Прича оца Олега Стењајева: ДОГОДОВИШТИНЕ ЗА ВРЕМЕ РАТА У ЧЕЧЕНИЈИ

Поделите:

За време другог Чеченског рата – то је било 1998-2000. године – ми смо по благослову свештеноначалија организовали добротворне и мисионарске програме на територији Републике Чеченије. У московским храмовима смо прикупљали дечје играчке, канцеларијски материјал, концентровано слатко млеко, разноразне друге намирнице и слаткише, ишли смо у Наљчик преко Ростова, а онда смо преко граничног прелаза „Кавказ“ улазили на територију Чеченије. Помоћ смо најчешће делили у Грозном на полигону „Минутка“ који се касније прочуо у целом свету.

У то време је тамо, наравно, владало јако антируско расположење. Грозни је збрисан с лица земље као Стаљинград и било нам је тешко да схватимо како да се разговарамо с овим људима. Али кад смо почели да делимо материјалну помоћ и кад су видели да смо хришћани и да се према њима односимо добронамерно и саосећајно, ситуација се мало променила и већ смо могли помало да разговарамо с њима.

Ипак, било је јасно да неће слушати мисионарску проповед ако приступимо, што се каже, „фронтално“, и да треба проналазити такве облике да то не изгледа наметљиво.

Једном смо свратили у кафић да нешто презалогајимо. Рат је у току, али су пијаце, кафићи и продавнице били радили – чим почне да се пуца у једном крају сва трговина се одмах сели у суседну улицу… Дакле, ушли смо, а мештани нас попреко гледају, не знаш одмах да ли је пред тобом терориста или није. Оставио је аутомат иза ћошка и изгледа као миран становник, а удаљи се неколико метара од тебе и већ је терориста!

И тако седе око нас наизглед обични људи, мирно једу, па сам помислио: о чему бих могао да попричам с њима, можда да их питам како се зову? Треба истаћи да се људи на Истоку према својим именима по правилу односе врло озбиљно. Тамо се име не даје тек тако, већ је обавезно повезано с неким претком или с неком личношћу која ужива углед у народу, и човек у принципу увек зна зашто носи управо то име. Зато је било вероватно да ова тема никога неће оставити равнодушним. И тако сам упитао човека који је седео поред мене.

– Опростите, а како се зовете?

Осетила се извесна напетост, али је одговорио:

– Муса.

– А хоћете да вам испричам нешто о вашем имену?

И почињем да му причам о боговидцу Мојсију, о томе како му се јављао Господ, како је извео људе из Египта…

Сви су се тако заинтересовали, окупили су се око нашег стола, и кад сам завршио причу о Мојсију, један рече:

– А шта можете да кажете о мом имену? Ја се зовем Џабраил.

– Дакле, – одговарам му, – Џабраил чак уопште није био човек!

Његов пријатељ се окреће смејући се:

– Па откад ти ја причам да си магарац!

– Не-не, – објашњавам им, – ово име код нас звучи као Гаврило и то је име Арханђела Господњег – то је специјални посланик Божји!

И почињем да им причам о Арханђелу Гаврилу. После извесног времена долази сам газда кафића – прави син планина, помало груб наизглед, с традиционалном чеченском капом – и каже:

– Објасните ми моје име! Зовем се Иса!

И онда сам могао мирно да им причам о Христу…

* * *

Увече смо се већ враћали. Пролазили смо кроз Семашинску шуму, падала је суснежица, била је магла и на траси су нас њихови борци зауставили ради контроле. Врло озбиљни људи, у маскирним униформама, с брадом, с тракама митраљеске муниције – ако не станеш одмах ће те стрељати. Приближавају нам се – и ми носимо браде, па су без обзира на московске регистрационе таблице вероватно помислили да им браћа хитају у помоћ. Чак су нам из даљине повикали нешто на чеченском, а ја кажем:

– Московска патријаршија, однели смо хуманитарну помоћ.

Тако су се намрштили, али одједном један од њих, за којег сам касније препознао да је човек из кафића, каже:

– Знам их, то су нормални људи. Лично сам видео – све су бесплатно делили на тргу, нису шверцери.

И тада сам се сетио текста из Библије у којем је речено да се хлеб који је пуштен низ воду увек враћа. Односно, добро које је човек није учинио из користољубља увек му се враћа…

– Имате ли оружје? – пита главни. – Па ако немате оружје и ако нисте шверцери, идите, нека вас Алах благослови.

Кажем возачу:

– Пали кола што пре!

А он не може да упали кола – сви смо нервозни. Гледам, већ долазе други, и мислим, а шта ако су зли, шта ће бити? Има данас затворе у бункер, па ће нам спустити телефон на конопцу: зови, договарај се о откупу!

Главни опет прилази:

– Зашто не идете?

– Па никако не можемо да упалимо кола.

– Добро, сад ћу позвати механичара.

И у том тренутку се, ако хоћете верујте, ако нећете – не морате, појављује огроман црнац у маскирном оделу. Прислања свој аутомат на точак и заједно с возачем почиње да копа нешто по мотору.

У међувремену долазе нови, и тако су људи, накострешени, гледају нас попреко. Готово је, мислим, има да нас баце у неки ров, пропали смо, нема шансе да избегнемо ров. И помислим, дај да попијем мало алкохола, да се бар не смрзнем одмах у рову. Добио сам алкохол, баш за такву прилику, пошто стално имам здравствених проблема – имам честе прехладе и кашаљ. Налио сам чашицу, закрстио је и попио. И одмах сам се угрејао, одмах сам се некако охрабрио. И мислим: „А зашто они стално киднапују наше свештенике?!“ Већ су тројица нестала! Идем да их питам.“

Изашао сам из кола, прилазим овим људима и кажем:

– Молим вас да ми објасните зашто овде киднапују наше свештенике? У Москви су џамије отворене, нико никога не дира, ми овамо доносимо хуманитарну помоћ, бесплатно делимо вашој деци слатко концентровано млеко, а три човека су нам нестала!

Кажу ми:

– Тебе нико неће да дира, иди, седи у кола, па иди с миром. С тобом ће све бити у реду.

Кажем:

– Па добро, мене нико неће да дира, али зашто друге отимају?!

Један од њих је почео да објашњава:

– Оно нису били свештеници, били су „падобранци“.

Под речју „падобранци“ су подразумевали диверзанте, шпијуне. Кажем:

– Зашто мислите да су били „падобранци“? Како то можете да одредите?

– Зато што су сви били згодни, напумпани, спортисти – то су били шпијуни. А ти си сигурно поп.

– Зашто мислите да сам сигурно поп?

– Па види какав си: дебео, дрзак, помало пијан – одмах се види да си поп! Тебе овде нико неће да дира, сви се боје Алаха! Код нас у Курану је написано да не смемо да дирамо ни монахе, ни свештенике. Иди с миром.

Погурали су мало наша кола и ми кренусмо. Истог дана су на нас пуцали наши. Идемо и видимо – војна јединица, одлучили смо да направимо паузу код њих. А имамо браде – мој возач носи браду, ја сам чупав, обојица смо у црном. Мислили су да смо камиказе и да идемо право у јединицу, па су отворили ватру по нама! Али, хвала Богу, нису нас погодили. Искачем из кола, машем рукама:

– Не пуцајте!!! Наши смо, наши! Московска патријаршија!

Протојереј Олег Стењајев
Забележила је Јелена Дешко

Са руског Марина Тодић

pravoslavie.ru

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here