Prof. dr Žarko Vidović: Ikona i pojam – u slavu blaženog oca Justina Ćelijskog na Blagovesti 1989

Podelite:

Otac Justin i otac Nikolaj su prvi srpski duhovni oci koji su naše predanje i našu veru suočili sa Evropom. Učinio je to bio i ranije Sveti Sava. Ali je onda došao turski period Balkana, kad je svest o iskušenjima i opasnostima Evrope nestala pred svešću o nesrećama turske vlasti. To je period u kojem mi Srbi od Evrope očekujemo samo spas i dobro. Kaže Njegoš u Gorskom vijencu (tj. kaže Vladika Danilo): „Pod Bečom je Burak posrnuo“, te je evropski savez učinio kraj turskoj prevlasti i tako probudio i nade Srba na oslobođenje. Josif II, austrijski car, daje Srbima slobode i prava kakva posle propasti svoje države nisu nikad imali. U mletačkoj i austrijskoj krajini Srbi nalaze uporište. Za velike vojne podvige se Karađorđe i vojvode iz Prvog ustanka spremaju u Kočinoj krajini, austrijskoj ratnoj i graničnoj formaciji. Oslonac je i Rusija, pri čemu Srbi gube iz vida da je ta Rusija sa Petrovom evropeizacijom napustila pravoslavno usklađivanje života Crkve sa Rimskim (isto tako pravoslavnim) pravom u državi. Tako se Srbi vraćaju u Evropu zaboravljajući svoje predanje i veru. Tako ulaze i u Jugoslaviju, tražeći u jugoslovenstvu zajednički imenitelj u kojem nema pravoslavlja, u kojem nema ni predanja!

Otac Justin i otac Nikolaj nisu osuđivali Evropu i njene blagodati: demokratija – shvaćena, naravno, kao vlast zakona o pravu i dostojanstvu ličnosti čoveka, svakog čoveka! – to je blagodat. Ali ući u Evropu i prihvatiti tu istorijsku blagodat nije moguće ako pri tome u Evropu ne unesemo i sebe, svoju celinu vere i predanja, pravoslavlje. Otac Justin i otac Nikolaj nas opominju da pri ulasku u Evropu ne zaboravimo ko smo, jer su već videli kako je naša svetovna inteligencija podlegla zabludi da našem predanju i veri nije mesto u Evropi, te da naša evropska orijentacija traži da se odreknemo i vere i predanja. Bilo je u tome stavu naše inteligencije i nekog odsustva samopoštovanja, nekog nerazumljivog dodvoravanja upravo onim snagama koje nikad – ni ovde kod nas, na našem tlu! – nisu pokazivale razumevanje ni imale sluh za demokratiju kao poštovanje prava dostojanstva ličnosti svakog čoveka!

Evropska demokratija – shvaćena kao vlast zakona o pravu i dostojanstvu ličnosti svakog čoveka! – nije tekovina ni teologije protestantske (pogotovo rimokatoličke), ni revolucije koja je iz te teologije izrasla. Demokratija je tekovina vere koja nije bila pod kontrolom razuma, nikakvog, pa ni teološkog! To je bila tekovina vere koja je bila vođena ljubavlju. Te ljubavi nema bez poštovanja i samopoštovanja. (Nije moguće čoveka voleti a pri tome ne poštovati njegovu ličnost!) Zato nas otac Nikolaj i otac Justin upozoravaju: ne zaboravite ko ste! ne zaboravite svoju veru i predanje! bez tog najviše što možemo postići jest da budemo „estetske barabe“ (da se izrazim u stilu Kirkegorda!).

