Protojerej Aleksandar Šargunov: O značenju kanonizacije Carskih mučenika

Podelite:

Do nedavnog vremena (od 13 do 20. avgusta 2000.god.) car mučenik Nikolaj i njegova Carska porodica nisu bili proslavljeni Ruskom Crkvom. No, odnos prema njihovoj kanonizaciji je potpuno drukčiji u Crkvi i narodu, nego prethodnih godina. Ovo je znak toga da se uprkos prividno beznadežnoj sadašnjoj situaciji, jedan deo naroda probudio. Mnogo je hramova, kako je rečeno u dopisu komisije za kanonizaciju, gde se već mole pred ikonama Carskih mučenika.

„Zaželeli se, nešto Cara – baćuške?“ podsmešljivo će naši neprijatelji, kao da za Rusiju to nije bilo bolje doba. Između ostalog, zaželeli smo se. Loše nam je bez njega i postaje sve gore od kada umesto Božijeg Pomazanika ruskim narodom vladaju satanski pomazanici

Evo razgovora koji sam slušao za vreme krsnog hoda u sećanje na Cara – mučenika:

„Najglavnije je“ – rekao je jedan mladić – „da se ovde otkriva da smo mi Rusi i da je ovo naš Car. U tome je istovremeno i pokajanje i obretenje nade.“

I stvarno, tema kanonizacije je pre svega tema probuđenja. Najzabranjenija tema bila je – Car. To je bio tabu, besovska omađijanost naroda. Kod vračara je takav metod nabaciti urok na čoveka, da bi se prema njemu odnosili kao prema mrtvom. Ipak narod se budi i vidi Cara. Ovaj urok se postepeno preodoleva kroz Crkvu, i sveštenike, a kanonizacija će započeti ovo preodolevanje u svem narodu. Bog istinu vidi – ili pre reći – Bog je otkrio ovu istinu. I što više ljudi saznaju o Caru, što više čitaju knjige o njemu, poput istraživanja Sokolova ili generala Diterihsa, tim više slabi tabu. To što se otkriva ova istina – dobar je znak za Rusiju: Ona je našla Cara, i sada ga ima – u obrazu nebeskog zastupnika. Ovo znači mistični čin pokajanja: Onaj koga su ubili i pokušavali načiniti predmetom podsmeha, te i sakriti svu istinu o njemu, sada je priznat svetim.

Naš Car je sveti simbol Rusije. Svaki narod ima svoje priznanje (istorijsko) i svoje osobenosti. Sada proizilazi sve veće obezličavanje naroda, upravo zato što je u svakom narodu i svakom čoveku istinito i neponovljivo ono što je Hristovo. Ruski car razlikuje se od evropskih monarha i ruski narod je bio podoban ovom načinu vladanja. Ruski narod je prostodušan i bio mu je nužan mudar i prostodušan vladar. U poslednjem Caru sve ovo se sjedinilo.

Eto zašto su se ka ovoj tajni ustremile duše toliko mnogo ljudi. Svedočenja sveštenika o viđenju Carice uoči pedesetogodišnjice revolucije: „dok ne bude proslavljen Car nad Rusijom će biti mađije“ – saglasno desetinama drugih pisama koje stalno dobijam.

Da nisu Cara svrgli i ubili, bezbožnici ne bi mogli ubijati sveštenike i sav pravoslavni narod. On se (Car)javlja Prvomučenikom u Crkvi novomučenika, iako to hronološki nije tako.
Kada su naši neprijatelji govorili da nam nije potreban Car, time su nameravali da unište narodni instinkt samoodržanja. Klevetali su Cara da bi Rusi prestali biti ono što jesu i mi smo upravo to danas dužni da shvatimo.

Za proslavljenje svetoga uvek su bila potrebna 2 uslova:

prvo – poštovanje verujućeg naroda;
drugo – posmrtna čudesa.

Kada sam pre 5 godina počeo da čitam preko radio „Radonježa“ svedočenja o čudima Carskih mučenika nisam mogao pretpostaviti da će ove emisije izazvati toliki odjek. Od tada su štampana četiri zbornika čuda Carskih mučenika, a priprema se izdanje i petoga, dok se dalja svedočanstva ne prekidaju.

Jedno čudo potvrđuje drugo, svako novo sleduje za prethodnim, potvrđuje istinu i pravdu sledećeg, a svi zajedno čine radost onima koji su izgubili nadu i utvrđuju veru raslabljenih, oduševljavaju dobre da čvršće idu putem dobra i obraćaju zabludele na put pokajanja.

