O Vaspitavanju dece – Starac Porfirije Kavsokalivit

Podelite:

O Vaspitavanju dece

Starac Porfirije Kavsokalivit

 

 

Vaspitavanje deteta počinje od trenutka njegovog začeća

 

Vaspitavanje deteta počinje od trenutka njegovog začeća. Embrion čuje i oseća u majčinoj utrobi. Da, on čuje i vidi majčinim očima, razumeva njene pokrete i oseća iako mu um još nije razvijen. Čim se smrkne majčino lice – smrači se i njegovo. Nervira li se majka – nervira se i on. Ono što oseća majka, – tugu, bol, strah, uznemirenost i slično, – to doživljava i on. Ako majka ne želi embrion, ako ga ne voli, on to oseća i u njegovoj nežnoj duši stvaraju se traume koje će ga pratiti kroz čitav život. Sasvim suprotno dešava se kad ga prate majčina sveta osećanja. Kad majka oseća radost, mir i ljubav prema embrionu, ona sve to tajanstveno prenosi na njega, kao što kasnije prenosi i na već rođenu decu.

Stoga majka treba veoma mnogo da se moli za vreme trudnoće i da voli svoje još nerođeno čedo, da miluje svoj stomak, da čita psalme, da peva tropare, da živi svetim životom. To je i njoj samoj na korist, ali time se žrtvuje i za ljubav deteta začetog u njoj, da bi njeno buduće dete postalo što svetije i da bi od samoga početka imalo svete životne osnove. Vidite li koliko je za ženu osetljiva stvar začeće i nošenje deteta, kolika je to odgovornost i kakva čast?

Reći ću vam nešto što se odnosi i na druga živa bića, i to ona koja nisu slovesna, pa ćete to malo bolje razumeti. U Americi vrše sledeći eksperiment: u dve velike prostorije, sa istom temperaturom, istim načinom zalivanja i istom zemljom, sade cveće. Ali između te dve prostorije postoji jedna razlika. U jednoj od njih puštaju blagu i prijatnu muziku. Rezultat? Šta da vam kažem! Cveće koje uspeva u toj prostoriji pokazuje ogromnu razliku u odnosu na cveće iz druge prostorije. Ono je mnogo življe, boje su mu lepše i razvija se neuporedivo brže i bolje.

 

Ono što spasava decu i čini ih dobrom decom

jeste život roditelja u kući

 

Ono što spasava decu i čini ih dobrom decom jeste život roditelja u kući.

Roditelji treba da se predaju ljubavi Božjoj. Treba da budu sveti pred svojom decom i da to pokazuju svojom blagošću, trpljenjem i ljubavlju. Svakog dana treba da postavljaju nov početak – da projavljuju novo raspoloženje, oduševljenje i ljubav prema deci. Radost koju će doživeti i svetost koja će ih pohoditi preneće blagodat na njihovu decu.

Za rđavo ponašanje dece uglavnom su krivi roditelji. Decu ne spasavaju ni saveti, ni disciplina, ni strogost. Ako roditelji ne idu putem svetosti i ako se ne podvizavaju, onda čine velike greške i prenose na decu zlo koje sami imaju u sebi. Ako ne žive svetim životom i ne govore sa ljubavlju, onda ih đavo muči pomoću reakcija njihove dece. Ljubav, jednodušnost i sloga među roditeljima jeste upravo ono što je deci potrebno. To je velika bezbednost i sigurnost za decu.

Dečje ponašanje je u neposrednoj vezi sa duhovnim stanjem roditelja. Kada su deca pozleđena rđavim uzajamnim ophođenjem roditelja, onda ona gube volju i snagu da napreduju. Ona se tada rđavo izgrađuju, te građevini njihovih duša preti opasnost da se svakoga časa sruši. Navešću vam dva primera u vezi sa ovim.

Nekom zgodom dođoše k meni dve sasvim mlade devojke. Jedna od njih je imala vrlo rđava iskustva, pa me je pitala zašto je to tako. Ja sam joj rekao:

 

–      To je sve od kuće, od vaših roditelja.

 

Pošto sam �video” dušu jedne, rekoh joj:

 

–      Ti si sve to nasledila od svoje majke.

 

– Ma naši roditelji su savršeni ljudi – odgovori ona. – Oni su hrišćani, ispovedaju se, pričešćuju se. Možemo slobodno reći da smo živeli u duhu vere, osim ako je kriva sama religija…

 

Ja joj odgovorih:

 

– Ne verujem ništa od ovoga što si rekla. Ja samo jedno vidim – da vaši roditelji ne žive radošću Hristovom.

 

Na to će reći ona druga:

 

–    Slušaj, Marija, dobro otac kaže. U pravu je. Naši roditelji posećuju duhovnika, ispovedaju se, pristupaju svetom Pričešću. To sve stoji… Ali da li smo ikad imali mira u kući? Otac i majka su se stalno svađali. Čas jedno od njih nije htelo da jede nešto, iz ljutnje, čas ono drugo nije htelo da nekud iziđu zajedno. Prema tome, otac je u pravu.

 

–    Kako ti se zove otac? – upitah je.

 

Ona mi odgovori.

 

–    A kako je majčino ime?

 

Ona i na to odgovori.

 

–   E, – rekoh joj ja, – ti unutra, u sebi, uopšte nisi u dobrim odnosima sa svojom majkom.

 

Čujte me sada! Dok su mi navodile očevo ime, ja sam video njihovog oca, video sam njegovu dušu. Takođe, dok su mi spominjale majčino ime, video sam i majku, a video sam i to kakvim pogledom kći gleda svoju majku.

Nekog drugog dana dođe mi jedna majka sa svojom ćerkom u posetu. Bila je veoma ražalošćena. Plakala je i jecala.

 

–      Osećam se veoma nesrećnom.

 

–      Šta ti je? – upitam je ja.

 

 

–   Očajna sam zbog moje starije kćeri. Oterala je muža od kuće, a onda je nas roditelje dugo vremena obmanjivala i govorila nam laži.

 

–   Kakve laži? – upitam dalje.

