Otac Petar Dragojlović: U imenu Božijem je sud i pravda

Podelite:

 

 

Razgovaramo sa jeromonahom Petrom (Dragojlovićem) igumanom Manastira Svetog Arhangela Gavrila u selu Kusadak. Manastiru koji se u narodu naziva i Manastir Pinosava. Oče Petre, pomaže Bog i blagoslovite. Recite nam ukratko istoriju Vašeg Manastira i otkuda taj naziv Pinosava za ovu veliku svetinju Šumadijske Eparhije?

Bog Vam pomogo i Bog da Vas blagoslovi. Nema preciznih istorijskih podataka kada je tačno nastao Manastir Pinosava ali se prateći narodno predanje može zaključiti da je nastao u periodu posle Kosovske bitke 1389. pa do podizanja Smedernjvske Tvrđave 1430. godine. Iako jedno narodno predanje kaže da se i pre Kosovske bitke, ovde, oko nekog starog crkvišta ili pak neke stare crkve, okupila vojska koja je iz ovog dela Lazareve Srbije krenula na Kosovo, nije pouzdano poznato da je to tada bio manastir. Mada ni to nije potpuno isključeno. Jedno drugo i proverenije narodno predanje kaže da su se posle Kosovske bitke u Smederevo i njegovu okolinu doselile dve rođene sestre sa Kosova, Vidosava i Pinosava. Sestre su nakon očeve smrti nasledile veliko blago pa su se uputile na sever. Došavši blizu Smedereva odlučile su da podele veliko blago i sagrade svoje zadužbine. Vidosava veliku Sabornu crkvu Uspenja Majke Božije u Smederevu a Pinosava Manastir Svetom Arhangelu Gavrilu u selu Kusadak. Tako je i bilo. Međutim, posle pada Smedereva i cele srpske despotovine u tursko ropstvo 1459. godine, Turci su u odmazdi srušili Saborni hram Uspenja Majke Božije u tadašnjoj prestonici Srbije. Da se ne bi zaboravo spomen na ovaj sveti hram i sluškinju Božiju Vidosavu, monasi Manastira Pinosava, učenici svetih Sinaita, kao svoju drugu manastirsku Slavu uzeše Uspenje Presvete Bogorodice. Tako je ostalo do danas jer naš Manastir podjednao svečano slavi i hramovnu slavu Svetog Arhangela Gavrila i prislavu – Uspenje Majke Božije. Znači, ova svetinja u suštini nosi to narodsko ime po svojoj ktitorki – devojci Pinosavi, rodom sa svetog i slavnog srpskog Kosova.

Da li se zna kakav je bio taj prvi manastirski hram i do kada je on opstao? Sadašnji veliki manastirski hram je očigledno iz mnogo kasnijeg perioda.

Prvi manastirski hram je po sačuvanom narodnom predanju bio skriven u dubokoj i gustoj šumi, pored kusadačkog potoka, i bio je brvnara. Naseljavali su ga monasi isihasti koji su živeli jednostavnim i skrivenim životom srca, u monaškom bezbrižju i neprestanoj molitvi. Sve do Velike seobe Srba pod patrijarhom Srpskim Arsenijem III Čarnojevićem 1690. godine, koja je otpočela posle poraza Srba u bici kod Kačanika, nastali su teški i sumorni dani za pravoslavne hrišćane u svim srpskim zemljama – Makedoniji, Staroj Srbiji, Šumadiji, Bosni, Hercegovini, Crnoj Gori. Posebno teško bilo je u centralnim srpskim oblastima. Tada je postradao i Manastir Svetog Arhangela Gavrila u šumadijskim gustim šumama i širem rejonu sela Kusadak. Svi monasi su tada mučenički postradali od Turaka a manastirski hram brvnara je spaljen i uništen. Pretpostavlja se da se ovo pustošenje Manastira Pinosava dogodilo krajem proleća ili početkom leta 1690.godine. Moguće čak i na sami praznik Vaznesenja Hristovog. Kasnije, posle prestanka najvećih turskih zuluma, hram brvnara Svetog Arhangela Gavrila je obnovljen, ali ovog puta samo kao parohijski hram. Svete mošti ovih monaha mučenika nalaze se sahranjene u širem rejonu oko i ispod današnje nove crkve, što svedoče razna narodna predanja. Posebno je interesantno ono koje kaže da zemlja ovde miriše na tamjan i smilje, i da čitava okolina manastira Pinosava pojedinih dana veoma jako blagouha. Toga smo svi mi očevidci i svedoci i dan danas. Smatara se da su to nebeski znaci projave svetosti svetih mučenika Pinosavskih, postradalih od bezbožnih Agarjana. Današnji Manastirski hram sagrađen je zajedničkom akcijom meštana Kusatka i šest okolnih sela i to u periodu od 1841. do 1847. godine, jer je verni narod zahtevao veći hram za Sveta bogosluženja.

