NOVA ČUDA PREPODOBNOG SERGIJA RADONJEŠKOG Deo 1. Događaji koji su se desili sabraći Lavre

Podelite:

Prikupljanje svedočanstva o čudima, koja su učinjena po molitvama prepodobnog Sergija Radonješkog, počelo je od najstarijih vremena. Učenik svetog Sergija, Epifanije Premudri, u žitiju Prepodobnog opisuje čuda za života smirenog ave Sergija. I kasnije su u istoriji više puta zabeležene pojave blagodatnog učestvovanja Prepodobnog u sudbini naše otadžbine i u životima običnih ljudi. I danas su poznati slučajevi očigledne pomoći prepodobnog Sergija. Potrudili smo se da prikupimo makar neka od ovih svedočanstava i nudimo ih čitaocu s nadom da će mu ova svedočenja biti na duhovnu korist.

Nebeska prosfora sharhimandrita Josije (Jevsenoka)

Posle revolucije i dolaska bezbožnika na vlast Lavra je bila zatvorena. Tek 1946. godine je počeo preporod obitelji. Do tada je u životu ostalo samo nekoliko monaha koji su u Lavri živeli pre zatvaranja. Jedan od njih, shiarhimandrit Josija (Jevsenok), pre shime arhimandrit Josif, primio je postrig u Černjigovskom skitu. Otac Josif je obavljao poslušanje duhovnika i posedovao je mnoge blagodatne darove. Njegov duhovni život i poštovanje mnoštva ljudi prema njemu izazivali su negodovanje vlasti i za vreme Hruščova otac Josif je prognan u daleki logor na severu. U toku studene zime razboleo se od upale pluća, nekoliko dana je proveo u bolnici s temperaturom od 40°. Lekari su, uverivši se da je bolesnik već na ivici smrti, odlučili da ne troše na njega vreme i lekove i naredili su da se prenese u prostoriju koja se nije grejala: rekli su da jutro svejedno neće dočekati.

Bila je noć, bilo je mračno i hladno kad je otac Josif ugledao kako mu prilazi prepodobni Sergije i kaže: «Za one od vas koji su u progonstvu, van obitelji, brinem se još više,» i pružio mu je prosforu. Izgledala je kao prosfora iz Lavre, otac Josif je na dlanu koji se smrzavao osetio njenu toplotu, kao da je bila tek ispečena. Pojeo je ovu prosforu. Sledećeg jutra, kad su lekari došli da se uvere da je umro, a s njima i dvojica nosača kako bi leš odnela na mesto za sahranu, otac ne samo da je bio živ, već i potpuno zdrav. Tako je prepodobni Sergije sačuvao život oca Josifa kako bi mogao da se vrati u Lavru i da ispriča o brizi Prepodobnog. Kasnije, kad je otac Josif oslobođen i kad se obreo u rođenoj obitelji, žalio je samo zbog jednog: «Zašto sam tada pojeo celu prosforu? Pa to je bila nebeska prosfora, mogao sam makar malo da ostavim.»

Viđenje koje imao potonji zvonar Lavre iguman Mihej (Timofejev)

Jedan od učenika prepodobnog Sergija, praktično iz našeg vremena, bio je poznati zvonar Lavre, iguman Mihej (Timofejev). U obitelj je došao 1951. godine i samim tim je predstavljao prvu generaciju monaha Lavre posle preporoda obitelji.

Sam životni put igumana Miheja zavređuje da bude opisan. Poticao je iz obične seljačke porodice (selo Černjavka, Belgorodska oblast). Njegov otac, Mihail, bio je pravi delija – u selu mu nije bilo ravnog po snazi, zbog čega je dobio nadimak, istina, pomalo drzak – Miška-bog. Takav je naizgled trebalo da bude i sin Ivan, koji je rođen 1932. godine. Ali Gospod malom Vanji nije dao da krene putem uspeha u svetu. Od samog rođenja Vanju su zadesile velike muke: rođen je kao invalid s nekom veoma ozbiljnom bolešću malog mozga. Svakog časa je mogla nastupiti kriza i dečak bi ubrzo umro. Početkom Drugog svetskog rata otkriveno je da ima rak velikog mozga, a zatim se tome prirodala i šećerna bolest. Još od detinjstva se spremao za monaštvo, a krizu bolesti Gospod je odložio do zrelijih godina. U osmoj godini je prestao da raste i tek kad se preselio u Lavru, u dvadesetoj godini, na čudesan način je dostigao prosečnu visinu odraslog čoveka.