 

–   Odavno je oterala muža od kuće, a nama nije rekla ništa. Kad bismo je telefonom pitali kako je Stelio, odgovarala bi: �Dobro je. Trenutno nije tu. Otišao je da kupi novine.” Svaki put bi nalazila neki izgovor i objašnjenje, kako mi ni u šta ne bismo posumnjali. To je tako trajalo dve godine. Krila je od nas da ga je oterala. Pre nekoliko dana to smo od njega saznali, slučajno ga susrevši. Ja joj na to rekoh:

 

 

–    Ti si kriva. Ti i tvoj muž. A ti više nego on.

 

–    Kako ja? Pa ja sam toliko volela svoju decu! Nisam izbivala iz kuhinje. Nisam imala ličnog života. Privodila sam ih uvek Bogu i Crkvi, savetovala ih svemu dobrom. Kako sam ja kriva?

Ja se obratih drugoj kćeri, koja je prisustvovala razgovoru.

 

–    Šta ti kažeš?

 

–    Jeste, mama, otac je u pravu. Nikad, ama baš nikad, nismo na miru pojele parče hleba zbog tvojih svađa sa tatom.

 

–    Vidiš da sam u pravu! Vi ste krivi. Vi ranjavate svoju decu. Nisu ona kriva: ona trpe posledice vašeg ponašanja.

U dušama dece stvara se određeno stanje kao posledica ponašanja njihovih roditelja. Ono ostavlja traga u njima za sav život. Njihovo potonje držanje u životu i njihov odnos sa drugima u neposrednoj su zavisnosti od doživljaja koje su imali u svom detinjstvu. Rastu, obrazuju se, ali u dubini se ne menjaju. To se vidi i u najsitnijim životnim manifestacijama. Dešava se, naprimer, da te spopadne stomakougađanje. Dođe ti da stalno jedeš. Uzeo si nešto, pojeo. Vidiš nešto drugo, hoćeš i to; hoćeš i ono treće… Osećaš glad, čini ti se; ako ne jedeš, osećaš da te muči kiselina ili drhtavica. Plašiš se da ćeš oslabiti. Ali to je psihološki objašnjiva činjenica. Moguće je, recimo, da si odrastao bez oca i bez majke. Stoga si duhovno lišen i duhovno gladan, siromašan i slab. Ta duhovna činjenica se odražava na tebi i izražava se kao telesna slabost.

Na porodicu pada veliki deo odgovornosti za duhovno stanje čoveka. Da bi se deca oslobodila raznih unutrašnjih problema, nisu dovoljni saveti, prinuda, logika i pretnje. Od svega toga biva, ustvari, još gore. Stanje se popravlja samo osvećenjem roditelja. Postanite sveti, pa nećete imati nikakav problem sa svojom decom. Svetost roditelja oslobađa decu od problema. Deca žele kraj sebe svete ljude, ispunjene ljubavlju: ljude koji ih neće zastrašivati, niti će se ograničavati na izricanje pouka, nego će im pružati sveti život i molitve. Vi, roditelji, molite se ćutke i sa rukama uzdignutim ka Gospodu Hristu, pa ćete tajanstveno grliti svoju decu. A kada su nemirna, preduzmite neke pedagoške mere, ali ne vršite pritisak na njih. Prvenstveno treba da se molite.

Često roditelji, a ponajvećma majke, vređaju i pozleđuju svoje dete zbog nekog nestašluka i grde ga preko svake mere. Ono je tada duboko ranjeno, čak i kad ga ne izgrdiš na vidljiv način nego ga izgrdiš samo u sebi sa osećanjem gneva. Ili ga, možda, samo grubo pogledaš, a dete to oseti. U tom slučaju, ono misli da ga majka ne voli. Pita: voliš li me, mama? -Da, dete moje. – Ali ono i dalje ne veruje, pozleđeno je, ranjeno. Majka ga voli. Ona će ga kasnije i pomilovati. Ali ono okreće glavu, ne prihvata milovanje. Smatra da je to licemerje, jer je njegova duša ranjena.

 

Preterano zaštitnički stav roditelja

ne dozvoljava deci da sazrevaju

 

Ima još nešto što nanosi štetu deci. To je preterano zaštitnički stav, odnosno preterana briga roditelja, njihova strepnja i uznemirenost oko dece. Da vam ispričam jedan slučaj.

Neka majka mi se žalila kako je njeno dete, dečačić od pet godina, ne sluša. Ja joj rekoh: – Ti si kriva.

Ali ona to nikako nije mogla da shvati. Jednog dana pošli smo zajedno, ta majka i ja, njenim kolima do mora, šetnje radi. Sa njom je bilo i dete. Uskoro se mališan izmigoljio iz njenih ruku i potrčao prema moru. Na obali se uzdizala i jedna gomila peska, a odmah iza nje, sa druge strane, prostiralo se more. Majka se uznemirila i već je bila spremna da viče i da potrči jer je videla svog sinčića gde stoji na vrhu one gomile, raširenih ruku, i pokušava da održi ravnotežu. Ja sam je umirio. Savetovao sam joj da se okrene leđima prema detetu, a sam sam ispod oka posmatrao. Kad je mališan već izgubio nadu da može da isprovocira majku, da je uplaši i da ona počne da viče, kao što se obično dešavalo, polako je i mirno sišao i vratio se do nas. To je bilo sve. Tako je majka dobila lekciju o pravilnom vaspitavanju dece.

Jedna druga majka mi se žalila na svog jedinca kako neće da jede sva jela, a posebno neće kiselo mleko. Malome su bile otprilike tri godine i svakodnevno je mučio majku. Ja joj rekoh:

– Uradićeš ovako: ispraznićeš frižider i uklonićeš iz njega sva jela. Onda ćeš ga napuniti određenom količinom kiselog mleka. Za nekoliko dana namučićete se i vi, roditelji. Je li došlo vreme za jelo? Daćeš svima, naravno i Petru, kiselo mleko. On neće hteti da ga jede. Uveče učini isto, sutradan isto. E, posle toga će ogladneti i nešto malo okusiti. Plakaće, vikaće, ali vi se strpite. Posle će ga rado jesti. Tako se i dogodilo. Kiselo mleko je postalo Petrovo omiljeno jelo.