U Manastiru Pinosava su sahranjeni i mnogi znameniti ljudi iz srpske istorije XIX veka a postoje i neka predanja koja vezuju Manastir Pinosavu i velikog srpskog Vožda Karađorđa. O čemu se radi?  

U pravu ste. U vreme Prvog srpskog ustanka manastir Pinosava je bio veliki duhovni i vojni centar, mada i u to vreme samo kao parohijski hram, sagrađen od drveta. Oko te crkve brvnare sahranjivali su se mnogi istaknuti ljudi iz okoline, a pre svega iz sela Kusadak i Azanja. Na primer tu je sahranjen Miloje Popović Đak, inače Kusačanin, vođa prve socijalne bune koju je 1825. godine podigao protiv knjaza Miloša i njegove strahovlade. Bunu je knez Miloš posle nekoliko dana ugušio a Miloja Popovića Đaka kaznio je bez milosti tj. smrću vešanjem. U Manastiru Pinosava sahranjeni su i braća Đuša i Vujica Vulićevići iz Azanje, oba veliki junaci u svim ratovima protiv Turaka. Đuša je kao predvodnik Karađorđevih ustanika za Smederevsku nahiju poginuo 1805. godine u borbi za Smederev. Kao prvog čoveka pomenute nahije nasledio ga je njegov rođeni brat Vujica Vulićević. Kakvi su to junaci bili svedoči i podatak da je „srpski Ahil“, hajduk Veljko Petrović od čete Stanoja Glavaša prešao u četu Đuše Vulićevića jer je smatrao da su braća Vulićevići najveći junaci i najbolje vojskovođe ustanka. Ostalo je zapisano da je Hajduk Veljko rekao: „Od svih srpskih starešina najvoleo sam slušati Vujicu, sa kojim mi je bilo najdraže ratovati protiv Turaka.“ Takav veliki i neustrašivi junak bejaše Vujica, knez Smederevske nahije. Međutim, kako svedoči znameniti srpski mudrac Marko Miljanov Popović, čojstvo nije isto što i junaštvo. Junaštvo je braniti sebe od drugoga a čojstvo braniti drugoga od sebe. Iako veliki organizator i junak u oba srpska ustanka i desna ruka i Vožda Karađorđa, a kasnije i Knjaza Miloša Obrenovića, Vujica se 1817. godine, upravo na dan manastirsku Slave – Svetog Arhangela Gavrila, veoma ogrešio o svog kuma Vožda Karađorđa. Naime, kada je Karađorđe 1817. godine ponovo došao u Srbiju, koja je tada posle Drugog srpskog ustanka bila već dosta slobodnija zemlja, Vujica Vulićević je po naređenju Knjaza Miloša organizovao mučko ubistvo velikog Karađorđa u Radovanjskom Lugu. Narod mu je ovo jako zamerio jer je smatrao da je Vujica trebao obavestiti Karađorđa šta mu se sprema, pogotovo jer su bili kumovi. Narod je sa pravom smatrao da je Vujica trebao zajedno sa Karađorđm pobeći preko Dunava i tako spasiti glavu i sebi i Karađorđu. Ovaj crni beleg u svojoj biografiji Vujica je pokušao da spere gradnjom Manastira Pokajnica i ličnim pokajanjem. Prilagao je Vujica i pozlaćene putire za razne hramove i manastire i davao velike priloge u novcu, ali narod je teško zaboravljao ovakav težak zločin. Ipak, verujemo da je Milost Božija daleko iznad svakog greha kada se čovek iskreno pokaje, pa i iznad greha Vujičinog, te da mu je Bog sve oprostio. Mi se i danas, svake Liturgije, molimo za pokoj njegove duše. Poslednjih nekoliko godina svog života Vujica je proveo prezren i odbačen od kneza Miloša Obrenovića. Upokojio se 1828. godine i sahranjen je u Manastiru Pinosava, blizu groba Miloja Popovića Đaka. Posebno mesto u istoriji Manastira Pinosava pripada i velikome Voždu Karađorđu koji je pored jednog velikog hrasta, što i danas prkosno odoleva zubu vremena i nosi naziv Karađorđev hrast, okupio veliku vojsku. Ustanici su se u toku Liturgije pod vedrim nebom i krošnjom ovog znamenitog hrasta pričestili Svetim Tajnama Tela i Krvi Hristove.

