Nikolaj Drugi: Car-Pobednik

Podelite:

Ubistvo cara u noći između 16. i 17. jula 1918. godine za Rusiju je predstavljalo i moralnu, i metafizičku, i političku katastrofu, čijeg značaja ni dan-danas nismo svesni u potrebnoj meri, a za ispravljanje njenih posledica (ukoliko je ovakvo popravljanje uopšte moguće) biće potrebno nekoliko vekova.

Ova katastrofa ima moralnu i pravnu stranu, čak i ukoliko apstrahujemo visoko zvanje ubijenog. Bez isticanja optužnice i suda grupa privatnih lica koja su se nazvala predstavnicima izvršnog komiteta Uralskog saveta (odnosno, strukture, koja nezavisno od njene političke ocene nije bila i nije mogla biti sudska instanca), tajno je u toku noći u podrumu ubila: stariji bračni par, četiri devojke za udaju, mladića-invalida, kao i grupu lica koja su ih dobrovoljno pratila – lekara, kuvara i sluge… Počinioci su pokušali da unište leševe kako bi sakrili zločin.

U ovom zločinu nije bilo ničega što bi ličilo ni na navodnu legitimnost pogubljenja Čarlsa I u Engleskoj ili Luja XVI u Francuskoj, koji su bili „osuđeni“ (premda bez ikakvog prava) od strane parlamenta i konventa, koji su teoretski predstavljali svu naciju. Da se nešto slično danas dogodi u bilo kom gradu u Rusiji štampa bi nedeljama diskutovala o gromoglasnom ubistvu koje su, očigledno, počinili neki manijak ili banda.

Čudovišnost onoga što je učinjeno carskoj porodici kao „privatnim licima“ odrešila je ruke za nasilje prema svim drugim „privatnim licima“ u Rusiji posle revolucije – sveštenicima i monasima, plemićima i oficirima, profesorima i trgovcima, radnicima i seljacima – a isto kao prema „bivšima“ – i prema novim partijskim radnicima, crvenim komesarima i crvenoj profesuri, ženama i muškarcima, starcima i deci.

Car i carska porodica su simbol zemlje i naroda. Pokazavši da se s njima može tako postupati boljševizam je sebi dao dozvolu da isto tako ubije i bilo kog drugog donedavnog podanika ubijenog cara. Zajedno s carskom porodicom bio je obezvređen svaki čovek u Rusiji. Zato nemoj pitati ko je streljan u Ipatjevskom domu – car ili „građanin Romanov“. Ti si streljan u Ipatjevskom domu.

Car Nikolaj II s porodicom. Foto: Everett Historical / Shutterstock.com Car Nikolaj II s porodicom. Foto: Everett Historical / Shutterstock.com

U političkom smislu ubistvo cara je zajedno s drugim obračunima s predstavnicima porodice Romanov u toku leta 1918. godine predstavljalo svojevrsnu tačku nepovrata, konačnog iskakanja Rusije iz koloseka normalnog istorijskog razvoja.

Konkretan politički motiv za ubistvo cara najverovatnije su bili događaji od 6. jula 1918. godine, kad se poljuljala vlast Lenjina i čitavog režima nemačke agenture – protiv njih se pobunio deo saboraca (ne samo levih esera, već i boljševičkih lidera koji su ih podržavali, kao što je Đeržinski; koji nisu želeli da rade kao nemačka kolonijalna administracija. U Jaroslavlju je buknuo oslobodilački antiboljševički ustanak (u redovima učesnika ustanka bili su i monarhista Perhurov i donedavni eser-terorista Savinkov, i kadet Soboljev, i menjševik Savinov, i Lopatin koji nije pripadao nijednoj partiji).

Od maja 1918. godine na Uralu i u Sibiru je bio u jeku ustanak čehoslovačkog korpusa – na desetine hiljada Čehoslovaka koji su se predali bratskoj Rusiji kako bi zajedno ratovali protiv Nemaca nisu shvatali zašto su iznenada vlast u Rusiji osvojili nemački agenti i suprotstavili su im se s oružjem u rukama, samim tim u velikoj meri olakšavši borbu belih. Građanski rat u Rusiji je predstavljao nastavak Prvog svetskog rata u kojem su boljševici koji su osvojili Moskvu i Petrograd, u suštini promenili stranu – izveli su Rusiju iz Antante, kapitulirali su pred Nemačkom, i borba protiv njih je predstavljala nastavak istih ovih vojnih napora.