Ovo nisu teške stvari. Pa ipak, mnogim majkama ne polazi za rukom, te one potpuno naopako vaspitavaju svoju decu. One majke koje stalno bdiju nad decom i vrše na njih pritisak, ili ih, drugim rečima, preterano štite, trpe neuspeh u svom pokušaju da ih vaspitavaju. Ustvari, dete treba da ostaviš da se i samo zainteresuje za svoje napredovanje. Tada ćeš uspeti. Kada stalno bdiš nad decom, ona se odupiru i bune. Postaju mlitavci i mlakonje i obično ne uspevaju u životu. Postoji jedna vrsta preterano zaštitničkog stava, što decu osuđuje da ostanu nezrela.

Pre nekoliko dana, dođe mi, sva očajna, jedna majka, žaleći se da njen sin trpi neuspeh za neuspehom na prijemnim ispitima za univerzitet. Bio je odličan đak u osnovnoj školi, pa opet odlikaš u gimnaziji i u liceju. Ali gle, potom počeše neuspesi, mladićeva ravnodušnost prema učenju i, uopšte, njegove čudne reakcije.

– Ti si kriva, – rekoh ja majci. – A ovamo si još i obrazovana žena! Šta je tvoje dete i moglo da uradi? Sve ove godine pritiskala si ga, pritiskala, pritiskala: �Imaš da budeš prvi; nemoj da nas osramotiš, moraš biti veliki čovek u društvu!…” On se sada ritnuo i neće da čuje ni za šta. Prestani da vršiš pritisak na njega, da ga preterano štitiš, pa ćeš videti da će se momak polako uravnotežiti. Počeće da napreduje onda kada ga ti pustiš da bude slobodan.

 

Dete želi da ima u svojoj blizini

ljude koji se toplo mole Bogu

 

Dete želi da ima u svojoj blizini ljude koji se toplo mole Bogu. Ne treba majka da se zadovoljava samo time što će rukom pomilovati svoje dete nego treba da mu istovremeno pruži i milovanje molitvom. Dete u dubini svoje duše oseća duhovno milovanje kojim zrači ličnost njegove majke i zato ga ona privlači. Dete oseća bezbednost i sigurnost kada ga majka tajno, ali stalno grli preko istrajne i tople molitve i tako ga oslobađa od svega što ga pritiska.

Majke umeju da se plaše i brinu, da savetuju, da mnogo govore, ali nisu naučile da se mole. Mnogo saveta i uputstava nanosi mnogo zla. Ne upućujte deci mnoge reči. Reči odzvanjaju u ušima, a molitva odlazi u srce. Potrebna je molitva sa verom, bez nemira i nervoze, ali uz dobar primer.

Jednog dana dođe ovamo, u manastir, izvesna majka, očajna zbog sina po imenu Jorgos. Taj mladić je bio veoma smušen. Lutao je po svu noć unaokolo sa rđavim društvom. Njegovo stanje se pogoršavalo iz dana u dan. Majka je očajavala i plakala. Ja joj rekoh:

 

–    Ništa ne govori, ni reči! Samo se moli Bogu!

 

Dogovorili smo se da se svake večeri, od deset do deset i petnaest, zajedno i istovremeno molimo Bogu. Rekao sam joj da sinu ništa ne govori nego da ga pušta da izlazi u koje god vreme želi. Isto tako, da ga ne pita u koliko sati se vratio i tome slično nego samo da mu kaže – i to sa mnogo ljubavi: �Jedi, Jorgo moj! U frižideru smo ti ostavili jelo.” Ništa drugo da mu ne govori.

Uopšte, savetovao sam joj da se prema sinu odnosi sa ljubavlju, a da pritom ne ostavlja molitvu.

Majka je počela da primenjuje to što sam joj rekao. Prošlo je tako dvadesetak dana, a sin će joj reći:

 

–     Majko, zašto ne razgovaraš sa mnom?

 

–     Jorgo moj, kako ne razgovaram s tobom?

 

–     Majko, ti imaš nešto protiv mene. Ne razgovaraš sa mnom.

 

–     Vrlo čudne stvari mi govoriš, Jorgo! Kako ne razgovaram s tobom? Zar sada ne razgovaramo? Šta želiš da ti kažem?

Jorgos ne odgovori ništa.

Kad je ponovo došla u manastir, majka me upita:

 

–     Starče, šta je moj sin hteo time da mi kaže?

 

– Naš metod je uspeo! – odgovorih.

 

–     Kakav metod?

 

–     Pa to što sam vam rekao da mu ne govorite ni o čemu nego da se samo krišom molite, te će mladić doći k sebi.

 

–    Misliš da je to to?

 

–    To je to! – kažem joj ja. – On hoće da mu ti uputiš prekor, da ga pitaš gde je bio, šta je radio, a on da počne da viče, da prkosi i da dolazi još kasnije.

 

–    O, o! Kakve se sve tajne kriju u čoveku!

 

–    Jesi li razumela? To proizilazi iz ovog stanja. On te je mučio jer je hteo da ga grdiš, da bi on izvodio svoje ćefove. Čim ga ne grdiš, njemu je žao. Umesto da se žalostiš ti dok on izvodi svoje �veštine”, sada, kada si ti prestala da se žalostiš i kada pokazuješ ravnodušnost, sada se žalosti on.

Jednog dana Jorgos saopšti svima u kući da odlazi. Napušta posao i odlazi u Kanadu. I svom gazdi je već bio rekao:

 

–    Odlazim. Nađi nekog drugog da me zameni na poslu.

 

Ja sam u međuvremenu rekao roditeljima:

 

–     Mi ćemo se moliti Bogu za njega.

 

–     Ali on je spreman! Ja ću da mu dam batine! – reče otac.

 

–     Nemoj, ne diraj ga! – rekoh ja.

 

–   Ma on odlazi, starče!

 

Ja rekoh:

 

–     Neka odlazi! Vi se prepustite molitvi, a i ja ću zajedno sa vama.

 

Kroz dva-tri dana osvanula je nedelja. Rano ujutru, Jorgos saopštava roditeljima:

 

–      Ja odlazim! Idem na izlet sa prijateljima.

 

–     Dobro, kako hoćeš – odgovoriše oni.

