НОВА ЧУДА ПРЕПОДОБНОГ СЕРГИЈА РАДОЊЕШКОГ Део 1. Догађаји који су се десили сабраћи Лавре

Поделите:

Прикупљање сведочанства о чудима, која су учињена по молитвама преподобног Сергија Радоњешког, почело је од најстаријих времена. Ученик светог Сергија, Епифаније Премудри, у житију Преподобног описује чуда за живота смиреног аве Сергија. И касније су у историји више пута забележене појаве благодатног учествовања Преподобног у судбини наше отаџбине и у животима обичних људи. И данас су познати случајеви очигледне помоћи преподобног Сергија. Потрудили смо се да прикупимо макар нека од ових сведочанстава и нудимо их читаоцу с надом да ће му ова сведочења бити на духовну корист.

Небеска просфора схархимандрита Јосије (Јевсенока)

После револуције и доласка безбожника на власт Лавра је била затворена. Тек 1946. године је почео препород обитељи. До тада је у животу остало само неколико монаха који су у Лаври живели пре затварања. Један од њих, схиархимандрит Јосија (Јевсенок), пре схиме архимандрит Јосиф, примио је постриг у Черњиговском скиту. Отац Јосиф је обављао послушање духовника и поседовао је многе благодатне дарове. Његов духовни живот и поштовање мноштва људи према њему изазивали су негодовање власти и за време Хрушчова отац Јосиф је прогнан у далеки логор на северу. У току студене зиме разболео се од упале плућа, неколико дана је провео у болници с температуром од 40°. Лекари су, уверивши се да је болесник већ на ивици смрти, одлучили да не троше на њега време и лекове и наредили су да се пренесе у просторију која се није грејала: рекли су да јутро свеједно неће дочекати.

Била је ноћ, било је мрачно и хладно кад је отац Јосиф угледао како му прилази преподобни Сергије и каже: «За оне од вас који су у прогонству, ван обитељи, бринем се још више,» и пружио му је просфору. Изгледала је као просфора из Лавре, отац Јосиф је на длану који се смрзавао осетио њену топлоту, као да је била тек испечена. Појео је ову просфору. Следећег јутра, кад су лекари дошли да се увере да је умро, а с њима и двојица носача како би леш однела на место за сахрану, отац не само да је био жив, већ и потпуно здрав. Тако је преподобни Сергије сачувао живот оца Јосифа како би могао да се врати у Лавру и да исприча о бризи Преподобног. Касније, кад је отац Јосиф ослобођен и кад се обрео у рођеној обитељи, жалио је само због једног: «Зашто сам тада појео целу просфору? Па то је била небеска просфора, могао сам макар мало да оставим.»

Виђење које имао потоњи звонар Лавре игуман Михеј (Тимофејев)

Један од ученика преподобног Сергија, практично из нашег времена, био је познати звонар Лавре, игуман Михеј (Тимофејев). У обитељ је дошао 1951. године и самим тим је представљао прву генерацију монаха Лавре после препорода обитељи.

Сам животни пут игумана Михеја завређује да буде описан. Потицао је из обичне сељачке породице (село Черњавка, Белгородска област). Његов отац, Михаил, био је прави делија – у селу му није било равног по снази, због чега је добио надимак, истина, помало дрзак – Мишка-бог. Такав је наизглед требало да буде и син Иван, који је рођен 1932. године. Али Господ малом Вањи није дао да крене путем успеха у свету. Од самог рођења Вању су задесиле велике муке: рођен је као инвалид с неком веома озбиљном болешћу малог мозга. Сваког часа је могла наступити криза и дечак би убрзо умро. Почетком Другог светског рата откривено је да има рак великог мозга, а затим се томе природала и шећерна болест. Још од детињства се спремао за монаштво, а кризу болести Господ је одложио до зрелијих година. У осмој години је престао да расте и тек кад се преселио у Лавру, у двадесетој години, на чудесан начин је достигао просечну висину одраслог човека.

