Monah Varsonufije (Kuznjecov): Kako se Sveti Nikola spustio u rov među vojnike

Podelite:

Istinita priča iz 1944. godine

Ovu priču mi je ispričao moj deda, neposredni učesnik događaja o kom ću pisati.

Moj deda Fjodor Sidorovič je otišao na front 1941. godine. Rasporedili su ga u 282. pešadijski puk, 19. divizije. Borbe na Zapadnom frontu su bile veoma žestoke u prvim mesecima rata, i već u avgustu 1941. godine on je bio teško ranjen u glavu, obe noge i desnu ruku. Nakon što je prezdravio rane, bio je poslat na Baltički front. Radosnu vest o Pobedi deda je čuo u bolnici, jer je malo ranije, u februaru 1945. godine, bio po drugi put ranjen gelerom od mine u izviđačkoj akciji u rejonu Libave u današnjoj Letoniji. Za ratne zasluge Fjodor Sidorovič je bio odlikovan ordenom Crvene Zvezde i drugim ordenjem i odličjima. On nije puno voleo da se priseća ratnih godina i na pitanja bližnjih je samo mrko ćutao. Međutim, deda je s lakoćom pričao o jednom, njemu vrlo dragom, događaju iz rata. On je sebe smatrao vernikom, iako nikad nije svima pokazivao svoja verska ubeđenja. Plamen vere, koji je on proneo kroz Golgotu svetskog rata, poticao je od njegovih roditelja. I prisećajući se svoje majke, deda je sa suzama u očima pričao o sledećem čudu.

Bila je 1944. godina. U vazduhu je provejavala pobeda, ali i smrt nije tako lako odstupala. Bojno polje, obavijeno dimom i mirisom gareži, bilo je zasejano neeksplodiranim granatama. Grobnu tišinu je s vremena na vreme prekidao pokoji rafal. U jednom od rovova sedela su tri ruska vojnika – Sidor, Vasilije i Fjodor. Ćutke su pušili, zaokupljeni svojim mislima.

Sidor je bio sa sela. Rano je ostao bez oca i majke, te je navikao da časno podnosi životne nevolje. Naučio je da upravlja vršalicom i postao jedan od najvrednijih težaka svog rodnog kolhoza.

U sređen i srećan Vasilijev život, rat je upao, kao iznenadni kamen kroz prozor. Kod kuće je ostavio ljubljenu ženu i šestoro dece.

Fjodor, moj deda, je u tom trenutku mislio na svoju majku. Rat ju je zatekao teško bolesnu, a on se brinuo o njoj. Bolesnoj majci je bila potrebna nega. Niko od rođaka nije ostao na ovom svetu, ali je Majci Rusiji njen sin bio potrebniji. Fjodor se često sećao trenutka rastanka, kada ga je majka poljubila u čelo i široko osenila krstom. Rekla mu je: «Neka te čuva Gospod, sinko!».

U tom trenutku, kada su njih trojica bili zauzeti svojim mislima, u rov se spustio starac. Dobrih očiju, sa zaliskom, u platnenoj košulji. Činilo im se da su ga već negde videli, ali nisu mogli tačno da se sete gde. Toliki su put prebili, toliko čizama istrošili… Nikome nije palo na pamet da ga upita otkuda se on tu stvorio, iako je to bilo sasvim čudno, da jedan čiča pređe preko minskog polja, pod zvižducima lutajućih metaka.

Čuda u ratu ne zadivljuju. Sama činjenica da si živ, već je sama po sebi čudo.

I tu se Sidor dosetio, da je on video tog starca – u svom domu. Tamo u istočnom ćošku seljačke kuće, stajala je ikona Svetog Nikole. Njegova pokojna majka je često pred njom uznosila svoje molitve Gospodu.

— Čiča, kada će se završiti ovaj prokleti rat? — sramežljivo ga je upitao Fjodor.

— Uskoro, uskoro, deco! — odgovorio je dobrodušni starac i tajanstveno nastavio: — Ali ovaj rat neće biti poslednji, još će se tući četiri konja i pobediće – crveni konj!

Ragovor je prekinula rika neprijateljskog aviona. Odzvanjala je naredba oficira: «Oružje na gotovs!». Starac se tiho uspravio i uspeo se iz rova.

Fjodor je hteo da dovikne nepoznatom dedi da u rovu sačeka da prođe neprijateljski napad, ali od njega već nije bilo ni traga. Tada je on shvatio da ih je upravo posetio Sveti Nikola. Bilo mu je žao što je susret bio tako kratak, – Fjodor je poželo da pita kako je njegovoj majci. I istog časa je shvatio da Sveti Nikola nije tek tako bio sa njima, znači da se neko baš u to vreme usrdno molio pred ikonom Svetitelja, i ne samo za svog sina, već i za svakog ruskog vojnika – živog i mrtvog, koji je položio život za svoje drugove na polju boja.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here