 

On ode. S njim su pošli njegovi prijatelji, dve devojke i dva mladića. Iznajmili su neki automobil i krenuli prema Halkidi. Vozikali su se tamo-ovamo. Posle su otišli do Svetog Jovana Rusa, odande su se uputili u Manduli, Svetu Anu i sve tamo do Vasilika. Tamo su se kupali u vodama Egejskog mora, jeli, pili, veselili se. Onda su krenuli natrag. Već se smrkavalo. Vozio je Jorgos. Na putu, negde oko Svete Ane, kola udariše u ugao neke kuće. Bila su vrlo oštećena. Šta sada da rade? Pokrenuše ih nekako i s mukom dovezoše do Atine. Kasno noću, bolje reći rano ujutro, stigao je kući. Roditelji mu ništa ne rekoše. On je legao i zaspao. Kada se probudio i ustao, on će reći:

 

–     Oče, desilo se to i to. Sada treba da popravimo kola, a to će koštati grdan novac.

 

Otac mu odgovori:

 

–  Dete moje, ti znaš. Ja imam i dugove, a moram i da brinem o tvojim sestrama. Šta će biti s nama?

 

–   Pa šta da radim, oče?

 

–  Radi šta hoćeš! Odrastao si, mozak imaš, idi u Kanadu, zaradi novac, pa plati.

 

–   Ne mogu – kaže. – Moram odmah da popravim kola.

 

–  Ne znam – odgovori otac. – Sredi to nekako.

 

Dakle, videći kako otac reaguje, on ode. Dođe do svog gazde. Kaže:

 

–     Gazda, nastradao sam ti tako i tako. Neću otići. Ne uzimaj drugoga.

 

On mu reče:

 

–    Dobro, dobro, dete moje.

 

–    Jeste, ali treba mi novac!

 

–    Da, ali ti hoćeš da odeš. Neka mi najpre tvoj otac potpiše da će vratiti ako odeš.

 

–    Ja ću potpisati. Moj otac se u to ne meša. Već mi je to rekao. Ja ću raditi i sve ću ti vratiti.

Zar ovo nije čudo Božje? Kad je majka ponovo došla, ja joj rekoh:

 

– Način kojim smo se poslužili uspeo je i Bog je uslišio našu molitvu. I ona saobraćajna nesreća je bila od Boga. Sada će vaš sin ostati kod kuće i opametiće se.

Tako je i bilo, zahvaljujući našoj molitvi. Desilo se čudo. Roditelji su postili, molili se, ćutali i uspeli.

Posle izvesnog vremena, sin je došao u manastir i potražio me iako mu niko od njegovih nije ništa govorio o meni. Jorgos je potom postao vrlo dobar mladić i sada je u avijaciji. Stekao je dobru porodicu.

 

Mnogo molitve, a malo reči deci

 

Sve se postiže molitvom, ćutanjem i ljubavlju. Da li ste razumeli kakve su posledice molitve? Ljubav u molitvi, ljubav u Hristu. To je ono što pruža stvarnu korist. Što više budete voleli svoju decu ljudskom ljubavlju, – a ona je često patološka, – to više će se deca zapetljavati i ponašanje će im biti negativno. Kada, međutim, ljubav među vama roditeljima, i vaša roditeljska ljubav prema deci, bude hrišćanska i sveta, onda nećete imati nikakvih problema. Svetost roditelja spasava decu. A da bi se to dogodilo, treba najpre božanska blagodat da deluje na duše roditelja. Niko se ne posvećuje sam od sebe. Sama božanska blagodat će potom prosvetliti, zagrejati i oživotvoriti dečje duše.

Često mi ljudi telefoniraju i iz inostranstva i pitaju me za svoju decu, kao i za druge stvari. Danas, eto, pozvala me je iz Milana jedna majka i pitala kako da se ophodi prema svojoj deci. Rekao sam joj sledeće:

 

– Moli se, a kada zatreba, govori deci sa ljubavlju. Više se moli, a njima upućuj malo reči.

 

I inače je potrebno mnogo molitve, a malo reči u odnosu na sve. Ne treba da budemo dosadni bližnjima nego da se tajno molimo, a potom da sa njima razgovaramo. Tako će nam Bog, unutar naše duše, potvrditi da li su drugi prihvatili naše reči. Ako nisu, nećemo dalje govoriti. Jedino ćemo se tajno moliti. Jer, ako i dalje budemo govorili, samo ćemo biti dosadni i izazvaćemo reakciju i otpor drugih, a ponekad i njihovo negodovanje. Stoga je bolje preko tajne molitve tajno upućivati reč srcima drugih nego glasno njihovim ušima.

Još sam joj dodao:

 

– Slušaj šta ću ti reći: moli se, pa tek onda govori. Tako se ponašaj prema svojoj deci. Ako im stalno budeš davala savete, bićeš im dosadna, a kad poodrastu, imaće osećaj da ih na neki način pritiskaš. Radije, dakle, izaberi molitvu. Govori im molitvom. Govori Bogu, a Bog će onda govoriti u njima. Drugim rečima, ne treba da savetuješ svoju decu tek tako, pomoću glasa koji ona čuju svojim ušima. Možeš i to da radiš, ali pre svega treba da govoriš Bogu o svojoj deci. Govori otprilike ovako: �Gospode Isuse Hriste, prosvetli dečicu moju! Ja ih Tebi poveravam. Ti si mi ih podario, ali ja sam slaba, pa ne mogu da ih dovedem u red. Stoga Te molim: prosvetli ih!” Bog će im na svoj način govoriti, a deca će, opet, reći: Oh, nije trebalo da ožalostim mamu onim što sam uradio! To će izlaziti iz njih samih, blagodaću Božjom.

To je savršen put i način. Majka treba da govori Bogu, a Bog će govoriti detetu. Ako ne bude tako, onda pričaj, pričaj, pričaj – i sve će ući na jedno uvo, a izići na drugo. I na kraju će ispasti neki oblik pritiska. U tom slučaju, kada dete odraste, ono počinje da pruža otpor, tojest da se na neki način sveti ocu i majci koji su ga pritiskali. Za razliku od toga, jedno je savršeno – da detetu govori hristolika ljubav i svetost oca i majke. Zračenje svetosti, a ne ljudski napor, čini decu dobrom decom.

