramu Svete Trojice koji su pokušali da zatvore odjednom obnovile i zablistale ikone…

– Da, to su nama, novinarima, svojevremeno govorili stari naseljenici lavre…

– Početkom HH veka Crkva je bila osuđena na uništenje. Setite se iz istorije strašnih „bezbožnih petoletki“ i represija kad je Crkva trebalo da bude zbrisana s lica zemlje. I šta se desilo? Počeo je rat 1941-1945. godine i Staljin se prvi put obratio narodu rečima: „Braćo i sestre,“ a ne „drugovi“. Počelo je otvaranje hramova, sveštenici, arhijereji i mirjani su se vraćali iz tamnica i logora. Jer progonitelji ne ratuju s nama, iako smo mi monasi, vernici, ali smo prosto ljudi, nemoćni smo, i nije nas teško poubijati. A ratovati protiv Boga i Njegove Crkve znači sakupljati ugljevlje na svoju glavu. I vidimo kako su neslavno završili život progonitelji iz svih vekova, počevši od rimskog Nerona, pa sve do šrafova represivne mašine bezbožnog HH veka. Jer Gospod nije u sili, već u pravdi. I molitveni uzdasi naroda Božijeg neće ostati neprimećeni. Blagodarimo Bogu za iskušenja, vidimo da nas Gospod čuje i da nam daje još vremena za pokajanje, kako bismo ostvarili ono za šta smo prizvani. Svaki trenutak proveden pravilno za nas je radostan, zato što smo ga proživeli u pokajanju… Zato što nas on obnavlja, čisti i priprema za večnost.

Ovakvi leci „Desničarskog sektora“ su kačeni na zidovima Počajevske lavre i po celoj Ukrajini na hramovima kanonske Crkve Ovakvi leci „Desničarskog sektora“ su kačeni na zidovima Počajevske lavre i po celoj Ukrajini na hramovima kanonske CrkveKad su na istoku zemlje počela borbena dejstva nacionalisti-radikali su kačili letke s pozivima na oduzimanje hramova od „crkve-agresora“. Došlo je dotle da su u sabornoj crkvi u gradu Sumi pripadnici SBU pretresali podrume tražeći bojeve patrone u sanducima. Nekome se učinilo da se u kutijama čuvaju patrone. To su u stvari bili ugarci sveća. U lavru su svako malo dolazili neki sumnjivi ljudi i nešto su zagledali. Kasnije se ispostavilo da su provokatori pokušavali da nam podmetnu oružje, granate, kako bi „dokazali“ da monasi učestvuju u ratu i kako bi posle toga organizovali zaposedanje lavre. Hvala Bogu, na vreme smo uspeli da otkrijemo provokaciju i da pozovemo radnike milicije i SBU. Zatim smo postavili čuvare oko lavre kako ne bismo dozvolili ovakve provokacije. Gospod je otkrio neprijatelje Crkve i zaštitio nas je, osvajači su doživeli sramotu. Može se konstatovati da je od 2014. do 2019. godine Ukrajinska Pravoslavna Crkva preživela prave progone.

– I nehotice se sećamo analogije iz istorije Počajevske lavre kad je 1675. godine odred od 50 hiljada Turaka pobegao u strahu kad su se strele koje su ispaljivali prema lavri okrenule i pogađale njih…

– Znate, ova istorijska činjenica ja zaista potvrđena. Jer u Počajevu i dan-danas žive potomci turskih vojnika koji su videvši ovo čudo primili hrišćanstvo i ostali ovde da žive. A sve ove savremene pojave s žestokim napadima Crkve Božije, s lukavim „tomosima“ ne čude vernike. Jer svi znaju apostolove reči o tome da đavo ide kao lav koji riče i traži koga će da proguta (up. 1 Petr. 5, 8). Njemu nisu potrebne materijalne vrednosti i bogatstva, on želi da napadne Crkvu, njeno kanonsko uređenje, da uništi pravilan savez između Boga i čoveka.

U Pateriku čitamo kako je jedan prepodobni išao i video demona koji je sedeo na prečagi i bezbrižno mahao nogama, a na pitanje prepodobnog zašto sedi tako dokono odgovorio je da je već nahuškao neprijatelje protiv obitelji Božije, pa se sad odmara. To se desilo i kod nas: naši neprijatelji su želeli da raskinu savez između Boga i čoveka, da naškode Crkvi, pre svega u manastirima kao što su Kijevo-Pečerska, Svetogorska i Počajevska lavra i druge obitelji u Ukrajini. A kod nas ih, hvala Bogu, ima preko 200… Eto, svi mogući napadi bili su organizovani protiv obitelji i hramova UPC.

– Raskolnici praktično nemaju manastire. Nominalno oni postoje, ali u njima živi po dvoje-troje ljudi, u najboljem slučaju. Vladiko, zašto je to tako?