Kad ste već kod Karađorđa, želeli bi smo da vas nešto upitamo i o njegovom savremeniku pored čijih ste svetih moštiju zamonašeni – Svetom Petru Cetinjskom? Vi ste 2005. godine napisali i akatist svetom Petru. Recite nam nešto o tom crnogorskom Mojsiju, kako ga nazivate u pomenutom Akatistu?

Kada bi ih imao vremena i prostora o tom velikom arhijereju Srpske Crkve, Mitropolitu Crnogorskom Skenderijskom i Primorskom, ognjenosnom podvižniku, suznom molitveniku za ceo svet, najčistijem devstveniku, velikom čudotvorcu, bogoozarenom proroku, darovitom piscu, prekrasnom pesniku, hrabrom vojskovođi, veštom diplomati, mudrom izmiritelju braće, milostivom hranitelju gladnih, sveblagom utešitelju nevoljnih i ucveljenih, blagoslovenom osvetniku Kosova, odlučnom ujedinitelju srpskih zemalja, samoukom poligloti, prvom srpskom naučniku, darovitom istoričaru, talentovanom mistiku i veštom praktičaru života po Bogu u svim njegovim sferama – od tajanstvenog liturga u Svetoj Evharistiji do vrednog baštovana u vladičanskoj bašti, i čudesnom daru Neba za celi srpski rod, mogao bih govoriti danima. Sveti Petar Cetinjski je, usudio bih se reći, po nečemu čak veći i od samog najvećeg Srbina u svim svetovima, Svetoga Save Nemanjića. Iako niko od Srba nije dostigao te nebeske visine Svetoga Save, u pojedinim crtama svoga života Sveti Petar Cetinjski ga je nesumnjivo nadmašio. Na primer, Sveti Petar Cetieski je otišao u manastir sa samo 9 godina a zamonašen je sa svega 12, dok je Sveti Sava, u dosta zrelijih 16 godina, i otišao u manastir i zamonašio se. Takođe, Sveti Petar je nesumnjivo živeo u mnogo težim istorijskim okolnostima i imao je duplu službu – sa jedne strane on je bio prvi čovek države zvane Crna Gora i Brda a sa druge on je bio arhipastir vernog naroda Crne Gore, Skenderije i Primorja. Kao prvi čovek države, on je, kakvog li samo teškog Krsta, morao svoje Crnogorce i Brđane lično vojno predvoditi u svim svojim ratovima i protiv Turaka i protiv Arbanasa i protiv Napoleona. I u svim ratovima je izašao kao pobednik iako je imao najmalobrojniju, najslabije obučenu i najsiromašnije opremljenu vojsku na Balkanu. Sveti Petar Cetinjski je kao neki nestvarno stvarni i stvarno nestvarni biblijski i srpski junak iz drevne prošlosti. Kao neki novi Mojsije ili Isus Navin. Kao novi Konstantin ili Dušan Silni. Ne postoji ljudska reč koja dostojno može opisati nebozemni lik ovog zemaljskog Anđela i nebeskog čoveka. Koliko je samo more suza on prolio za svakog Srbina, ma gde taj Srbin živeo. To samo Bog zna. On je na primer i prvi Srbin u istoriji koji je Ruskom Caru, još na samom početku XIX veka, predložio i napisao jasan plan o obnovi Slavjano-serbskog Carstva, sa glavnim gradom Dubrovnikom. On je vizionar srpstva i učitelj istinske pobožnosti, na kojoj je sve zasnivao. Taj mali plavooki i riđokosi dečak svetlog lica zvani Luka, čije mi je dugo godina nepoznato ime pre njegovog monašenja, verujem po Promislu Božijem, otkrila jedna stara Cetinjanka, zamonašio se sa devet godina i dobio ime Petar, po svetom apostolu Petru. I gle čuda! On je svojim usnućem spojio dva svoja imena – mirjansko ime koje je dobio na Svetom Krštenju Luka i ime Petar koje je dobio na postrigu u monaštvo, koje je i proslavio svojim svetim životom.