Suočivši se s jakom julskom krizom svoje vlasti Lenjin i Sverdlov su počeli da se bave „osiguravanjem rizika“, a najstrašniji rizik za njih je, naravno, predstavljao povratak zakonitog cara u ulozi vladara i glavnog komandanta ruske vojske, koji bi mogao da nastavi vojne napore Rusije. Zato je prva stvar za boljševičke lidere bila da ubiju cara kako bi ojačali svoju vlast. Ova konkretna motivisanost njihove odluke ni u kom slučaju neće olakšati njihovu krivicu, naprotiv, produbiće je. Car je ubijen da bi se na taj način obezbedilo očuvanje boljševičkog usmerenja na masovnu izdaju geopolitičkih interesa Rusije. Ubistvo cara predstavljalo je još jednu kariku u lancu nacionalne izdaje.

Ubistvo čoveka koji je predstavljao središte ruskog državnog suvereniteta, celovitosti i nezavisnosti jedinstvene i nerazdeljive Rusije na izvestan način je služilo kao garancija podele Rusije koja je bila potpisana u Brest-Litovsku i zapravo nije ukinuta do danas, jer bez obzira na sve živi i postoji nakazno čedo brestskog mira kao što je „nezavisna Ukrajina“. Ubistvo cara je konačno Rusiju preusmerilo u stanje „ne-Rusije“ ili, u svakom slučaju „ne baš sasvim Rusije“, „manjkave Rusije“, i u to se uveravamo bukvalno na svakom koraku.

Napokon, ubistvo u jekaterinburškom podrumu je imalo i mistični smisao. Ubice su odlično znale da ne ubijaju samo svetovnog, već i sakralnog poglavara Rusije, i ne samo Rusije, već i celog pravoslavnog sveta, naslednika istorijske misije rimskih careva, sve od samog Avgusta.

Oktavijan Avgust. Foto: www.globallookpress.com Oktavijan Avgust. Foto: www.globallookpress.com

Nije preduzet pokušaj da se ubije samo jedan čovek zajedno s porodicom ili samo nasilno svrgnuti vladar, već je načinjen pokušaj da se uništi pravoslavno carstvo kao duhovna i metaistorijska kategorija. Pokušaj čiji je neuspeh pokazao da se istorija ljudskog roda ne odvija po ljudskoj želji, već po Božijem ustrojstvu.

Bez obzira na čudovišno izrugivanje sećanju na rusku monarhiju, bez obzira na izuzetno okrutno nasilje nad narodom i Crkvom, kad je na stotine hiljada i miliona Rusa prošlo istim mučeničkim carskim putem i kad su na desetine miliona bile zgrčene od straha i gladi, bez obzira na sve to, pravoslavno carstvo u Rusiji nije prestalo da postoji čak ni u carevom odsustvu. Iza marksističke utopije, rusofobske raspojasanosti neokomunista i liberala, iz pustinje duhovne i kulturne oskudice, naša predstava o istinskom valjanom uređenju naše zemlje, o istorijskoj misiji Rusije u svetu, ustaje iz pepela, a nad nama ustaje figura cara satkana od svetlosti kao snažnog molitvenika za narod i za našu zemlju.

U toku svog života na Zemlji car Nikolaj II je ogromnu pažnju posvećivao hagiopolitici – odnosno javnom proslavljanju i poštovanju pravoslavnih svetaca koji bi mogli da postanu naši moćni nebeski zastupnici. Njegova vladavina predstavlja neprekidni niz svečanih kanonizacija, ponekad na lično insistiranje cara, ponekad uprkos mišljenju arhijereja iz Sinoda koji su bili previše pogruženi u taštinu.