Ivan Timofejev je udostojen velike sreće – da bude kelejnik poznatog starca Lavre, arhimandrita Tihona (Agrikova). Živeo je u keliji oca Tihona. Jednom je Ivan razmišljao o svom daljem putu i o mogućnosti da postane monah u Lavri. Posle toga je povio glavu i obuzeo ga je lak san. U snu vidi kako ide prema hramu Svete Trojice, želi da uđe u hram i priđe moštima prepodobnog Sergija, ali ceo prostor ispred hrama zauzima mnoštvo nekakvih mračnih silueta, kroz koje skoro da nije moguće proći. Ulažući neverovatan napor Ivan je uspeo da prođe u hram gde se već nalazila manastirska bratija. Video je da se kivot s moštima Prepodobnog zbog nekog razloga ne nalazi na uobičajenom mestu, već u centru ispred amvona. Oko kivota se okupila manastirska bratija, monasi drže kablice, a u samom kivotu je blistavo, neobično miomirisno miro, koje monasi zahvataju. Među prisutnima Ivan je ugledao protođakona Teodora, koji se odlikovao zadivljujućim glasom. I otac Teodor je zahvatio, a niz njegov pehar teče kapljica mira. Ivan je pomislio: «Da uzmem makar ovu kapljicu,» – pružio je ruke, primio je kapljicu mira i počeo je da je gleda: kap se širila i počela je da miomiriše – kakva su radost i duhovno veselje ozarili svu njegovu dušu. Držeći u rukama miomirisno miro krenuo je prema izlazu i sve mračne siluete koje su stajale napolju su se raspršile.

Probudivši se Ivan je ispričao san ocu Tihonu, koji je odmah rekao: «Gledaj, Vanja, nikome nemoj da pričaš taj san,» – i objasnio je da su monasi koji su zahvatali miro, primali od prepodobnog Sergija darove koji su odgovarali svakom od njih ponaosob. «I tebi će, – objasnio je otac Tihon, – Gospod dati neki dar kojim ćeš poslužiti prepodobnom Sergiju.»

Ivan je primio postrig s imenom Mihej i postao je jedinstveni zvonar u svoje vreme. Uopšte, to je bila zadivljujuća stvar: bolest oca Miheja je izazvala poremećaj koordinacije pokreta, a svima je jasno koliko je koordinacija važna za zvonara. Ipak, otac Mihej je od 1962. godine samostalno zvonio i obnovio je tradiciju zvonjenja u Lavri, primivši ovu tradiciju od zvonara koji su znali kako se zvonilo pre revolucije. Dugo godina je bio glavni zvonar Lavre. Kako kažu stručnjaci, otac Mihej je posedovao jedinstveni muzički sluh i besprekoran osećaj za ritam. Stvorio je sopstvenu melodiju zvona, koja je danas poznata kao melodija zvona Sveto-Trojicke Sergijeve Lavre.

Dugo godina otac Mihej se bavio još i gajenjem cveća, negovao je cvećnjake u Lavri, ljudi su ga stalno mogli videti sa sanducima rasada i sa crevom za zalivanje na ramenu. Ujutru je to bila uobičajena stvar: otac Mihej je nosio crevo za zalivanje. Hodočasnici i parohijani su se čudili obilju raskošnog cveća: dalije su u Lavri rasle do dva metra tako da se zbog njih nije video ulaz na bratsku teritoriju.

Jednom je otac Mihej zadobio ozbiljnu povredu: zalivajući cveće u odajama patrijarha okliznuo se i pao je sa stola. Osim jakog uboja glave slomio je bedrenu kost posle čega je celog života išao oslanjajući se na jedan, a kasnije i na dva štapa. Svoje bolesti otac Mihej je nosio kao Božiji krst, pošto je bio spreman da umre i da stane pred Presto Gospodnji u svakom trenutku. Kad je imao 50 godina prvi put mu je urađena trepanacija lobanje i za vreme ove operacije lekari su s čuđenjem umesto malog mozga otkrili sasušenu kapsulu od kalcijuma i pitali su se kako otac Mihej uopšte živi i bilo šta radi.

Svoje viđenje iguman Mihej je ispričao nedugo pred smrt jeromonahu Antoniju i monahu Parteniju koji je tek posle smrti oca Miheja ovo svedočanstvo predao nedostojnom autoru ovih redova.

Iguman Mihej se upokojio u Gospodu 22. marta 2009. godine i sahranjen je na Deulinskom groblju – tamo gde počiva sva manastirska bratija. Njegovo ime je izliveno u bronzi na novom Car-zvonu – kao znak njegovog izuzetno velikog doprinosa u obnavljanju zvonarske veštine u Rusiji.

