Patrijarh srpski Pavle o postu

Podelite:

Hrišćani su sveto držali ustanovu posta, znajući da je post božanska ustanova, jer je još u Starom Zavetu Bog naredio post kao „naredbu večnu“. U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos postio i rekao da će Njegovi učenici postiti. Postili su i Apostoli i svi Sveti… Post su držali u određeno vreme radi potrebe posta, pričešćivali se radi potrebe pričešća stalno, kako za vreme posta tako i za vreme mrsa; u postu se postilo i pričešćivalo, u mrsu se mrsilo i pričešćivalo, onako kao što danas čine sveštenici.

Prvobitno nije bilo neke posebne pripreme za Pričešće, niti je post smatran za jedno od sredstava pripreme za njega. Za Pričešće se pripremalo celokupnim životom, držanjem svih Božijih zapovesti i čuvanjem od svakog greha. /…/

Svetom Pričešću mnogi pristupaju redovno, ali bez ozbiljnog staranja da za Njega budu što dostojniji. Drugi, pak, počinju svoj redovan prilazak Sv. Čaši da odlažu, sa izgovorom da žele da se što bolje pripreme. Ali borbu za očišćenje svoje duše nisu vodili stalno, nego povremeno, samo nekoliko dana pre Pričešća. No, i to im je padalo teško, pa su sve češće odlagali pripremu i samo pričešćivanje, dok nisu spali na to da se pričešćuju samo četiri puta godišnje ili još ređe. /…/

Zbog toga je, po rečima Sv. Jovana Zlatousta, i ustanovila 40-dnevni post pred Vaskrs: „Primetivši štetu koja dolazi od nemarnog postupanja, Ocu odrediše 40 dana… da bismo svi mi, očistivši se pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, tako pristupili Sv. Pričešću čiste savesti, koliko je to moguće“. /…/

No od svih sredstava, čišćenje duše za ovaj najprisniji susret i za sjedinjenje sa Gospodom, o primanju Njegovog Tela i Krvi, u svesti našeg naroda došlo se dotle da se u telesnom postu vidi sve i sva. Mnogi od sveštenika postaviće pred Pričešće vernom samo jedno pitanje: „Jesi li postio?“ i kad čuju potvrdan odgovor, reći će: „Pristupi!“ Kao da je to jedino važno, a sve drugo nebitno, i to – da li ovaj zna čemu pristupa i zašto, i to – zna li Simvol vere i osnovne molitve, i da li su mu usta i jezik čisti od laži, psovki i ružnih reči, i da li su sa nekim u zavadi, i da li možda nisu bludnici; a ako je u pitanju žena, da nije možda sujeverna, da ne ide vračarama i gatarama, da ne nosi kakve amajlije, ili da možda ne vrši pobačaj… A o interesovanju sveštenika za redovnu molitvu, čitanje Svetog Pisma i bogomisliju onoga ko želi da se pričesti, i da ne govorimo. /…/

Neosporno je da i shvatanje naših vernih treba uzdizati u pravcu redovnog pristupanja Sv. Tajni Pričešća, ali pod uslovom da stalno bdiju nad čistotom svoje duše, nad držanjem duhovnog posta, čuvanjem srca, očiju, ušiju i sviju čula od svega grešnog, a ne samo držanjem telesnog posta, i to samo nedelju dana pred Pričešće. Znači, treba se čuvati svake krajnosti i jednostranosti.

Post u Pravoslavnoj Crkvi

/…/ Pravoslavna Crkva je Crkva Hristova po tome što ju je On osnovao Sobom, celokupnim svojim životom i delom i utvrdio osobito svojom Krsnom smrću i Vaskrsenjem, tako da je ona telo kome je On, Hristos, glava. Po Vaznesenju Hristovom Crkva je, rukovođena Duhom Svetim, propovedala evanđelsku nauku živeći po njoj i unoseći je svakodnevno u stvarnosti svoga postojanja, ne dodajući joj ništa novo, niti ukidajući ono što je ustanovljeno. Ne ljudima, nego ni anđelima s neba, Sveti apostol Pavle ne priznaje pravo da propovedaju neko drugo Evanđelje, osim onoga koje je propovedano (Gal 1, 8). Promenom, dodacima i novotarijama mogu se hvaliti ljudske ustanove i one sekte koje su otpale od istinite Crkve Božije, ali ne Pravoslavlje.