Иван Тимофејев је удостојен велике среће – да буде келејник познатог старца Лавре, архимандрита Тихона (Агрикова). Живео је у келији оца Тихона. Једном је Иван размишљао о свом даљем путу и о могућности да постане монах у Лаври. После тога је повио главу и обузео га је лак сан. У сну види како иде према храму Свете Тројице, жели да уђе у храм и приђе моштима преподобног Сергија, али цео простор испред храма заузима мноштво некаквих мрачних силуета, кроз које скоро да није могуће проћи. Улажући невероватан напор Иван је успео да прође у храм где се већ налазила манастирска братија. Видео је да се кивот с моштима Преподобног због неког разлога не налази на уобичајеном месту, већ у центру испред амвона. Око кивота се окупила манастирска братија, монаси држе каблице, а у самом кивоту је блиставо, необично миомирисно миро, које монаси захватају. Међу присутнима Иван је угледао протођакона Теодора, који се одликовао задивљујућим гласом. И отац Теодор је захватио, а низ његов пехар тече капљица мира. Иван је помислио: «Да узмем макар ову капљицу,» – пружио је руке, примио је капљицу мира и почео је да је гледа: кап се ширила и почела је да миомирише – каква су радост и духовно весеље озарили сву његову душу. Држећи у рукама миомирисно миро кренуо је према излазу и све мрачне силуете које су стајале напољу су се распршиле.

Пробудивши се Иван је испричао сан оцу Тихону, који је одмах рекао: «Гледај, Вања, никоме немој да причаш тај сан,» – и објаснио је да су монаси који су захватали миро, примали од преподобног Сергија дарове који су одговарали сваком од њих понаособ. «И теби ће, – објаснио је отац Тихон, – Господ дати неки дар којим ћеш послужити преподобном Сергију.»

Иван је примио постриг с именом Михеј и постао је јединствени звонар у своје време. Уопште, то је била задивљујућа ствар: болест оца Михеја је изазвала поремећај координације покрета, а свима је јасно колико је координација важна за звонара. Ипак, отац Михеј је од 1962. године самостално звонио и обновио је традицију звоњења у Лаври, примивши ову традицију од звонара који су знали како се звонило пре револуције. Дуго година је био главни звонар Лавре. Како кажу стручњаци, отац Михеј је поседовао јединствени музички слух и беспрекоран осећај за ритам. Створио је сопствену мелодију звона, која је данас позната као мелодија звона Свето-Тројицке Сергијеве Лавре.

Дуго година отац Михеј се бавио још и гајењем цвећа, неговао је цвећњаке у Лаври, људи су га стално могли видети са сандуцима расада и са цревом за заливање на рамену. Ујутру је то била уобичајена ствар: отац Михеј је носио црево за заливање. Ходочасници и парохијани су се чудили обиљу раскошног цвећа: далије су у Лаври расле до два метра тако да се због њих није видео улаз на братску територију.

Једном је отац Михеј задобио озбиљну повреду: заливајући цвеће у одајама патријарха оклизнуо се и пао је са стола. Осим јаког убоја главе сломио је бедрену кост после чега је целог живота ишао ослањајући се на један, а касније и на два штапа. Своје болести отац Михеј је носио као Божији крст, пошто је био спреман да умре и да стане пред Престо Господњи у сваком тренутку. Кад је имао 50 година први пут му је урађена трепанација лобање и за време ове операције лекари су с чуђењем уместо малог мозга открили сасушену капсулу од калцијума и питали су се како отац Михеј уопште живи и било шта ради.

Своје виђење игуман Михеј је испричао недуго пред смрт јеромонаху Антонију и монаху Партенију који је тек после смрти оца Михеја ово сведочанство предао недостојном аутору ових редова.

Игуман Михеј се упокојио у Господу 22. марта 2009. године и сахрањен је на Деулинском гробљу – тамо где почива сва манастирска братија. Његово име је изливено у бронзи на новом Цар-звону – као знак његовог изузетно великог доприноса у обнављању звонарске вештине у Русији.

