Pravoslavlje u Čileu: Kako je Osvaldo postao Serafim

Podelite:

U životu naše parohije nedavno se desio važan događaj. Dobili smo novog člana zajednice – Serafima, čileanca koji je prešao u Pravoslavlje. Novinarka našeg sajta, Marija Deržavina, razgovarala je sa Serafimom (Osvaldom) posle njegovog krštenja i zamolila ga da nam otkrije kako je postao pravoslavan.

– Osvaldo, reci nam nešto o sebi.

– Imam dvadeset i osam godina, rodio sam se i živim u Čileu. Trenutno studiram i istovremeno radim u piceriji kako bih mogao da platim svoje studije.

– A zašto Serafim? Sam si izabrao to ime?

– Da, sam sam izabrao ime svog nebeskog zaštitnika, prep. Serafima Sarovskog, velikog ruskog svetitelja, zato što mislim da je on uspeo da u svom životu na najprostiji način u sebi sažme i ovaploti  ono najvažnije u učenju naše Svete Crkve.

– Kako si saznao za Pravoslavlje?

– Kao sin roditelja katolika, unuk i bratanac protestanata, celog života sam tragao za Istinom. Prošao sam dugi i trnovit put menjanja raznih ideologija, kako političkih, tako i duhovnih. Grešio sam i fizički i misaono i, što je najgore od svega, bio sam ubeđen da sve radim pravilno. Tražio sam Istinu u svemu što mi je predlagala moja sopstvena kultura, ali moje srce nije nalazilo pokoj. Osećao sam da sam se potpuno izgubio, sve dok me Gospod nije uputio na Svoj put.

Saznao sam o Pravoslavlju pre desetak godina, zahvaljujući velikim ruskim piscima Lavu Tolstoju i, u većoj meri, Fjodoru Dostojevskom, a zatim i zahvaljujući ikonografiji, koju sam izučio u priličnoj meri. Takođe, veoma me je zainteresovao fenomen svetih ruskih staraca.

Otvoreno govoreći, ovde u Čileu mi nemamo jasnu predstavu o tome šta je to Pravoslavlje. Zbog toga je ideja o mom prelasku u ovu veru bila van granica mogućeg. S druge strane, ona je meni izgledala apsolutno tuđa mojoj sopstvenoj kulturi, koju ja, bez obzira na sve nedostatke, veoma cenim.

– Šta je tebi lično dalo Pravoslavlje? Šta bi mogao da kažeš o njemu svojim zemljacima?

– Moguće je da će neki da se zadive i upitaju:“Kako je to moguće, da jedan Čileanac, tipični Južnoamerikanac, postane pravoslavan?“ I ja ću da im odgovorim:“Draga braćo! Sve je veoma jednostavno! Ovde je Istina!“

Do prelaska u Pravoslavlje bio je jedan momenat kada sam se vratio u katoličku veru. Ali nisam se dobro osećao. Shvatio sam da jedna Crkva, jedno Telo, ne može i ne sme da dopušta takvu neoprostivu raznolikost liturgijskih formi, kao što je slučaj kod nas na Zapadu. Zatim sam počeo da izučavam oce Rimske crkve i shvatio da tamo nema ni blagodati ni istine. Mi smo izgubili duhovnu komponentu! I tada sam shvatio da Istinu koju sam tražio ovde, na Zapadu, nije bilo. A našao sam je kod vas, na istoku.

Na kraju, mogu da kažem:“Braćo i sestre, živite u pravoslavnoj veri i ne osvrćite se na „zapad“. Ovde nema ničega što bi moglo da vas dovede do spasenja! Samo naša pravoslavna vera! Živite pravedno i časno, da budete „so zemlji i svetlost svetu“. To će da nas privede ka našem Nebeskom Otačastvu i Bogu.

Molim vaše svete molitve. Gospod da vas blagoslovi!

IMG_2830-720x375

Parohija Sv.Nikolaja Žičkog Eparhije Buenosaireske i centralno-južnoameričke SPC postoji od avgusta 2012. godine. Starešina parohije je jerej Dušan Mihajlović, a nadležni arhijerej je Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop Cetinjski i Mitropolit Crnogorsko-primorski Amfilohije Radović. Od 2013. godine sastavni deo parohije je i ruska pravoslavna zajednica RPC Moskovskog patrijarhata. Nadležni arhijerej RPC za Latinsku Ameriku je Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Argentinski i Južnoamerički Ruske pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata Ignjatije (http://mitropolit-ignaty.ru). Bogosluženja ove srpsko-ruske zajednice se održavaju u crkvi Rođenja Presvete Bogorodice Antiohijskog Patrijarhata u ulici Pedro de Valdivia 92, Santjago, Čile, kao i u crkvi Sv.Trojice i Kazanske Božije Majke Ruske pravoslavne zagranične crkve u Santjagu, u ulici Holanda 3576.  Od 2015. godine starešina ove crkve je jerej Dušan Mihajlović, a nadležni arhijerej za Latinsku Ameriku RPZC je Njegovo Preosveštenstvo Episkop Karakaski i Južnoamerički Jovan.

212047.pOtac Dušan je rođen 1967. godine u Jagodini, u centralnoj Srbiji. U devetoj godini života njegova prodica seli se u Beograd, gde mu je otac dobio posao. Završava srednju muzičku školu „Kosta Manojlović“ u Zemunu, odsek harmonika, i nastavlja školovanje u Rusiji, na Ruskoj akademiji muzike „Gnjesinih“ u Moskvi, gde pored harmonike završava i odsek dirigovanja, koje postaje njegovo profesionalno opredeljenje.

Radi kao umetnički rukovodilac „Ruskog kamernog orkestra“, i šef-dirigent Slovenskog simfonijskog orkestra iz Moskve. Tih prelomnih godina u Sovjetskom Savezu počinje da se upoznaje sa pravoslavljem, koje ga sve više privlači. Godine 1995. vraća se u Srbiju gde postaje šef-dirigent Vojvođanske filharmonije mladih, a godinu dana kasnije dirigent baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Šest godina kasnije postaje direktor opere te umetničke kuće, a 2004, konačno napušta pozorište i potpuno se posvećuje pravoslavlju. Posećuje Svetu Goru u više navrata, Svetu Zemlju i sveta mesta u Rusiji i Srbiji, bavi se ikonopisom i prevođenjem pravoslavne literature sa ruskog jezika na srpski.

Krajem 2007. godine upisuje Bogoslovski fakultet u Samari u Rusiji, i završava ga 2010. godine.

U toku studija upoznaje svoju buduću suprugu Elinu Balajan, pravoslavnu Jermenku, koja je u to vreme bila profesor ruskog i staroruskog jezika na Filološkom fakultetu u Saratovu. Od 2008. godine su u braku. Sledeće, 2009. godine rodio im se sin Vladislav, a posle godinu i po dana i ćerkica Marija. Otac Dušan govori srpski i ruski jezik, služi se engleskim, i španskim tek na početnom nivou. Supruga Elina govori ruski i srpski.

Pravoslavlje – Čile

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here