Želeli bismo da dodamo da je mama oca Miheja bila duboko verujuća žena, posle sina se preselila u Sergijev Posad i otac Tihon (Agrikov) je izvršio njen monaški postrig davši joj ima Paraskeva. Takva je crta života učenika prepodobnog Sergija. Kao što je sam sveti Sergije bio veoma poslušan roditeljima i brinuo se za njih, tako su i mnogi monasi Lavre u blizini svete obitelji nastanjivali svoje roditelje vodeći duhovnu brigu o njima.

Kako je prepodobni Sergije zadržao u obitelji shiigumana Salataila (Migačova)

Shiiguman Salatail (Migačov). 1988.g.Shiiguman Salatail (Migačov). 1988.g.

U posleratno vreme među starcima u Lavri živeo je i shiiguman Salatail (1898-1992). Bliskim ljudima je pričao o sebi i o ključnom događaju u svom životu vezanom za prepodobnog Sergija. Otac Salatail je poticao iz blagočestive porodice i kroz ceo svoj život je proneo iskrenu pobožnost. U svetu se zvao Danilo Nikitič Migačov, rođen je u seljačkoj porodici u Smolenskoj oblasti. Sa 17 godina je prvi put ugledao svoju buduću suprugu Teodoru i odmah su se dogovorili o svadbi. U porodičnom životu nisu znali za nesreću, stalno su radili, izrodili su desetoro dece, a onda se zbog ispovedanja vere potonji shiiguman Salatail obreo u logorima i delio je svoje parče hleba s gladnima. Mnogi su ginuli u severnim logorima, ali je njemu Gospod sačuvao život. Danilo je dočekao Drugi svetski rat, Nemci su nadirali na njihovu teritoriju. Desilo se sledeće: jedan Nemac je uperio automat u njega, hteo je da ga ubije, ali se on pomolio Bogu, Nemac se začudio, mislio je da je komunista, a ispostavilo se da veruje u Boga i da se moli, pa ga nije ubio.

Posle rata njegova supruga Teodora je umrla i on je došao u Lavru. Pritom je sam otac Salatail govorio da je toliko voleo svoju suprugu da ne bi otišao u manastir da ona nije umrla. Nedokučivi su putevi Gospodnji. Zapravo, Teodori je bilo dato otkrovenje od ikone Majke Božije da joj bolest (truljenje kosti) data kako bi bila pozvana u drugi svet kroz brzo upokojenje. I ona je sama ostavila suprugu u amanet da ide u manastir.

Danilo Migačov je u obitelj prepodobnog Sergija došao 1960-ih godina i primio je monaštvo s imenom Zosima. U to vreme se u Lavri nalazio jedan čovek kojem je sovjetska vlast dozvoljavala da tuče monahe. Više puta je tukao starce kao što su arhimandrit Tihon (Agrikov), arhimandrit Naum i shiiguman Salatail. Otac Salatail je pričao: «Odvede te u podrum, a ima 145 kg. Ja imam 95, ali sam bio toliko jak da bih ga ubio jednim udarcem, ali nisam smeo, Jevanđelje zabranjuje. Jednom me je tako istukao da sam se spremao da odem iz manastira u parohiju: parohijani su me ipak poštovali. Već sam se odlučno uhvatio za kvaku na vratima kad se odozgo na mojoj ruci našla druga ruka i začuo se glas: “Nemoj da ideš, izdrži još malo. Ako izdržiš do kraja, postaćeš pravi monah.”» Otac Salatailo je u duši osetio da mu je prepodobni Sergije zabranio da napušta njegovu svetu obitelj. Osetio je utehu u duši i ostao je, a čovek koji je tukao monahe kasnije je premešten na drugo mesto

Otac Zosima se 1984. godine teško razboleo i primio je shimu u čast arhangela Salataila.

Shiiguman Salatail je živeo 96 godina i sahranjen je u Deulinu.

Pouka o bratskom molebanu data arhimandritu Vitaliju

Izuzetno važan deo monaškog života u Lavri jeste bratski moleban prepodobnom Sergiju koji se služi rano ujutru pre svih ostalih službi. Dugo vremena niko nije zahtevao obavezno prisustvo na molebanu, već samo na bogosluženju. Međutim, bratija svejedno redovno dolaze. Zato što je dolazak na bratski moleban odraz ljubavi brata prema obitelji prepodobnog Sergija i prema samom svetom Sergiju.