Kada su vam deca pozleđena i ranjena zbog nekog ozbiljnog pitanja, ne dozvolite da na vas utiču njihove reakcije i ružne reči. Ona, ustvari, ne žele da se tako ponašaju, ali kad im je teško, ne mogu da postupaju drukčije. Kasnije se kaju. No ako se vi iznervirate i naljutite, bićete jedno sa nečastivim i on će se poigravati svima vama.

 

Svetost roditelja jeste najbolje vaspitanje u Gospodu

 

Na licima dece treba da vidimo Boga i da prenesemo ljubav Božju na decu. I deca treba da nauče da se mole Bogu. Da bi se deca molila Bogu, treba da imaju u sebi krv roditelja koji se i sami mole. Greše neki koji govore: pošto se roditelji mole Bogu, pobožni su, izučavaju Sveto Pismo i podižu svoju decu u �vaspitanju i nauci Gospodnjoj” (Ef. 6, 4), prirodna je posledica da će im i deca biti dobra. Ali izvolite zapaziti suprotne rezultate kao posledicu pritiska!

Nije dovoljno da roditelji budu pobožni. Oni ne treba da vrše pritisak na decu, ne treba da pokušavaju da ih silom nateraju da budu dobra. Može se desiti da odagnamo decu od Hrista kada se egoistički držimo načela naše religije. Deca ne trpe pritisak. Ne prisiljavajte ih da idu sa vama u crkvu! Možete im reći: Ko želi, može sada da dođe sa mnom ili da dođe kasnije. Ostavite ih da u njihovim dušama progovori Bog.

Uzrok zbog kojeg deca pojedinih pobožnih roditelja, kad odrastu, postaju neukrotiva, napuštaju i Crkvu i sve drugo, i trče u raznim pravcima da se duhovno zadovolje, jeste pritisak koji su na njih vršili �dobri” roditelji. Tobože pobožni roditelji, ma koliko da su se starali da od svoje dece naprave �dobre” hrišćane, svojom ljudskom ljubavlju su ih izložili pritisku i došlo je do suprotnog ishoda. Drugim rečima, dok su mala, deca trpe pritisak, a kad im bude šesnaest, sedamnaest ili osamnaest godina, tada vidimo suprotan rezultat. Tada ona, iz otpora prema roditeljima, počinju da zalaze u rđava društva i da izgovaraju rđave reči.

Za razliku od toga, kada se razvijaju u slobodi, istovremeno posmatrajući dobar primer odraslih, radovaćemo se da ih vidimo kakva su. U ovome je tajna: da bi nadahnjivao decu, da bi zračio na njih, moraš biti dobar, moraš biti svet. Život dece je, izgleda, pod uticajem zračenja od strane roditelja. Roditelji insistiraju: hajde da se ispovediš, idi da se pričestiš, pođi da učiniš ovo ili ono… Na taj način ništa ne biva.

No, dete vidi tebe, tvoj primer. Ono čime živiš, time i zračiš. Da li Hristos zrači u tebi? Ako zrači, to prelazi na tvoje dete. Tu se krije tajna. Ako se tako bude dešavalo dok je dete sasvim malo, neće mu biti potrebno da ulaže mnogo truda kad odraste. U vezi sa ovim, premudri Solomon koristi jednu veoma lepu sliku naglašavajući značaj dobrog polazišta, dobrog početka, dobrog temelja. On kaže na jednom mestu: �Ko njoj [Premudrosti] rano porani, neće se umoriti; jer će je [Premudrost] naći pored svojih dveri” (Prem. Sol. 6,14). Uraniti ka Premudrosti znači baviti se njome od najranijeg životnog uzrasta. Premudrost je Hristos. Reči sedi pored dveri znače da se nalazi blizu.

Kada su roditelji sveti i kada to svojstvo prenesu na dete i pruže mu vaspitanje u Gospodu, onda dete, ma kako bili rđavi uticaji koji dolaze iz njegove oko line, neće podlegati tim uticajima jer će se pred vratima njegove duše nalaziti Premudrost, Hristos. Ono se neće naprezati da stekne tu Premudrost. Izgleda kao da je veoma teško da dete postane dobar čovek, ali u stvarnosti je to veoma lako kada se od ranog detinjstva krene u život sa dobrim duhovnim doživljajima. Tada nije potreban napor pri odrastanju; dobro imaš u sebi, živiš njime. Ne trudiš se, doživeo si ga. Ono je tvoj imetak, koji održavaš, ako budeš pazio, kroz čitav svoj život.

 

Molitvom i svetošću

možete da pomognete i deci u školi

 

Ono što važi za roditelje može se primeniti i na učitelje. Molitvom i svetošću možete da pomognete i deci u školi. Njih može da oseni blagodat Božja i da budu dobri. Ne pokušavajte da rđave prilike popravite ljudskim metodima. Tim putem ne dolazi se do dobrog rezultata. Samo molitvom ćete postići rezultat. Prizivajte božansku blagodat na sve! Neka božanska blagodat uđe u dečje duše i neka ih izmeni. To znači biti hrišćanin.

Vi prosvetari tajno, neprimetno i za vas same, prenosite na decu nemir i loše utičete na njih. Gde ima vere, odatle beži nemir. Šta ono kažemo? �…I sav život svoj Hristu Bogu predajmo.”[1]

Sa rasuđivanjem uzvratite deci na njihovu ljubav. Na taj način, ako vas deca zavole, vi ćete moći da ih privedete Hristu. Bićete sredstvo u tome. Vaša ljubav neka bude istinska ljubav! Nemojte da volite decu na ljudski način, onako kako obično čine roditelji. Time im ne pomažete. Ljubav u molitvi, ljubav u Hristu – to je ono što stvarno pomaže. Molite se Bogu za svako dete koje vidite pred sobom, pa će Bog nisposlati Svoju blagodat i sjediniće ga sa Sobom.

Pre nego što uđete u razred, a naročito pre nego što uđete u teška odeljenja, molite se u sebi molitvom: �Gospode Isuse Hriste, pomiluj me.” Ulazeći pak, zagrlite svojim pogledom svu decu; molite se u sebi, pa tek posle toga počnite da predajete, ulažući u to svega sebe. Prinoseći tako sebe u Hristu, radovaćete se. Tako ćete ići ka svetosti i vi i deca. Živećete u ljubavi Hristovoj i u Crkvi jer ćete biti valjani u svom radu.