Oče Petre, znamo da bi ste nam mogli puno pričati o svetom Petru Cetinjskom, pored koga ste zamonašeni 1997. godine, o kome ste održali puno nadahnutih predavanja, kome ste napisali i Akatist, ali recite nam koju bi ste njegovu kratku pouku izdvojili kao srž njegovog života? Pouku koja bi bila nauk i za nas danas i za sve hrišćane svih vremena. Reč njegovu koja nas najbrže i najdirektnije uzvodi ka istinskom životu u Bogu?

Svaka pouka svetoga Petra Cetinjskog u sebi sadrži životvornu i svevaskrsavajuću silu Duha Svetoga stečenu smirenjem, opitom i velikim trudom, silom koja natapa naše žedne duše večnim smislom i večnom naukom Neba. Ipak, izdvojio bih jednu njegovu kratku pouku koju je izrekao učeći svoj narod najvažnijem delu – a to je život u trajnoj i neprekidnoj molitvi, čvrstoj veri u nepobedivoj nadi u Božiju Pravdu koja je „spora“ ali dostižna i neminovna! Ona glasi: „U imenu Božijem je sud i pravda“. U samo par reči taj veliki i sveti isihasta, koji je sate i sate provodio u svojoj kamenoj keliji prizivajući najsvetije ime Isusovo, ime bez koga se po rečima apostola Pavla niko pod kapom Nebeskom ne može spasiti, otkrio nam je najdublju duhovnu potku tajne života. Bez Bogočoveka Isusa nema istinskog suda ni nad čovekom ni nad vasionom. Samo u Njemu, Sveblagom Isusu, jeste istinski sud svakoj ljudskoj misli, svakoj ljudskoj reči i svakom ljudskom delu. I samo u tom Imenu, koje je iznad svakog imena, mi možemo stojati u večnoj pravdi Božijoj i biti istinski ljudi kojih se ni Bog ni celo Nebo neće postideti.

Oče Petre, zamolili bi vas da nam pred kraj intervua kažete nešto i o obnovi Manastira Pinosava u kome živite već skoro tri godine.