1896. g.: Svetitelj Teodosije Černjigovski

1897. g.: Sveštenomučenik prezviter Isidor i s njim 72 mučenika

1903. g.: Prepodobni Serafim Sarovski

1909. g.: Sveta blagoverna Ana Kašinska (obnavljanje poštovanja koje je ranije nečastivo bilo ukinuto zbog neprijateljstva prema pripadnicima starog obreda)

1910. g.: Prenošenje iz Kijeva u Polock časnih moštiju prepodobne Efrosinije

1911. g.: Svetitelj Joasaf, Episkop belgorodski

1913. g.: Njegova Svetost Patrijarh Jermogen

1914. g.: Svetitelj Pitirim, Episkop tambovski

1916. g.: Svetitelj Jovan, Mitropolit toboljski

Ovaj molitveni kvasac bio je ona duhovna snaga koja je pravoslavnoj Rusiji pomogla da prođe kroz tamnu noć bezbožnosti kad se u skoro svakoj kući u kojoj su živeli vernici nalazila ikonica (ponekad iz domaće radinosti) prepodobnog Serafima. Čak je i nuklearno oružje koje je duhovno oslabelu Rusiju zaštitilo od fizičkog uništenja od strane geopolitičkih protivnika i koje joj je dalo priliku da doživi period duhovnog preporoda po Promisli Božijoj napravljeno upravo u Sarovu.

Međutim, car je ostavio i veštastveno, materijalno nasleđe. Što vreme više odmiče tim jasnije savremeni istraživači otkrivaju da 23 godine vladavine Nikolaja II nisu bile „dvadeset tri stepenice nadole“ (kao što je ljudima mozgove ispirala sovjetska propaganda), već epoha neverovatnog istorijskog skoka Rusije – u ekonomiji i industrijalizaciji, u razvoju saobraćajne infrastrukture i vojne sile, u nauci i kulturi. Car se kao samodržavni vladar nalazio na čelu ovog razvoja, usmeravao ga je strateški, donosio je konkretne odluke i mora se priznati da je njegovo vreme, čak i pored tragičnog finala, jedno od najsjajnijih i najproduktivnijih u celoj ruskoj istoriji.

U „nikolajevskom skoku“ je posebno važno to što je ovo bio period normalnog istorijskog razvoja, bez vanrednih stvari i vanrednih situacija, a koji je ostvaren zahvaljujući umnožavanju, a ne trošenju narodnih snaga. Nikad ni u jednom pravcu boljševizmu, pored svih čudovišnih „mobilizacionih“ metoda (glad, streljanja i prinudni rad) u narednim epohama nije pošlo za rukom da ostvari rezultate koji se mogu uporediti s rezultatima koji su za vreme cara ostvareni kao „sami po sebi“.

Dovoljno je da se setimo da je upravo za vreme poslednjeg cara pobeđena Glad. Naravno, Glad u carskoj Rusiji nije bila „glad“ u bukvalnom smislu reči – to je bila nerodica, odrasli ljudi nisu umirali od nedostatka hrane, ali su bili iscrpljeni, rasla je smrtnost dece i staraca. Progresivna štampa se obrušavala na vladu zbog nedovoljnih mera za borbu protiv gladi. I car Nikolaj II je stvorio sistem za borbu protiv nerodice u razmerama zemlje tako da 1911. godine zemlja praktično nije ni osetila veliku nerodicu, a za poslednjih 6 godina vladavine, bez obzira na rat, Rusija je praktično zaboravila na pojavu kao što je glad, uživajući u izobilju namirnica dok je Nemačka trošila poslednje resurse. Izgledalo je sasvim nezamislivo da će za samo trideset godina revolucije boljševici uspeti da organizuju tri gladi u doslovnom smislu reči – sa smrću više miliona odraslih ljudi, pri čemu se glad 1932-1933. godine ne može pripisati nikakvom ratu. Milioni ljudi su umirali u mirno doba u zemlji koja nije bila zahvaćena ratom.

Za vreme dvojice poslednjih careva i pod ličnim starateljstvom Nikolaja II realizovan je grandiozni projekat Transsibirske magistrale, koja je sagrađena zahvaljujući naporima ruskih inženjera i slobodnih radnika.