Ako neki učenik stvori bilo kakav problem, uputite najpre svoj deci jednu uopštenu primedbu, govoreći im ovako:

– Deco, ovde smo na času. Došli smo radi ozbiljnog posla. Ja sam sa vama da vam pomognem. Vi se zamarate kako biste uspeli u životu, a ja, koji vas veoma volim, isto tako se trudim. Stoga, molim vas, budite mirni, da bismo sa uspehom postigli svoj zajednički cilj.

Pritom ne gledajte u pravcu onoga koji se neprilično poneo. Ako li nastavi, obratite se neposredno njemu, ali ne ljutito nego ozbiljno i stabilno. Pazite da budete autoritet u razredu kako biste mogli da utičete i na đačke duše. Nisu deca kriva što su teška. Za to su krivi odrasli.

Ne govorite deci mnogo o Hristu, o Bogu, nego se molite Bogu za decu. Reči odzvanjaju u ušima, a molitva prodire u srce. Čujte jednu tajnu! Ulazeći prvoga dana u razred, nemojte držati predavanje. Lepo razgovarajte sa decom. Izgovarajte razgovetno svaku reč, jednu po jednu. Prema deci se odnosite sa ljubavlju. U početku, nemojte uopšte govoriti ni o Bogu ni o duši. O tome ćete im govoriti drugom prilikom, kasnije. Onoga dana, međutim, kad im budete govorili o Bogu, prethodno ćete se dobro pripremiti, pa ćete im reći:

Postoji jedna tema u vezi sa kojom mnogi imaju sumnju. Ta tema je Bog. Kakvo je vaše mišljenje, deco?

Potom neka usledi diskusija. Drugog dana pređite na temu o duši. Pitajte ih:

– Postoji li duša?

Potom im govorite o zlu sa filosofskog stanovišta. Recite im da u svakome od nas postoje dva ja: jedno dobro i jedno rđavo ja. Mi treba da negujemo ono dobro. Ono želi napredak, dobrotu, ljubav. To treba da probudimo u sebi kako bismo postali ljudi ispravni u društvu. Setite se reči: �Dušo moja, dušo moja, ustani; što spavaš?”[2] Nemojte im, međutim, to sve reći na ovaj način nego drugim rečima. Otprilike ovako:

– Deco, budite oštroumni po pitanju obrazovanja, dobra, ljubavi. Samo ljubav čini da sve bude lepo, da naš život bude ispunjen i da ima smisla. Rđavo ja u nama teži ka lenjstvovanju i ravnodušnosti. Ali to život čini bezukusnim, čini da on nema ni smisla ni lepote.

No za sve ovo potrebna je priprema. Ljubav iziskuje žrtvu, a često zahteva i da se žrtvuje mnogo vremena. Najveću pažnju poklanjajte svom sopstvenom obrazovanju i sazrevanju da biste bili spremni da pružite deci pravo znanje. Budite spremni i sve što im govorite, govorite sa ljubavlju, a pre svega sa radošću. Pokazujte im svu svoju ljubav, pri čemu treba da znate šta hoćete i šta govorite. Uz to je potrebna i veština ponašanja prema deci. U vezi s tim, čuo sam u svoje vreme nešto zanimljivo i duhovito. Pazite, dakle!

Neki učitelj, inače zadovoljan svojim đacima, patio je zbog nestašluka jednog učenika i hteo je da ga izbaci iz škole. U međuvremenu je stigao novi učitelj i preuzeo taj razred. O konkretnom nemirnom učeniku dobio je na vreme odgovarajuća obaveštenja. Novi učitelj, saznavši, između ostalog, da taj đak strasno voli vožnju biciklom, čim je sutradan ušao u razred, rekao je:

 

–    Deco, imam jednu muku: stanujem daleko, a kada dugo hodam, bole me noge. Hteo bih da koristim bicikl, ali ne umem da ga vozim. Ima li nekoga među vama ko može da me nauči?

 

Odmah skoči nestašni đak.

 

–      Ja ću te naučiti!

 

–      Znaš?

 

–      Jeste, znam.

 

Od tada su postali vrlo dobri prijatelji. Čak se stari učitelj ražalostio gledajući to. Osetio je da sam nije bio sposoban da se nametne učeniku kao autoritet.

Često u školi, među đacima, susrećemo siročad. Težak je život siročeta. Ko je lišen roditelja, i to u ranom detinjstvu, nesrećan je u životu. Ali ako stekne Hrista i Presvetu Bogorodicu kao svoje duhovne roditelje, postaće svet. Prema siročadi treba da se odnosite sa ljubavlju i razumevanjem, a prvenstveno treba da ih povezujete sa Hristom i sa Crkvom.

 

Naučite decu da ištu pomoć Božju

 

Lek i velika tajna dečjeg napretka jeste smernost. Poverenje u Boga daje potpunu sigurnost. Bog je sve. Niko od ljudi ne može da kaže za sebe: ja sam sve. To samo učvršćuje egoizam. Bog želi od nas da decu vodimo putem smirenja. Ni mi ni deca ništa nećemo učiniti bez smirenja. Treba da budete veoma pažljivi kada podstičete decu na nešto. Detetu ne treba da govorite:

Uspećeš ti to. Ti si sposoban, ti si mlad, ti si hrabar, ti si savršen.

Time ne pružate korist detetu. No možete mu reći da se moli Bogu. Kažite mu:

Dete moje, Bog ti je dao darove koje imaš. Pomoli se Njemu da ti da snage da te darove neguješ i da postigneš uspehe. Neka ti Bog dade blagodat Svoju.

Ovo je savršen metod. U svim stvarima deca treba da se nauče da ištu pomoć Božju.

Pohvale nanose zlo deci. Šta nam kaže reč Božja? �Narode moj! Koji te vode, zavode te, i kvare put hoda tvojega” (Is. 3, 12). Onaj ko nas hvali, obmanjuje nas i kvari puteve našega života. Kako su premudre reči Božje! Pohvala ne priprema decu ni za kakvu teškoću u životu, pa ona, kad odrastu, budu neprilagođena, gube se, i naposletku trpe neuspeh. Danas se svet pokvario. Malom detetu govore samo pohvalne reči. Nemojmo – savetuju – grditi dete, nemojmo mu se protiviti, nemojmo vršiti pritisak na njega. No da li ono tako uči šta o životu i da li može da pravilno reaguje ma i na najmanju teškoću? Čim mu se neko usprotivi, ono je već slomljeno, nema u njemu odvažnosti.