Svaka obnova je i radost i Krst. Kao i sav život hrišćanski. Pre svega zahvalio bi našem Preosvećenom Episkopu Šumadijskom G. Jovanu koji mi je dao svoj Arhijerejski Blagoslov da dođem i živim na ovom svetom i mučeničkom mestu. Da i ja Milošću Božijom ugradim po koji kamenčić u nebozemni mozaik istorije i eshatona ove Svetoarhangelske svetinje. Najvažnije je naravno što se obnavlja živi liturgijski i bogoslužbeni život manastira. Što narod sve više i više dolazi na Svetu Liturgiju. Što se sve više ljudi ispoveda i pričešćuje. To je ono što me najviše raduje. Sve ostalo, što obično nazivamo spoljašnjom obnovom manastira, je takođe važno, ali je na dalekom drugom mestu u odnosu na ono što je glavno – duhovna obnova i nas u manastiru i onih koji posećuju ove prelepo mesto mira Božijeg i tišine Gospodnje. Mnogo toga je urađeno zahvaljujući pre svega Bogu, Presvetoj Bogorodici, Svetom Arhangelu Gavrilu i molitvama našeg Arhijereja i oca duhovnog G. Jovana. Posebno bi zahvalio i Vladi Republike Srbije i Opštini Smederevska Palanka koji su nanovo asfaltirali put do manastira i pomogli u novcu za razne projekte – rekonstrukciju i sanaciju krova na manastirskom hramu, osvetljenju hrama, proširenje parkinga za autobuse i uređenje prilazima ovoj svetinji. Naravno, posebnu zahvalnost dugujemo i velikim dobrotvorima našeg manastira a to su pre svega meštani Kusakta i razni dobri ljudi iz Kusatka, Azanje, Palanke, Mladenovca, cele Srbije i inostranstva, koji su svojim velikim i malim prilozima doprineli da Manastir Pinosava izgradi mini eko farmu koka nosilja, formira veliki pčelinjak, isfuguje kameni deo hrama, dobije novi ikonostas sa prelepim ikonama za manastirsku Zimsku Kapelu, uredi fasadu starog konaka itd. Kad vidim šta se sve uradilo za ove nepune tri godine mogu samo reći – Slava Bogu za sve!

Recite nam i nešto iz Vašeg monaškog opita što bi moglo biti uteha i podstrek modernom čoveku da pored svih današnjih iskušenja bude i ostane čovek Hristov.

Posle svojih četvrt veka provedenih u raznim manastirima naše Crkve mogu samo ponoviti i sebi i Vama onu reč svetog Apostola Pavla: Molimo se Bogu bez prestanka. Svaki dan je nova šansa i slika celog života. Zato, od ranog jutra, ma kako je teško nekad biti hrišćanin, setimo se da ako smo sa Bogom, sve je lako. Prigklimo čvrsto Njegovo sveslatko ime Isus. Neka naš um i naša usta neprestano ponavljaju … Gospode Isuse Hriste, pomijuj me. … Makar rasejano, makar na štakama, makar uzdahom. Ne bojmo se. Samo ponavljajmo sa smirenjem. I samo tada, ako istrajemo u smirenoj molitvi, mi ćemo biti istinski radosni, mudri, odlučni, silni i istrajni. Čim raširimo ruke i zavapimo … Gospode, spasi me najgoreg čoveka na zemlji … krenuće umiljenje, demoni će pobeći i radost će doći. Bog će svoje učiniti a naše je pre svega da se što više molimo i trudimo, da nikada ne odustajemo. Da nam Nebo uvek bude na prvom mestu a sve na zemlji na drugom. Da nam post i molitva budu dva krila duše. Da nam Liturgija nedeljom bude najvažniji događaj a Sveto Pričešće stalni cilj. Ostalo će učiniti naš Veliki, Dobri, Svemoćni, Nepobedivi i nadumno Milostivi Bog. On nas voli iznad svake misli i iznad svake reči, da mi to nikada ne možemo shvatiti do kraja. Samo srcem možemo delimično okusiti. 

 

 

 

     

 

 

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here