Желели бисмо да додамо да је мама оца Михеја била дубоко верујућа жена, после сина се преселила у Сергијев Посад и отац Тихон (Агриков) је извршио њен монашки постриг давши јој има Параскева. Таква је црта живота ученика преподобног Сергија. Као што је сам свети Сергије био веома послушан родитељима и бринуо се за њих, тако су и многи монаси Лавре у близини свете обитељи настањивали своје родитеље водећи духовну бригу о њима.

Како је преподобни Сергије задржао у обитељи схиигумана Салатаила (Мигачова)

Схиигуман Салатаил (Мигачов). 1988.г.Схиигуман Салатаил (Мигачов). 1988.г.

У послератно време међу старцима у Лаври живео је и схиигуман Салатаил (1898-1992). Блиским људима је причао о себи и о кључном догађају у свом животу везаном за преподобног Сергија. Отац Салатаил је потицао из благочестиве породице и кроз цео свој живот је пронео искрену побожност. У свету се звао Данило Никитич Мигачов, рођен је у сељачкој породици у Смоленској области. Са 17 година је први пут угледао своју будућу супругу Теодору и одмах су се договорили о свадби. У породичном животу нису знали за несрећу, стално су радили, изродили су десеторо деце, а онда се због исповедања вере потоњи схиигуман Салатаил обрео у логорима и делио је своје парче хлеба с гладнима. Многи су гинули у северним логорима, али је њему Господ сачувао живот. Данило је дочекао Други светски рат, Немци су надирали на њихову територију. Десило се следеће: један Немац је уперио аутомат у њега, хтео је да га убије, али се он помолио Богу, Немац се зачудио, мислио је да је комуниста, а испоставило се да верује у Бога и да се моли, па га није убио.

После рата његова супруга Теодора је умрла и он је дошао у Лавру. Притом је сам отац Салатаил говорио да је толико волео своју супругу да не би отишао у манастир да она није умрла. Недокучиви су путеви Господњи. Заправо, Теодори је било дато откровење од иконе Мајке Божије да јој болест (труљење кости) дата како би била позвана у други свет кроз брзо упокојење. И она је сама оставила супругу у аманет да иде у манастир.

Данило Мигачов је у обитељ преподобног Сергија дошао 1960-их година и примио је монаштво с именом Зосима. У то време се у Лаври налазио један човек којем је совјетска власт дозвољавала да туче монахе. Више пута је тукао старце као што су архимандрит Тихон (Агриков), архимандрит Наум и схиигуман Салатаил. Отац Салатаил је причао: «Одведе те у подрум, а има 145 кг. Ја имам 95, али сам био толико јак да бих га убио једним ударцем, али нисам смео, Јеванђеље забрањује. Једном ме је тако истукао да сам се спремао да одем из манастира у парохију: парохијани су ме ипак поштовали. Већ сам се одлучно ухватио за кваку на вратима кад се одозго на мојој руци нашла друга рука и зачуо се глас: “Немој да идеш, издржи још мало. Ако издржиш до краја, постаћеш прави монах.”» Отац Салатаило је у души осетио да му је преподобни Сергије забранио да напушта његову свету обитељ. Осетио је утеху у души и остао је, а човек који је тукао монахе касније је премештен на друго место

Отац Зосима се 1984. године тешко разболео и примио је схиму у част архангела Салатаила.

Схиигуман Салатаил је живео 96 година и сахрањен је у Деулину.

Поука о братском молебану дата архимандриту Виталију

Изузетно важан део монашког живота у Лаври јесте братски молебан преподобном Сергију који се служи рано ујутру пре свих осталих служби. Дуго времена нико није захтевао обавезно присуство на молебану, већ само на богослужењу. Међутим, братија свеједно редовно долазе. Зато што је долазак на братски молебан одраз љубави брата према обитељи преподобног Сергија и према самом светом Сергију.