– Zato što se čovek koji je odlučio da se posveti monaškom podvigu neće upecati na mamce raskolnika. On u srcu oseća gde je blagodat Božija, a gde je nema. Kod raskolnika je nema. O tome svedoči i praktično potpuno odsustvo monaštva…

Zato su pojedini i dobro poznati političari, znajući to, tražili način da „dokažu“ obrnuto. Mislili su: oduzećemo manastire i dokazati da je „istina na našoj strani“. I preko ministarstva za kulturu, kroz pokušaje da ukinu naše ugovore s državom za zakup zemlje i imovine, preko rejonskih administracija pokušavali su da nas razoružaju. Ali nas je Gospod spasio. I kao što ste tačno primetili, strele onih koji su napadali lavru okrenule su se protiv njih samih. Politička karijera neprijatelja Crkve Božije je doživela sramni krah.

– Vladiko, vidimo kako jača novi raskol. Vidimo kao se politički faktor ubacuje i u odnose između pomesnih Crkava. Koliko samo govori činjenica da su dve patrijaršije priznale „PCU“.

– Odmah ću reći da ove izjave nipošto ne izražavaju opšti stav ovih Crkava. U ličnom kontaktu, u prepisci, u izjavama čitavog niza grčkih arhijereja i mnogih stanovnika Atona čuje se dijametralno suprotno mišljenje.

Setimo se Dela apostolskih kad su apostoli uhapšeni i kad je učitelj zakona Gamalilo, koji je uživao ugled u narodu, rekao na sinedrionu: prođite se ovih ljudi „jer ako bude od ljudi ova namisao ili ovo delo, propašće“ (Dap. 5, 38). Ili se setimo događaja od pre sto godina. Boljševici su potpomagali jačanje raskolničke „crkve obnovljenaca“, a Carigradska patrijaršija ne samo da je priznala ovu lažnu crkvu, već je osudila patrijarha-ispovednika Tihona kao „čoveka koji unosi nemir“ u crkveni život. S obnovljencima su služili i predstavnici Aleksandrijske i Jerusalimske patrijaršije. To je žalosna stranica, ali je činjenica. I gde su danas „obnovljenci“? Njihovo delo je bilo „od ljudi“, a ne od Boga i propalo je za nekoliko godina. Tako je i danas. Verujemo: istina će pobediti.

– Pripadnici „SCU“ ponovo smišljaju neke „istorijske dokaze“, prenose ih u medijima, jednostavno rečeno bave se prostim falsifikovanjem.

– Kad bi istina bila na strani raskolnika, njihova dela, reči i postupci bi odisali ljubavlju, postupali bi po zakonima Božanske Istine, po zakonima koje su napisali Sveti Duh i sveti apostoli. I u njihovoj sredini bi vladali ljubav i međusobno razumevanje.

Dolazak litije iz Kamenec-Podoljske eparhije u Počajevsku lavru 25. avgusta 2019. godineDolazak litije iz Kamenec-Podoljske eparhije u Počajevsku lavru 25. avgusta 2019. godine

Međutim, vidimo suprotno – agresiju, oni se ponovo dele. To je već očigledno pošto se dešava naočigled celog sveta. Ne mislim da svetitelji iz drugih pomesnih Crkava to ne vide i ne shvataju. Teško je priznati grešku, ali moraće. Blaženopočivši mitropoliti Vladimir (Sabodan) je u jednoj od svojih propovedi, čini mi se u besedi u Nedelju o Strašnom sudu rekao da će Crkva na kraju vremena postati predmet mržnje i podela. Možda ovo vreme i nije tako daleko.

– Njegovo Blaženstvo mitropolit Onufrije sve nas poziva na jedinstvo, čvrstinu u veri i ličnu odgovornost svakog hrišćanina za sudbinu Crkve kako bismo dostojno prošli kroz iskušenja vremena.

– Tačno tako. Treba da znamo da je svako iskušenje svojevrsni ispit za čuvanje naše vere. I svaki hrišćanin treba da položi ovaj ispit i da dobije odgovarajuću ocenu. Biće jasno da li smo bili verni Hristu, da li smo bili s Njim ili smo se pokolebali, uplašili, i poveli se za svetskim burama i olujama. Ali Gospod je s nama kao Kormilar ovog broda – Crkve Hristove. I mi treba da ostanemo verni Crkvi, njenom Kormilaru i celom narodu Božijem. I neka nam Gospod pomogne u tome. Jer onaj ko se potrudi za Duh požnjeće Život Večni (up. Gal. 6, 8).

Đakon Sergije Geruk

pravoslavie.ru

Sa ruskog Marina Todić

Podelite:

1 komentar

  1. Mitropolite, svaka vam je od Boga.
    Počajevska lavra je svetsko Božije čudo. Ukrajinci neće otići iz svoje crkve i vere, raskolnici nisu ukrajinci, nisu narod, nisu vernici.
    Pravda da pobedi silu, hoće uz molitvu i Božiju pomoć.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here