Arhimandrit Vitalije († 2014) je bio ekonom 16 godina. Zbog mnogih teških briga počeo je da izostaje sa bratskih molebana. Međutim, jednog lepog jutra pre bratskog molebana u snu se pred ocem Vitalijem očigledno pojavio prepodobni Sergije, udario ga je žezlom i prekorio zbog nemara, tako da je otac Vitalije čak poskočio i odmah je pohitao u hram Svete Trojice. Od tada čitavu deceniju nijednom nije propustio nijedan bratski moleban. Čak i kad je dobio moždani udar otac Vitalije je bez obzira na to što mu je deo tela bio paralizovan svejedno u pet i nešto ujutru hramljući išao do hrama Svete Trojice.

O ocu Vitaliju se zna da je dugo godina svakog dana držao propoved. Osim toga, zbog svoje iskrene ljubavi prema bratiji na ličnu inicijativu je stalno išao po svetu vodu u Malinjike, dovozio ju je u velikim posudama i ova voda se sve vreme nalazila u bratskom konaku svete Varvare za svakog onog kome zatreba. Delo oca Vitalija nastavila su mlađa braća.

Izvor u Malinjikima je poznat i kao vodopad «Gremjači», izvire direktno iz gore. To je upravo onaj čudesni izvor koji je počeo da izvire iz gore kao uteha prepodobnom Sergiju kad je napustio svoju obitelj zbog pretendovanja starijeg brata Stefana na dužnost igumana u manastiru Svete Trojice i kad je zastao da se odmori na putu za Kiržač.

Bratski moleban u životu arhimandrita Nauma

Arhimandrit Naum u celom svom monaškom životu nijednom nije izostao s bratskog molebana. Jednom je imao visoku temperaturu do 40°. Očigledno, upala pluća je napredovala i lekari su mu zabranili da ide na moleban. Pričao je da ga je noću veoma jako bolelo srce, ali je ujutru uprkos zahtevima lekara otac Naum svejedno otišao na bratski moleban prepodobnom Sergiju, pomolio se i odmah mu je bilo lakše na srcu. Bolest kao da je rukom odneta.

So za prepodobnog Sergija

Poznati sabrat Lavre koji čita molitve za isterivanje zlih duhova, otac German, pričao je o sebi sledeće. Završavao je Moskovsku duhovnu akademiju, ali je već bio na poslušanju u Lavri, zvao se Aleksandar Česnokov. Arhijerej koji ga je poslao na školovanje rekao je: «Dođi kod mene, ja sam te poslao,» a starci iz Lavre mu kažu: «Ostani ovde, steći ćeš blagodat.» Dugo vremena nije mogao da odluči šta da radi. Na kraju mu je namesnik Lavre, otac Jeronim postavio uslov: «Hajde, rešavaj već jednom, posle ručka ćeš mi reći odgovor.»

Sedi Aleksandar u keliji, ne zna šta da radi, do ručka je ostalo još pet minuta, sedi i ne zna kud će. I odjednom mu pada na pamet: ako treba da ostanem ovde, neka me neko zamoli za nešto. Istog časa su se začuli koraci kroz hodnik, neko je pokucao na vrata kelije, kuc-kuc-kuc: «Molitvami svjatih otec naših…» Otvara vrata, a jeromonah mu kaže: «Saša, da li imaš malo soli?» Radosno ga je zagrlio i pružio mu je što je ovaj tražio: «Evo ti soli.» Brzo se obukao, pohitao je na ručak i posle je rekao namesniku da ostaje. Namesnik je odmah izdao nalog: «Gotovo, zamonašićemo Aleksandra Česnokova.»

To je bilo za vreme Gospojinskog posta. Tri noći je novopostriženi monah German stajao, izlazi – svetli sunce, i odjednom vidi da ide upravo onaj monah. Prilazi mu i kaže: «Oče, blagoslovite! Znate li kako ste veliku odigrali u mom životu kad ste me zamolili za so?» A ovaj mu u nedoumici odgovara: «Kakvu so? Imam svoju, ni za šta te nisam molio.» Starci Lavre su objasnili ocu Germanu da je sam prepodobni Sergije, primivši obličje jeromonaha, došao kod njega kako bi ga ostavio u svojoj obitelji. Kelija oca Germana je bila u konaku svetog Jovana Preteče, poslednja zdesna.

(Nastaviće se.)

Svedočanstva je sakupio đakon Valerije Duhanjin

Sa ruskog Marina Todić

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here