Ceremonija polaganja temelja za Transsib od strane carevića Nikolaja Aleksandroviča u Vladivostoku. Foto: www.globallookpress.com Ceremonija polaganja temelja za Transsib od strane carevića Nikolaja Aleksandroviča u Vladivostoku. Foto: www.globallookpress.com

Za njegovu ocenu dovoljno je reći da je od tri grandiozna transkontinentalna projekta iz ove epohe – britanskog transafričkog puta Kairo – Kejptaun, nemačke Bagdadske železnice i ruskog Transsiba – u roku i u potpunosti ostvaren samo ovaj poslednji.

U najkraćem roku pod ličnim nadzorom cara u močvarama Karelije i večno smrznutom tlu iza polarnog kruga sagrađena je Murmanska pruga koja zbog revolucije nije uspela da odigra ulogu u Prvom svetskom ratu, ali je odigrala ogromnu ulogu u Drugom (upravo radi nje u borbi s diverzantima ginu devojke-heroine iz „A zore su ovde tihe“).

Poređenja radi, veliki sovjetski železnički projekti su predstavljali završetak carskih projekata kao što su Turksib ili BAM ili je njihova izgradnja bila pogrešna kao kad je reč o „transpolarnoj magistrali“ koja nije završena bez obzira na to što je pored njenih nasipa sahranjeno na desetine hiljada zatvorenika.

Staljinov plan za promenu prirode je uvek izgledao kao jedan od najrazumnijih iz njegove epohe. To je bilo pošumljavanje stepe radi sprečavanja suše. Međutim, ovaj plan je bio samo prošireni plan Genkovog pošumljavanja koji je 1886-1903. g. smislio Nestor Karlovič Genko, čovek koji je promenio samarske, caricinske i voronješke stepe.

„Nikolajevska“ Rusija se u oblasti industrijalizacije, naučno-tehničkog razvoja i društvene organizacije kretala napred koracima od sedam milja. Čas ovde, čas onde, čovek nailazi na neku od „brazdi cara Nikolaja“ – prvi ledolomac koji je izgradio admiral Makarov na koji je Popov prvi put emitovao signal u slučaju nesreće, prvi teški avion-bombarder koji je konstruisao Igor Sikorski (koji je uživao ličnu podršku cara), prvo iskustvo leta polarne avijacije, prvi nosač aviona…

Da bi stvorila iluziju zaostalosti, prljavštine i siromaštva iz koje su Rusiju izveli Lenjin i Staljin, komunistička propaganda je morala bezbožno da blati Nikolajevu epohu, smanjujući ili prećutkujući njena dostignuća. Koliko patetičnih reči je sovjetska propaganda rekla na temu carske Rusije u kojoj nije bilo traktora i u kojoj je tek Iljič po zasluzi ocenio potrebu za uvođenjem ovih teških poljoprivrednih mašina. I samo se sitnim slovima u napomenama moglo pročitati da je još 1903. godine Jakov Vasiljevič Mamin smislio svoj prvi motor na teško gorivo – ruski dizel i da 1911. godine pravi traktor sa sopstvenom konstrukcijom „Ruski traktor-2“ (2-!!!) i u Balakovskom zavodu (danas nosi ime njegovog brata koji je streljan 1938. godine) počinje njegova proizvodnja pri čemu je pre revolucije napravljeno preko sto traktora. Do 1917. godine već je desetak fabrika u Rusiji počelo da se bavi proizvodnjom traktora s domaćom ili uvoznom konstrukcijom. Rusija je u oblasti proizvodnje traktora skoro išla ukorak s liderima u ovoj grani – Amerikancima, i unazađena je za deceniju samo zbog revolucije.

„Ruski traktor“ Foto: www.globallookpress.com „Ruski traktor“ Foto: www.globallookpress.com

Praktično u svim oblastima industrijskog razvoja Rusija Nikolaja II je bila lider ili se nalazila neposredno iza lidera. Nije bilo ni govora o nekakvom zaostajanju zemlje, koja je navodno zahtevala revoluciju. Industrijsko-tehnički kvasac iz carskog vremena posebno se mogao zapaziti u godinama Drugog svetskog rata.