Prvi su roditelji odgovorni za neuspeh dece u životu, a odmah za njima učitelji i profesori, jer ih neprestano hvale, pune im glave egoističkim rečima. Ne privode ih Duhu Božjem. Otuđuju ih od Crkve. Kada deca malo poodrastu, pa krenu u školu sa takvim egoizmom u sebi, udaljuju se od religije i preziru je. Gube bogopoštovanje, kao i poštovanje prema roditeljima i prema svima ostalima. Postaju neukrotiva, okrutna i nemilosrdna. Ne poštuju ni religiju ni Boga. U život smo poslali egoiste, a ne hrišćane.

 

Deca se ne vaspitavaju stalnim pohvalama

 

Deca se ne vaspitavaju stalnim pohvalama. Naprotiv, tako postaju egoisti i puni taštine. Takva deca će kasnije, kroz čitav život, želeti da ih svi stalno hvale, makar ih pritom i lagali. Danas su, nažalost, svi naučili i da lažu, a sujetni ljudi prihvataju laži, one su im duševna hrana. Samo ti to meni kaži, pa neka je i laž, neka je i ironija – vele. No Bog ništa od toga ne želi. Bog hoće istinu. To, nažalost, svi ne razumeju, pa čine upravo suprotno tome.

Ako decu hvališ stalno, pa još bez rasuđivanja, njih onda iskušava protivnik đavo. On u njima pokreće mlin egoizma, a ona, od najranijeg detinjstva naviknuta na pohvale od roditelja i učitelja, napreduju, može biti, u pismenosti i znanju, ali kakva vajda od toga? U život će ući kao egoisti, a ne kao hrišćani. Egoisti nikada ne mogu biti hrišćani. Oni teže ka tome da ih stalno svi hvale, da ih svi vole, da svi o njima lepo govore, a Bog naš, Crkva naša, Hristos Gospod naš, to ne želi.

Naša religija ne opravdava takav način vaspitavanja. Ona, naprotiv, želi da se deca odmalena uče istini. Istina Hristova naglašava da čoveka pretvaraš u egoista ako ga hvališ. Egoist je zapleten i smušen. Njime rukovodi đavo ili zli duh. Pošto uzrasta u egoista, prvi mu je posao da poriče Boga i da, kao egoist, postane asocijalan, što će reći neprilagodiv za život u društvu.

Treba da govoriš istinu, da je drugi čovek sazna; inače ga učvršćuješ u njegovom neznanju. Kada drugom čoveku saopštiš istinu, on se snalazi, pazi, sluša i druge, savlađuje se. Tako i detetu imaš da kažeš istinu. Ako treba, i da ga izgrdiš, kako bi uočilo da ono što radi nije dobro. Šta ono kaže premudri Solomon? �Ko žali prut, mrzi na sina svojega; a ko ga ljubi, kara ga za vremena” (Prič. Sol. 13, 24). Ali to ne znači da treba da ga biješ toljagom. Tada izlazimo iz datih okvira i dešava se suprotno od željenoga.

Hvaleći svoju decu odmalena, vodimo ih ka se-bičnosti. Egoistu čovek može i da se naruga i da ga prevari. Za to je potreban samo jedan uslov: govoriti mu da je dobar i time nadimati njegovo ja. Onda će ti on kazati: eto, ko me hvali, taj je dobar. Ali ništa od ovoga nije ispravno. Pošto čovek odrasta uz rastući egoizam, u njemu počinju da se javljaju poremećaji. On pati, ne zna šta da radi sa sobom… Uzrok duševnog nereda jeste sebičnost. I sami psihijatri, ako prouče ovo pitanje, ustanoviće da egoist jeste bolesnik.

Nikada ne treba da hvalimo svoje bližnje, niti da im laskamo, nego treba da ih privodimo smernosti i ljubavi Božjoj. Ni mi ne treba da tražimo da nas vole time što ćemo hvaliti druge. Treba da se učimo da volimo, a ne da tražimo da nas vole. Treba da volimo sve i svakoga i da se što više žrtvujemo za svu u Hristu braću i sestre, i to nesebično, ne očekujući pohvale i ljubav sa njihove strane. Oni će pak, u odnosu na nas, postupati onako kako ih Bog uči. Ako su i oni hrišćani, uzneće slavu Bogu što su nas susreli i što smo im pomogli ili što smo im uputili dobru reč.

U ovom pravcu usmeravajte i školsku decu. Ovo je istina. U protivnom, ona postaju neprilagodiva ili asocijalna. Ne znaju ni šta rade ni kuda idu, a uzrok smo mi koji smo ih takvima načinili. Nismo ih vodili putem istine, nismo ih učili smirenju ni ljubavi Božjoj. Napravili smo od njih egoiste i to je sad rezultat.

Ima, međutim, i takve dece koja potiču od smirenih roditelja. Oni im, dok su još mala, govore o Bogu i o svetoj skromnosti i smirenosti. Ta deca ne prave teškoće svojim bližnjima. Nisu sklona ljutnji kad im se ukaže na neku njihovu grešku nego pokušavaju da je isprave i mole se Bogu da im pomogne da ne budu sebična.

Šta da vam kažem? Kada sam kao dete otišao na Svetu Goru, otišao sam nekim veoma svetim starcima. Oni mi nikada nisu rekli bravo. Uvek su me savetovali da volim Boga i da uvek budem smiren, da u molitvi prizivam Boga da ukrepi moju dušu i da Ga svesrdno volim. Niti sam ikada doživeo da mi se kaže bravo niti sam ikada to zatražio. Baš naprotiv, bio sam tužan kad me starci nisu grdili. Govorio sam u sebi: �Bože me oprosti, nisam našao dobre starce!” Želeo sam da me karaju, da me grde, da se prema meni ponašaju strogo. Ako neki prosečan hrišćanin čuje ovo što vam sada govorim, šta li će reći? Čudom će se začuditi i odbaciće moje reči; pa ipak, ovo što vam kažem jeste ispravno, smireno, savršeno.