Архимандрит Виталије († 2014) је био економ 16 година. Због многих тешких брига почео је да изостаје са братских молебана. Међутим, једног лепог јутра пре братског молебана у сну се пред оцем Виталијем очигледно појавио преподобни Сергије, ударио га је жезлом и прекорио због немара, тако да је отац Виталије чак поскочио и одмах је похитао у храм Свете Тројице. Од тада читаву деценију ниједном није пропустио ниједан братски молебан. Чак и кад је добио мождани удар отац Виталије је без обзира на то што му је део тела био парализован свеједно у пет и нешто ујутру храмљући ишао до храма Свете Тројице.

О оцу Виталију се зна да је дуго година сваког дана држао проповед. Осим тога, због своје искрене љубави према братији на личну иницијативу је стално ишао по свету воду у Малињике, довозио ју је у великим посудама и ова вода се све време налазила у братском конаку свете Варваре за сваког оног коме затреба. Дело оца Виталија наставила су млађа браћа.

Извор у Малињикима је познат и као водопад «Гремјачи», извире директно из горе. То је управо онај чудесни извор који је почео да извире из горе као утеха преподобном Сергију кад је напустио своју обитељ због претендовања старијег брата Стефана на дужност игумана у манастиру Свете Тројице и кад је застао да се одмори на путу за Киржач.

Братски молебан у животу архимандрита Наума

Архимандрит Наум у целом свом монашком животу ниједном није изостао с братског молебана. Једном је имао високу температуру до 40°. Очигледно, упала плућа је напредовала и лекари су му забранили да иде на молебан. Причао је да га је ноћу веома јако болело срце, али је ујутру упркос захтевима лекара отац Наум свеједно отишао на братски молебан преподобном Сергију, помолио се и одмах му је било лакше на срцу. Болест као да је руком однета.

Со за преподобног Сергија

Познати сабрат Лавре који чита молитве за истеривање злих духова, отац Герман, причао је о себи следеће. Завршавао је Московску духовну академију, али је већ био на послушању у Лаври, звао се Александар Чесноков. Архијереј који га је послао на школовање рекао је: «Дођи код мене, ја сам те послао,» а старци из Лавре му кажу: «Остани овде, стећи ћеш благодат.» Дуго времена није могао да одлучи шта да ради. На крају му је намесник Лавре, отац Јероним поставио услов: «Хајде, решавај већ једном, после ручка ћеш ми рећи одговор.»

Седи Александар у келији, не зна шта да ради, до ручка је остало још пет минута, седи и не зна куд ће. И одједном му пада на памет: ако треба да останем овде, нека ме неко замоли за нешто. Истог часа су се зачули кораци кроз ходник, неко је покуцао на врата келије, куц-куц-куц: «Молитвами свјатих отец наших…» Отвара врата, а јеромонах му каже: «Саша, да ли имаш мало соли?» Радосно га је загрлио и пружио му је што је овај тражио: «Ево ти соли.» Брзо се обукао, похитао је на ручак и после је рекао намеснику да остаје. Намесник је одмах издао налог: «Готово, замонашићемо Александра Чеснокова.»

То је било за време Госпојинског поста. Три ноћи је новопострижени монах Герман стајао, излази – светли сунце, и одједном види да иде управо онај монах. Прилази му и каже: «Оче, благословите! Знате ли како сте велику одиграли у мом животу кад сте ме замолили за со?» А овај му у недоумици одговара: «Какву со? Имам своју, ни за шта те нисам молио.» Старци Лавре су објаснили оцу Герману да је сам преподобни Сергије, примивши обличје јеромонаха, дошао код њега како би га оставио у својој обитељи. Келија оца Германа је била у конаку светог Јована Претече, последња здесна.

(Наставиће се.)

Сведочанства је сакупио ђакон Валерије Духањин

Са руског Марина Тодић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here