Kad nam neko kaže „car je izgubio u Prvom svetskom ratu, a drug Staljin je pobedio u Drugom svetskom ratu“ pred nama je klasičan primer laži. U trenutku kad je car nasilno odstranjen sa vlasti ruska vojska se nalazila na teritoriji dve od tri susedne neprijateljske velesile. Car koji je bio na čelu armije u svojstvu glavnog vrhovnog komandanta ne samo da je odigrao veliku ulogu u saniranju posledica svencanskog proboja Nemaca, već i u planiranju i ostvarivanju najvažnijih operacija 1916. godine – ofanzive na Naroči (koja je spasila francuski Verden) i poznatog Brusilovljevog proboja.

Car je svakodnevno posvećivao pažnju poboljšavanju snabdevanja ruske vojske, a zahvaljujući njegovoj stalnoj brizi prevladana je kriza u opremi i oruđu, uvedena je protivgasna zaštita. Nije bilo nikakve sumnje u to da se Rusija 1917. godine zajedno sa saveznicima nalazila na pragu pobede kad je ruskoj vlasti zadat podli udarac iznutra, koji je u konačnom doveo do uspostavljanja diktature komunističke sekte na čelu s polu-Nemcem koji je radio i kao nemački špijun. Nije se moglo zamisliti da se u Prvom svetskom ratu dese događaji kao što je nemačka blokada grada na Nevi ili potreba da se Moskva brani od njih.

U Drugom svetskom ratu do kojeg nije moralo doći da revolucionari nisu sprečili cara da pobedi u Prvom, „carski“ faktor je stalno uticao na napore naše zemlje. Primorski gradovi kao što su Lenjingrad i Sevastopolj držali su se zahvaljujući artiljerijskoj vatri „carskih“ utvrđenja obalske odbrane – „Krasne gorke“ na severu i 31. i 35. baterije na jugu. „Lenjin“-grad je još branilo oruđe carskih linijskih ratnih brodova (podsetiću na to da „industrijalac“ Staljin nije uspeo da sagradi nijedan linijski ratni brod, bez obzira na to koliko je o tome sanjao).

Opšte je priznato da je jedan od sovjetskih vojnih aduta bio tenk T-34. „Da sovjetska vlast nije sprovela industrijalizaciju ovakvi tenkovi ne bi bili mogući“ – vikali su propagandisti. Međutim, stvar je u tome što je T-34 konstruisan u konstruktorskom birou u Harkovskom zavodu za izgradnju lokomotiva, koji je osnovan… 1896. godine, upravo za vreme cara Nikolaja i koji je za dve decenije istorije pre revolucije postao jedno od glavnih preduzeća ruskog vojno-industrijskog kompleksa s kolosalnim tehnološkim iskustvom i obukom kadrova. I ovde se prilikom provere ispostavilo da je malj socijalizma zapravo „brazda cara Nikolaja“.

Tenk T-34. Foto: Jaroslav Moravcik / Shutterstock.com Tenk T-34. Foto: Jaroslav Moravcik / Shutterstock.com

Pobeda iz 1945. godine (osvojena je u sastavu iste one koalicije u kojoj je Rusija bila za vreme cara i iz koje ju je izveo Lenjin) nije bila demonstracija prednosti sovjetskog uređenja, već dokaz stabilnosti i veličine večne Rusije, čije su ogromne rezerve čvrstine višestruko povećane u vreme Nikolaja II.