Ni moji roditelji nikad mi nisu govorili bravo, niti sam ja želeo da to od njih čujem. Stoga, što god sam činio, činio sam nesebično. Sada, kada me ljudi hvale, osećam se vrlo neprijatno. Šta da vam kažem… U sebi protestujem kad mi drugi kažu bravo. Ali to mi nije naškodilo pošto sam se naučio smirenju. A zašto sada ne želim da me hvale? Zato što znam da pohvala čini čoveka praznim i odgoni od njega blagodat Božju. Blagodat Božja dolazi samo kad imamo sveto smirenje. Smiren čovek je savršen čovek.

Zar ovo nisu lepe stvari? Zar ovo nisu istinite stvari? Kome god da sve ovo kažeš, uzvratiće ti: ma šta pričaš, čoveče! Ako dete ne pohvališ, ono ne može ni da uči ni da išta postigne. Ali to se dešava zato što smo mi takvi, pa i svoje dete činimo takvim kakvi smo mi. Drugim rečima, zastranili smo od istine.

Egoizam je čoveka udaljio iz raja, on je veliko zlo. Prvi ljudi, Adam i Eva, bili su jednostavni i smireni. Stoga su živeli u raju. U njima nije bilo sebičnosti. Odlikovala ih je, kako se bogoslovskim jezikom kaže, prvobitna lepota. Pod izrazom prvobitna lepota podrazumevamo blagodatne darove koje je Bog dao čoveku u početku, kada ga je stvorio – podrazumevamo, dakle, život, besmrtnost, savest, slobodu, ljubav, smirenje i drugo. Kasnije, đavo je, pomoću pohvale, postigao da ih zavede. Oni su se ispunili egoizmom. Čovekovo prirodno stanje, onako kako ga je Bog sazdao, jeste, međutim, smirenje, dok egoizam predstavlja nešto neprirodno: on je, ustvari, bolest, on je protivprirodan.

Kad mi, dakle, kroz pohvale stvaramo u detetu takav �super-ego” i naduvavamo u njemu egoizam, ustvari mu nanosimo veliko zlo. Pomažemo mu da što više naginje đavolskim stvarima. Tako ga odgajajući, mi ga, nažalost, udaljujemo od svih životnih vrednosti.

Zar ne mislite da je to razlog što se deca gube i što ljudi postaju buntovnici? Razlog je egoizam, koji su u njih izmalena usadili njihovi roditelji.

Đavo je veliki egoist, veliki lucifer. U ovakvom stanju, znači, mi u sebi doživljavamo lucifera, živimo đavolom. Ne živimo smirenjem. Smirenje je od Boga. Ono je čovekovoj duši neophodno. Ono organski pripada čovekovom biću. Kad ga nema, to vam je kao da našem organizmu nedostaje srce. Srce daje život organizmu, a smirenje daje život duši. Robujući egoizmu, čovek se svrstava uz zlog duha, odnosno razvija se uz zlog duha, a ne pomoću dobra.

Đavo je uspeo da to postigne. Pretvorio je zemlju u lavirint da ne bismo mogli da se sporazumevamo jedni sa drugima. Šta se to desilo sa nama, a da to i ne primetimo? Vidite li kako smo zabludeli? Dopustili smo da naša zemlja i naša epoha postanu prava psihijatrijska bolnica! Pritom ne shvatamo šta nam smeta. Svi se iščuđavamo: šta se to s nama desilo, kuda to idemo, zašto su nam deca krenula stramputicom, zašto su napustila svoje kuće, zašto su se odrekla života, zašto su odbacila učenje i obrazovanje, zašto se sve to dešava?

Đavo je uspeo da načini sebe neprimetnim, kao da ga nema, i da navede ljude da za njegova dela koriste neke druge nazive umesto da spominju njega. Lekari, naročito psiholozi, kad neki čovek duševno strada, često kažu: ah, imaš neurozu, nervozan si, i tome slično. Oni ne prihvataju da đavo u čoveku podstiče i osnažuje egoizam. Ipak, đavo postoji. On je duh zla. Ako kažemo da on ne postoji, onda je to kao da poričemo Jevanđelje, koje o njemu govori. On je naš neprijatelj, naš životni dušmanin; protivnik Hristov, koji se zato naziva i antihrist. Hristos je došao na zemlju da nas izbavi od đavola i da nam daruje spasenje.

Zaključak koji sledi jeste da treba da naučimo decu da žive smerno i jednostavno, a ne da traže pohvale i uzvike bravo. Treba da ih naučimo da postoji smirenost, koja i jeste životno zdravlje.

Mentalitet koji vlada u današnjem društvu nanosi deci zlo. Današnje društvo ima drukčiju psihologiju i drukčiju pedagogiju, koje su namenjene bezbožničkoj deci. Taj mentalitet vodi decu u bezobzirnost. Kakvi su njegovi rezultati kod dece i kod omladine, i sami vidite. Danas mladi viču. Kažu nam: treba da nas razumete! Mi, međutim, ne treba da idemo u njihovom pravcu. Naprotiv, treba da se molimo za njih, da im govorimo ono što je pravo. Ali da time i živimo. To treba da propovedamo, a da se pritom ne prilagodimo njihovom duhu. Ne dajmo da se skrnavi veličina naše vere! Ne možemo im pomoći tako što ćemo i sami steći njihov mentalitet. Treba da budemo ono što jesmo i da propovedamo istinu, svetlost.

Deca će se najbolje učiti od svetih Otaca. Učenje svetih Otaca pomoći će našoj deci da nauče šta je ispovest, šta su strasti, a šta zla dela, i kako su sveti odnosili pobedu nad svojim rđavim ja. Pritom ćemo se moliti Bogu da se useli u njih.

 

 

[1] Mala i velika jektenija, završni poziv.

[2] Kondak Velikog kanona svetog Andreja Kritskog.

 

 

 

preuzeto iz knjige

“Život i pouke Starca Porfirija Kavsokalivita”

str. 413-441

izdaje “Beseda”. Novi Sad,

2005.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here