Jedna od takvih ustanova, božanskog porekla je i ustanova posta. Još u Starom zavetu Gospod naređuje post kao „uredbu večnu“. U Novom zavetu Isus Hristos, čisteći post od farisejskih primesa i dvarenja, daje mu novu božansku potvrdu veleći da će Njegovi učenici postiti, a osobito time što je Sam postio. Ovim nas je poučio, veli Sveti Vasilije Veliki, „da se postom snažimo i da se privikavamo na podvige u iskušenjima“. /…/

No čuvanje neizmenivim onoga što je Crkvi kao neizmenivo predato ne znači mrtvilo, okamenjenost, jer način izlaganja nepromenivih istina, u novom vremenu, može i treba da bude novi, a takođe njihovo unošenje u život uvek znači „novu tvar“, oblačenje u novog čoveka sazdanog po Bogu. Tako i u stvari posta postoji jedna strana dostupna promenama, koja je poverena Crkvi da njome rukovodi. Ta strana odnosi se na dužinu posta i vrstu hrane koja se u postu može upotrebljavati, te nam istorija Crkve, u raznim krajevima, tokom vremena, pokazuje izvesne razlike. Već Vaskršnji post, najstariji od sviju višednevnih postova, krajem II i početkom III veka nije svuda držan jednako. /…/

Apostolsko 69. pravilo naređuje opšteobaveznost Četrdesetnice, kao i post sredom i petkom u toku godine. Isto je tako bilo i sa ostala tri višednevna posta. Oni se nisu pojavili odjednom u dužini u kojoj su danas. /…/ O Gospojinskom postu, najmlađem od višednevnih postova, nema pomena ni u Studeničkom ni u Hilandarskom tipiku našeg Svetog Save u XIII veku. /…/

Donoseći propise o hrani uz post, Crkva je pokazivala posebno staranje o bolesnim i prestarelim, porodiljama i dojiljama, kao i o radnicima na teškim poslovima, pa im dozvoljavala ublaženi post na ulju i ribi. /…/

Kako je sada postalo aktuelno krštavanje odraslih, trebalo bi svakako za takve slučajeve odrediti obavezni post od jednog (ili dva-tri) dana za onog koji se krštava, sveštenika koji krštava, kao i rodbinu i poznanike krštavanog, ukoliko ovi to hoće.

Što se tiče teških bolesnika, pogotovo od onih bolesti u kojima se ne može jesti druga hrana sem mleko, supa od mesa itd, npr. posle operacije stomaka, creva i dr, kad se mora izvršiti uz post, smatram da tu neće biti neumesna analogija sa decom koja doje i fiziološki ne mogu uzimati drugu hranu, te se od njih ne može tražiti da poste. Stoga bi naša Crkva trebalo da zastupa gledište da se takvi bolesnici razreše od posta dok ne ozdrave. Bez želje da budemo „stroži od zakona, pravilniji od pravila i veći od zapovesti“ (Sveti Grigorije Bogoslov), a isto tako ni milostiviji od Svetih Otaca, smatram da bi u ovom pitanju trebalo doneti određenu odluku radi umirenja savesti i vernih i lekara hrišćana. /…/ Isto bi se odnosilo i na pojedine vrste radnika u hemijskoj industriji, gde je neophodna svakodnevna upotreba mleka u cilju predohrane od otrova.

Takođe bi trebalo razmotriti pitanje posta vojnika i ratnika. Jasno je da oni ne mogu duže postiti u uslovima svoga života ni u miru. Smatram da bi posle kratkog posta od dva-tri dana mogli ići na Pričešće, a obavezno da poste prvi dan Svete Četrdesetnice, Veliki petak i Veliku subotu.

Kako treba postiti pred Sveto Pričešće

Naredba o postu nije ljudska, nego božanska. /…/ Izraz „smirivanje“ duša označava post. /…/

Sveti Vasilije Veliki iznosi još jedan razlog za post, a on je u tome što je post uzrok veselja. Da to dokaže Sveti Vasilije rasuđuje ovako: „Ne primećuješ li da je sunce svetlije posle noći, i budnoća prijatnija posle sna, i zdravlje dragocenije posle iskušenja bolesti? … Kao što žeđ daje piću slast; i prethodna glad čini jelo ukusnim, tako i post čini prijatnijim uzimanje jela“.

