Проф. др Жарко Видовић: Икона и појам – у славу блаженог оца Јустина Ћелијског на Благовести 1989

Поделите:

Отац Јустин и отац Николај су први српски духовни оци који су наше предање и нашу веру суочили са Европом. Учинио је то био и раније Свети Сава. Али је онда дошао турски период Балкана, кад је свест о искушењима и опасностима Европе нестала пред свешћу о несрећама турске власти. То је период у којем ми Срби од Европе очекујемо само спас и добро. Каже Његош у Горском вијенцу (тј. каже Владика Данило): „Под Бечом је Бурак посрнуо“, те је европски савез учинио крај турској превласти и тако пробудио и наде Срба на ослобођење. Јосиф II, аустријски цар, даје Србима слободе и права каква после пропасти своје државе нису никад имали. У млетачкој и аустријској крајини Срби налазе упориште. За велике војне подвиге се Карађорђе и војводе из Првог устанка спремају у Кочиној крајини, аустријској ратној и граничној формацији. Ослонац је и Русија, при чему Срби губе из вида да је та Русија са Петровом европеизацијом напустила православно усклађивање живота Цркве са Римским (исто тако православним) правом у држави. Тако се Срби враћају у Европу заборављајући своје предање и веру. Тако улазе и у Југославију, тражећи у југословенству заједнички именитељ у којем нема православља, у којем нема ни предања!

Отац Јустин и отац Николај нису осуђивали Европу и њене благодати: демократија – схваћена, наравно, као власт закона о праву и достојанству личности човека, сваког човека! – то је благодат. Али ући у Европу и прихватити ту историјску благодат није могуће ако при томе у Европу не унесемо и себе, своју целину вере и предања, православље. Отац Јустин и отац Николај нас опомињу да при уласку у Европу не заборавимо ко смо, јер су већ видели како је наша световна интелигенција подлегла заблуди да нашем предању и вери није место у Европи, те да наша европска оријентација тражи да се одрекнемо и вере и предања. Било је у томе ставу наше интелигенције и неког одсуства самопоштовања, неког неразумљивог додворавања управо оним снагама које никад – ни овде код нас, на нашем тлу! – нису показивале разумевање ни имале слух за демократију као поштовање права достојанства личности сваког човека!

Европска демократија – схваћена као власт закона о праву и достојанству личности сваког човека! – није тековина ни теологије протестантске (поготово римокатоличке), ни револуције која је из те теологије израсла. Демократија је тековина вере која није била под контролом разума, никаквог, па ни теолошког! То је била тековина вере која је била вођена љубављу. Те љубави нема без поштовања и самопоштовања. (Није могуће човека волети а при томе не поштовати његову личност!) Зато нас отац Николај и отац Јустин упозоравају: не заборавите ко сте! не заборавите своју веру и предање! без тог највише што можемо постићи јест да будемо „естетске барабе“ (да се изразим у стилу Киркегорда!).

Сви ми који овде данас говоримо о оцу Јустину прошли смо ту школу (хуманистичку) у којој су нас тобоже учили шта је човек, а заправо хтели да се он подреди појмовима. Али је гледајући Христа у лице чак и Пилат – како овде данас на Литургији, у својој проповеди рече отац владика Амфилохије – јасно показао шта је човек. Он је, показујући Христа, рекао: „Ecce Homo!“. „Ево, то је Човек!“. Суштина човека – а о њој је реч – не може бити приказана метафизичким појмовима (који прете Европи, достојанству човекове личности, демократији!), него само ликом Христовим! Тај лик је икона. Треба нам икона, а не појам и систем појмова. Она указује на литургијско збивање евхаристијског човековог поистовећења са Христом. Ето, то нас је учио отац Јустин кад нас је упозоравао на опасности које нам прете из Европе: прете те опасности и самој Европи и њеној (несумњиво драгоценој) демократији. То су опасности које нам одузимају самосвест и чине нас лаким пленом Сатане. Јер не прети нам опасност од насиља ни изблиза колико од преваре. Авеља није убио Сатана, него брат му рођени, Каин, заведен лажима Сатане. Сатана није отац насиља, него „отац лажи“! А онда се јавља Каин, човек коме толико годи лаж да убија и рођеног брата који говори истину. Не заборавимо да је Сатана Лукав, да он Прародитеље није принудио, него да је – свестан њихове слободе, моћи да одлучују о својим поступцима! – Прародитеље преварио.   

На шта смо и ми овде у Југославији пали? – На превару! Насиљу смо у стању да се одупремо! Инат је довољан за отпор насиљу, али није довољан за одбрану достојанства и иконе човека и Христа! Нас је на ивицу пропасти довео систем корупције, интриге, лажи и преваре. Насиље је људски грех, а лаж је већ више од тога: сатанизам. Преко двадесет милијарди долара (вероватно и више) потрошено је у овој земљи – не на њен развој, него – само на корумпирање, на интригу, на лаж, како бисмо, тако обилно корумпирани, заборавили правну државу, и Цркву, и људско достојанство, и људска права, и своју историју, и своје предање, и своју веру!

На шта нас упозорава отац Јустин? – На ту опасност!

Како се тој опасности одупрети? – Чишћењем од страсти, од гордости и сујете, у првом реду, од разметљивости, хвалисања, јер на ту страст рачуна Сатана кад нас омамљује наркотицима каријере, публицитета итд. Нама је више стало до тога које место сваком од нас припада на ранг листи заслужних опозиционара, верника, дисидената, добротвора Цркве итд., него до дубоког моралног преображаја целине друштва и нације, преображаја који се постиже само очишћењем и Причешћем. Зато права борба (аскеза, пракса, подвиг) православног хришћанина је борба којом се чистимо од страсти сујете (гордости) и тако чувамо самосвест и затварамо сваки приступ „оцу лажи“.

Ми знамо духовну децу оца Јустина, његове духовне синове: оца Атанасија, Амфилохија, Артемија, Иринеја. Наша жеља да, у овој тешкој борби за препород и за истину, кормило Цркве Срба преузму што пре у своје руке духовни синови оца Јустина, па у тој жељи завршавамо да бисмо (после оца Амфилохија) што пре могли да чујемо и другог духовног сина Јустиновог, оца Атанасија, свима нам познатог и милог због његове чедне отворености и истинољубља, због чедне храбрости какву показује исто као и благоупокојени владика Јован шабачко-ваљевски, као и ова епархија у којој је отац Атанасије рођен и телесно и духовно (овде у Ћелијама) и која је чувала оца Јустина, а сада успомену на њега и оца Николаја.

Извор: Глас Цркве XVII/2 (1989), стр. 48–50

Текст приредио: Дарко Стефановић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here