Svi mi koji ovde danas govorimo o ocu Justinu prošli smo tu školu (humanističku) u kojoj su nas tobože učili šta je čovek, a zapravo hteli da se on podredi pojmovima. Ali je gledajući Hrista u lice čak i Pilat – kako ovde danas na Liturgiji, u svojoj propovedi reče otac vladika Amfilohije – jasno pokazao šta je čovek. On je, pokazujući Hrista, rekao: „Ecce Homo!“. „Evo, to je Čovek!“. Suština čoveka – a o njoj je reč – ne može biti prikazana metafizičkim pojmovima (koji prete Evropi, dostojanstvu čovekove ličnosti, demokratiji!), nego samo likom Hristovim! Taj lik je ikona. Treba nam ikona, a ne pojam i sistem pojmova. Ona ukazuje na liturgijsko zbivanje evharistijskog čovekovog poistovećenja sa Hristom. Eto, to nas je učio otac Justin kad nas je upozoravao na opasnosti koje nam prete iz Evrope: prete te opasnosti i samoj Evropi i njenoj (nesumnjivo dragocenoj) demokratiji. To su opasnosti koje nam oduzimaju samosvest i čine nas lakim plenom Satane. Jer ne preti nam opasnost od nasilja ni izbliza koliko od prevare. Avelja nije ubio Satana, nego brat mu rođeni, Kain, zaveden lažima Satane. Satana nije otac nasilja, nego „otac laži“! A onda se javlja Kain, čovek kome toliko godi laž da ubija i rođenog brata koji govori istinu. Ne zaboravimo da je Satana Lukav, da on Praroditelje nije prinudio, nego da je – svestan njihove slobode, moći da odlučuju o svojim postupcima! – Praroditelje prevario.   

Na šta smo i mi ovde u Jugoslaviji pali? – Na prevaru! Nasilju smo u stanju da se odupremo! Inat je dovoljan za otpor nasilju, ali nije dovoljan za odbranu dostojanstva i ikone čoveka i Hrista! Nas je na ivicu propasti doveo sistem korupcije, intrige, laži i prevare. Nasilje je ljudski greh, a laž je već više od toga: satanizam. Preko dvadeset milijardi dolara (verovatno i više) potrošeno je u ovoj zemlji – ne na njen razvoj, nego – samo na korumpiranje, na intrigu, na laž, kako bismo, tako obilno korumpirani, zaboravili pravnu državu, i Crkvu, i ljudsko dostojanstvo, i ljudska prava, i svoju istoriju, i svoje predanje, i svoju veru!

Na šta nas upozorava otac Justin? – Na tu opasnost!

Kako se toj opasnosti odupreti? – Čišćenjem od strasti, od gordosti i sujete, u prvom redu, od razmetljivosti, hvalisanja, jer na tu strast računa Satana kad nas omamljuje narkoticima karijere, publiciteta itd. Nama je više stalo do toga koje mesto svakom od nas pripada na rang listi zaslužnih opozicionara, vernika, disidenata, dobrotvora Crkve itd., nego do dubokog moralnog preobražaja celine društva i nacije, preobražaja koji se postiže samo očišćenjem i Pričešćem. Zato prava borba (askeza, praksa, podvig) pravoslavnog hrišćanina je borba kojom se čistimo od strasti sujete (gordosti) i tako čuvamo samosvest i zatvaramo svaki pristup „ocu laži“.

Mi znamo duhovnu decu oca Justina, njegove duhovne sinove: oca Atanasija, Amfilohija, Artemija, Irineja. Naša želja da, u ovoj teškoj borbi za preporod i za istinu, kormilo Crkve Srba preuzmu što pre u svoje ruke duhovni sinovi oca Justina, pa u toj želji završavamo da bismo (posle oca Amfilohija) što pre mogli da čujemo i drugog duhovnog sina Justinovog, oca Atanasija, svima nam poznatog i milog zbog njegove čedne otvorenosti i istinoljublja, zbog čedne hrabrosti kakvu pokazuje isto kao i blagoupokojeni vladika Jovan šabačko-valjevski, kao i ova eparhija u kojoj je otac Atanasije rođen i telesno i duhovno (ovde u Ćelijama) i koja je čuvala oca Justina, a sada uspomenu na njega i oca Nikolaja.

Izvor: Glas Crkve XVII/2 (1989), str. 48–50

Tekst priredio: Darko Stefanović

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here