Po Svetom Jovanu Zlatoustu, postom se odgone demoni od ljudi, zato on savetuje: „Čuvši o postu nemojte se prepasti od njega. On je strašan ne nama, nego demonima. Ako je neko obuzet zlim duhom, pokaži mu lice posta i on, okovan strahom, biće nepokretniji od samog kamena. Osobito kad ugleda u zajednici s postom sestru i prijateljicu posta – molitvu. Jer i Hristos veli: Ovaj se rod ne izgoni sem molitvom i postom“ (Mt 17, 21).

Sveti Grigorije Bogoslov dovodi u vezu pravoslavni post pred Pashu sa 40-dnevnim postom Spasiteljevim i veli da oba imaju isti smisao: „Hristos je postio pred kušanjem, a mi postimo pred Pashom. Značenje oba posta je jednako, no u pogledu vremena razlika je ne mala. Hristos protivstavlja post iskušenjima, a kod nas on označava smrt sa Hristom i služi kao pretprazničko očišćenje“. I po Svetom Amvrosiju Milanskom, post pred Pashu je u vezi sa postom Hristovim: „Ko od hrišćana ne posti u Svetu Četrdesetnicu, taj pokazuje verolomstvo i uporstvo. Kakav si ti hrišćanin – veli on – kad se presićuješ u to vreme u koje je Gospod postio?“ /…/

Telo koje je bolest smirila nepotrebno je i postom slabiti.

Telesni i duhovni post

Još u Starom zavetu, prorok Isaija razlikuje u postu dve strane: Jednu sa telesnim oznakama, za koju veli da je Bog ne prima ako ne bude u vezi sa drugim duhovnim činjenjem dobra bližnjima (Isaija 58, 3-7). U Novozavetnoj Crkvi Sveti Oci takođe naglašavaju da prava vrednost posta nije samo u uzdržanju od hrane, nego u pomoći koju on pruža duhovnom uzrastanju, u odsecanju zlih navika i sticanju vrlina: „Korist od posta ne ograničavaj samo na uzdržanje od zlih dela“, veli Sveti Vasilije Veliki. Slično govori i Sveti Jovan Zlatoust: „Ne govori: Ja sam toliko i toliko dana postio, to i to nisam jeo, ni vina pio…, nego mi pokaži jesli li postao krotak od gnevljivog, kakav si bio, i čovekoljubiv od grubog, kakav si dotle bio? Jer ako si ispunjen gnevom, zašto onda ugnjetavaš svoje telo? Ako je iznutra zavist i koristoljublje, kakva je korist što piješ vodu?“ /…/

Očistivši tako svoju dušu od prljavštine greha i ukrasivši je ukrasom vrlina, mi se udostojavamo Gospoda u Svetoj Tajni Pričešća.

Razrešenje posta

Imajući u vidu reči Svetog apostola Pavla da nas jelo neće postaviti pred Boga (1. Kor. 8, 8), te da ne treba osuđivati onog koji jede, niti prezirati onog koji ne jede (Rim. 14, 3), i ne dirajući u slobodu svojih članova, Crkva je svagda unosila red i jednoobraznost, čuvala od zastranjivanja i određivala kako opšteobavezno vreme posta, tako i način ishrane uz post, tj. određivala koja je hrana posna a koja nije, određivala dane u koje je post razrešen i sredom i petkom (npr. u Dvanastodneviju između Božića i Bogojavljenja, Svetlu i Duhovsku sedmicu). /…/

Izraz „razrešenje“ posta, kao što smo videli, znači u stvari ublaženje, olakšanje posta utoliko ukoliko bolesnici nisu obavezni da jedu jedanput na dan, nego to mogu činiti više puta, prema potrebi, i to hranu s uljem i ribom, čak u dane najstrožeg posta, ali ne i mrsnu hranu.