Čak su i temelji velikog kosmičkog proboja postavljeni upravo u carsko vreme. Ruska inženjerska škola koja nas je izvela u kosmos stvorena je pre revolucije, a njeni kadrovi su se školovali u „stolipinskim“ politehničkim fakultetima. Druga je stvar što su njena dostignuća mogla biti još sjajnija da nije bilo strahota crvenog terora. „Čvor Kondratjuka“ koji je još 1916. godine izračunao Aleksandar Šargej, student Petrogradskog politehničkog fakulteta koji je osnovao Nikolaj II predstavlja osnovu „mesečevih trasa“. Međutim, u toku sveg svog života u Sovjetskom Savezu carski oficir Šargej je bio primoran da se krije iza prezimena Kondratjuk, što ga, uzgred rečeno, nije spasilo od hapšenja i represija, a njegovog nasleđa su se sećali samo pojedinci kao što je S. P. Koroljov. A sam Koroljov, učenik Fridriha Candera koji je prve radove o osvajanju kosmičkih prostora objavio još za vreme cara, umro je prerano zbog povreda koje su mu zadali inspektori NIKVD: usled slomljene vilice prilikom operacije dušnik nije mogao biti povezan sa trahejom. Zbog smrti glavnog konstruktora došlo je do prekida sovjetskog programa za Mesec.

Čudovišna kleveta koja se sto godina izlivala na ime Nikolaja II nije bila povezana samo sa željom da se ocrni sveti car i istorijska Rusija koja se u njemu ovaplotila, već i težnja da nam se preseče put za budućnost. U ličnosti cara Nikolaja II podvrgnuta je žigosanju, oklevetana i ubijena ideja normalnog, slobodnog od vanrednih situacija i humanog razvoja Rusije – bez ropskog rada, bez masovnog streljanja, bez miniranja crkava i spaljivanja vila na imanjima (da li znate da su na celom kompleksu vila u Puškingorju samo tri – Mihajlovska, Trigorska i Petrovsko 1918. godine spalili pobunjeni seljaci, a u Rusiji je spaljeno na hiljade imanja – kulturnih centara), bez ideoloških dovijanja i šamanizma „lisenkovštine“.

Car je istovremeno bio i danas je napadan sa dve strane. S jedne strane, navodno je „car-mlakonja“ koji je sve uništio i ispustio vlast iz ruku, kojem se suprotstavlja navodno efikasni Staljin koji je ubijao milione istinskih i umišljenih neprijatelja i koji je na taj način zadržao vlast. S druge strane, istovremeno s prvim (bez obzira na svu apsurdnost) koristi se mit o „krvavom Nikolaju“. Navodno, poslednji ruski car je bio despot i dželat. I nikakva vladavina u Rusiji osim despotizma i dželatstva nije moguća, a krvavi teror boljševizma je predstavljao prirodni nastavak ruske državnosti.

I jedno i drugo je bezočna laž. Nikolaj II nije bio ni „mlakonja“, niti je bio „krvav“. Kad je bilo potrebno delovao je vrlo odlučno i zahtevao je odlučne mere od potčinjenih. Crveni propagandisti vole, na primer, da citiraju njegovu rezoluciju o liflandskom gradu Tukumu: „Trebalo je zgromiti“ narod prećutkujući licemerno da se radi o gradu koji se pobunio protiv ruske vlasti u kojem su ubijeni i držani pod opsadom ruski vojnici. Ubijeni su pukovnik i 6 dragona. Teško je čak i zamisliti kakvu rezoluciju bi na raportu o sličnoj pobuni ostavio Lenjin, verovatno bi naredio da se ljudi otruju gasom.

Međutim, car koji je odrastao sa samosvešću Domaćina Ruske zemlje čija je glavna briga da sačuva narod, naravno, nije mogao da deluje protiv svoje zemlje istim metodama kojima je, na primer, delovao, pljačkaš banaka Džugašvili. On nije mogao da uvede u zemlji režim stalnog i izvanrednog terora, doušništva i straha… U vreme kad je trebalo odgovoriti na teror koji su započeli revolucionari, po presudi vojnih poljskih sudova pogubljen je 2.981 čovek. To je manje nego što je u SSSR-u ubijano za jedan dan 1937-1938. godine. Po broju pogubljenih u odnosu na broj stanovnika carska Rusija koja se borila protiv terorizma zaostajala je… samo za apsolutno mirnim Sjedinjenim Američkim Državama.