Medicina o postu

Lakšim bolesnicima, a pogotovo zdravim ljudima, u današnje vreme nije teško držati post, pored toliko raznih, kaloričnih i ukusnih jela koja u starini nisu postojala, mnoštva raznog voća i povrća iz prekomorskih zemalja do kojih su ranije teško dolazile i trpeze bogataša. Pogotovo post na ulju kad se sve više preporučuje upotreba masti biljnog porekla, ulja, na račun čvrstih, životinjskog porekla koje sadrže više holesterina, te uvrzavaju sklerotične promene organizma, i kad se zna da su mnoge bolesti srca, jetre, razni artritisi posledica suviše obilne, gurmanske ishrane. I danas je potpuno u važnosti zaključak do koga je došao u davnini poznati rimski govornik Ciceron: „Više je poginulo ljudi od proždrljivosti nego od mača“. Sa stanovišta savremenog medicinskog-higijenskog shvatanja, uzdržavanje i post nisu štetni, nego baš korisni za život i zdravlje ljudi. Govoreći o postu, dr S. Ivanić ovako se izražava: „U postu pravoslavnih ne uzima se hrana životinjskog porekla. Post ima higijenskog značaja jer omogućava odmor organizma za varenje i unutrašnjim organima u kojima se dešava razmena materija. Post je potreban prehranjenima, gojaznima, kao i u nekim bolestima unutrašnjih organa (bubrega, jetre, šećerna bolest, kostobolja itd.) Ali posne dane, jedan ili dva nedeljno, treba da uvedu i zdravi. Oni odmaraju organizam… Od mesne hrane nagomilavaju se u organizmu i otrovne materije… Postom se očisti telo od tih otrova“. /…/ Dr Rista Gostuški tvrdi: „Meso nadražuje nerve, mleko i biljna hrana ih umiruju i stišavaju“. Isto to veli i dr Žil Grand u svojoj filosofiji ishrane: „Dok masti i ugljeni hidrati u telu potpuno sagore, višak životinjske belančevine, pri sagorevanju u našem telu ostavlja šljaku, mokraćevinu i mokraćnu kiselinu, a jetra i bubrezi imaju mnogo posla da je odstrane. Giht i išijas, ali i reumatizam, često su posledica preteranog uživanja mesa“.

Venčanje uz post

(Može li sveštenik izvršiti venčanje uz post bez odobrenja nadležnog episkopa?) Ne može. Evo zašto: Kanon 39. Svetih apostola naređuje: „Prezviteri i đakoni bez znanja episkopa neka ništa ne preduzimaju, jer je on onaj koji se ima starati o narodu Gospodnjem i koji ima davati računa o njihovim dušama“. Slično veli i 57. kanon Laodikijskog sabora: „Prezviteri ne mogu ništa raditi bez privole episkopa“. Da se, pored ostalog i u pogledu braka traži ova saglasnost sa episkopom, o tome svedoči već Sveti Ignjatije Bogonosac: „Koji se žene i koje se udaju – da se sjedinjuju sa znanjem episkopa, da bi brak bio po Bogu, a ne po strasti“.

Sveštenici, rukopoloženjem na svoj stepen, dobijaju pravo da, u redovnim prilikama i uslovima, pored drugih sveštenodejstava vršte i Svetu Tajnu Braka. /…/ Laodikijski sabor, polovinom IV veka, svojim 52. kanonom zabranjuje vršenje venčanja uz post. Krmčija pa, u 50. glavi, preti teškom kaznom svešteniku koji nekog venča u Crkvom zabranjene dane. Da su to dani posta, i neki drugi, kazuje Pravoslavno ispovedanje vere u svoj 88. odgovoru, i § 65. Bračnih pravila SPC. Izuzetno, u slučajevima neke vanredne potrebe, može se izvršiti venčanje i u to vreme. Odluka o tome pripada vlasti nadležnog episkopa, kao što njegovoj vlasti pripada i procena o razrešenju nekih slučajeva srodstva, skraćivanja ili produžavanja epitimije, dozvola opela samoubicama itd.

Dakle, sveštenik ne može izvršiti venčanje uz post bez dozvole nadležnog episkopa.

Izvodi iz knjige Njegove Svetosti Patrijarha Pavla

„Post i Sveto Pričešće u Pravoslavnoj Crkvi“

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here