Napori cara Nikolaja II bili su usmereni na miran razvoj zemlje, na njen ekonomski napredak, na spoljašnju odbranu, ali ne za račun katastrofalnog opadanja narodnog standarda. Car nije želeo i nije mogao da pretvori državu u krvavi instrument borbe za vlast. Upravo to su iskoristili demoni revolucije, koji su započeli dvadesetogodišnji rat radi uništavanja ruske monarhije i koji su se na svaki način trudili da podriju poverenje naroda u cara i da izoluju cara od naroda.

Car Nikolaj II. Foto: www.globallookpress.com Car Nikolaj II. Foto: www.globallookpress.com

Danas mnogi cara okrivljuju upravo zbog ove humanosti, normalnosti i uzdržavanja od vanrednih mera. Čak i ako se slažu s tim da je većina mitova o Rusiji i njenom caru: „zaostalosti“, „porazu“, „slabosti“ i „nesposobnosti“ – laž, mnogi se obrušavaju na cara s primedbama zbog toga što se nije borio za vlast na sve načine. Jer, ako je čovek siguran u to da je u pravu, veliki cilj opravdava i najokrutnija sredstva. Da je Nikolaj II postupao kao Staljin, ili bar kao Petar Veliki, ili čak kao Aleksandar III ne bi ispustio vlast iz ruku. Praktično, ova primedba je danas glavna čak i od strane levičara i zato zvuči pomalo paradoksalno: da je car stvarno bio dobar, obesio bi sve naše.

Upravo u tome se sastoji ogroman moralni izazov cara Nikolaja II upućen savremenoj istorijskoj svesti Rusije. Da li smo spremni za normalan dinamičan razvoj bez primene vanrednih mera? Da li je naša građanska svest na dovoljnom nivou da dobar čovek, koji nije despot i koji se odgovorno odnosi prema svojim obavezama, ali ima pravo i na slabosti ili greške, može mirno da rukovodi ne izazivajući poplave krvi u zemlji? Ili nam odgovara samo tiranin koji zahvaljujući ogromnim ljudskim žrtvama drži zemlju u „gvozdenim rukavicama“? Da li nam je potrebna vlast koja realizuje realne velike projekte kao što je Transsib, koji je bio jedini interkontinentalni železnički projekat zaista sproveden u život u ovo vreme, ili nam je potrebna vlast koja vičući o velikim dostignućima po visoku cenu ostvaruje osrednje rezultate i kojima da bismo se divili treba da snizimo nivo prethodnog razvoja zemlje.

Nikolaj II predstavlja sliku normalne vlasti koja društvu može da pruži normalan život bez vanrednih metoda. I kad veći deo našeg društva bira upravo njega, dajući mu prednost u odnosu na Staljina, nalazeći upravo u caru ovaploćenje pozitivne istorijske figure, vidimo da se formira potražnja za istorijskom normalnošću, za razvojem, ali ne po cenu ljudožderstva.

Međutim, ova normalnost treba da bude praćena građanskom odgovornošću samog društva. Kao što je pokazala tragedija cara Nikolaja II i njegove porodice normalan čovek na čelu države, koji nije tiranin, može da postoji samo tamo gde je samo društvo odbacilo revoluciju, teror, uništenje, sistematsku klevetu protiv vlasti i zabadanje zavereničkih noževa u leđa. Društvo ne treba da smatra svojom obavezom da „kida“ tamo gde je tanko i da juri u proboj (kuda, u anarhiju? Ka Mahnou? Ili ka Trockom?) čim mu se učini da stisak vlasti slabi.

Društvo koje je u stanju da shvati i druge mehanizme upravljanja osim tiranije ne zaslužuje tiraniju.

Car-Mučenik se moli za nas pred Nebeskim Prestolom. Car-Pobednik nam je ostavio ogromno istorijsko nasleđe čijeg značaja tek postajemo svesni. Ali da li ćemo biti dostojni ovih molitava i ovog nasleđa, ili ćemo sami sebe osuditi na novu katastrofu ponavljanjem kleveta protiv Strastotrpca i rđavim revolucionarnim svrabom? Svako treba sebi da odgovori na ovo pitanje u Carskim danima.

Jegor Holmogorov
Sa ruskog Marina Todić

Televizijski kanal „Cargrad“, pravoslavie.ru

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here