I konačno, čudo sa ikonom koja toči blagouhano miro, koje je počelo 7. novembra 1998 godine i do danas ne prestaje. Na krsnom hodu u Moskvi, na dan rođenja Cara – mučenik, 19. maja 1999 godine svedocima blagouhanog mirotočenja bilo je 5000 ljudi. Ikona se prenosila iz hrama u hram, puneći svojim blagouhanijem svu Crkvu. U svakom svedočanstvu o čudesima Cara – mučenika ima nekakvog blagouhanja ljubavi, a sada se ovo daje svima da osete vidljivo, da bi svi videli i osetili ovo pomazanje svetošću Cara – strastoterpca. A i radi toga, verovatno, da bi svi shvatili da Carsko Hristovo pomazanje ostaje na našem Caru, bez obzira na njegovo svrgavanje sa prestola. Ukoliko glavni kamen spoticanja po pitanju kanonizacije Cara mučenika ostaje njegovo prinudno odrečenje, mi dobijamo kao odgovor svedočanstvo nebesa.

Ovim čudesima biće posramljeni mnogi. Šta se posle toga može kazati? Zar, proglasiti hiljade ljudi sumašedšim. Za sve neprijateljski nastrojene ovo je „pagubni zapah smrti“, kako bi rekao ap. Pavle za, a za nas je ovo „oživljujući miris“.

Pričasnost (učestvovanje)Cara – mučenika u punoći tajne Krsta i Vaskrsenja to je ono blagouhanije koje nam je danas potrebnije više od svega. Među mnoštvom čudesnih znamenja kojim je Gospod proslavio Cara Nikolaja Drugog, potrebno je posebno izdvojiti dva velika, vaistinu proročka čuda. To je čudo hrišćanske porodice, te „male Crkve“ uoči raspadanja miliona porodica i čudo zakonite vlasti u preddverju vlasti „čovek bezakonja“, antihrista.

Državno služenje Cara odgovaralo je čudesnom nebeskom pomazanju koje je on dobio od Boga: vladar je dužan da voli svoj narod(ljubav Cara, naročito prema običnom narodu, bez razlikovanja siromašnih i bogatih, ne može a da ne zadivi.)i ugađa u svemu Bogu. Sada takva shvatanja ne padaju na um nikome od pretendujućih na vlast. Za vreme svog carovanja, Nikolaj Drugi je zadivljavao pobožnošću, smirenjem i prostotom koji su bili u kontrastu sa svim vladarima. Veliko samoodricanje i ispunjavanje duga pred Rusijom izraženo je znamenitim rečima Cara: „Ako je potrebna žrtva za spasenje Rusije, ja ću biti tom žrtvom.“

Ubistvo Cara imalo je mnogo dalekih ciljeva, između ostalih rušenje porodice. Trocki je pisao 30-tih godina: „opet Rusija postaje buržoaskom, opet je u njoj kult porodice.“ Oni su hteli da unište porodicu – tu malu Crkvu i na taj način ostvarivalo se razrušenje cele Crkve.

Porodica je temelj morala i države. Posle ubistva Carske porodice, začulo se u društvu: „dole brak!“ i „dole stid!“ i time se „provalila“ i jasno prikazala duhovna suština ovog ubistva. Porodica i otadžbina su od Boga i zato ko njih čuva, taj ispunjava volju Božiju.

Simbolično je to što nije ubijen samo Car i njegova porodica, već i sve njegove verne sluge. Carski mučenici – i njihova sluge simboli su Rusije. To je bilo dakle, kao uništenje cele Rusije i svih koji su bili odani Caru. A potom su se starali da ubiju sve koji su ih znali kako bi sve palo u zaborav. Ne treba se čuditi što je posle rušenja pravoslavne monarhije brzo došlo do brisanja neponovljivih crta Ruskog naroda, u početku – obezličavajućom komunističkom kolektivizacijom, a danas – još u strašnijem vidu, obezličavanjem naroda, POSKOTLJAVANJEM – kroz uzakonjenje najizopačenijih grehova kao normi.

To što se dešava u Rusiji danas – raspad porodice, morala i državnosti – javlja se neposrednim rezultatom neosvešćenog i neraskajanog zločina iz 1918 godine. Sada kada uništenje porodice dostiže kulminaciju, kanonizacija Cara je kao sabiranje naroda Ruskog u jednu porodicu i povratak bludnog sina, ocu svojem.

Pre nekoliko decenija, vodeći bogoslov našeg vremena, arhimandrit Konstantin Zajcev pisao je: „Sada su možda najočigledniji znaci rascepljenosti ruskog društva na dva razbojna tabora – njihov odnos prema Carskoj porodici“. A danas dodajemo mi, ovo se kao nikada sjedinjuje sa odnosom prema sudbini Rusije radi koje je Car prineo sebe na žrtvu.

Pored toga mi moramo biti spremni na to da u našem vremenu velikih podmetanja, ovu kanonizaciju odobravaju i toržestveno učestvuju u njoj dojučerašnji i sadašnji hulitelji Cara i raspinjatelji Rusije da bi sve pretvorili u privlačno šarenilo, kao što su to već učinili sa trobojnim znamenjem i dvoglavim orlom Carske Rusije i to isto nameravaju da učine sa idejom pravoslavne monarhije, pretvarajući je u maskotu antihrišćanske vlasti mamone.

Neko će tužno:“ kasno je sada govoriti o kanonizaciji“, no Bogu je sve moguće. Kao što su se tatarsko-mongolski igo i poljsko-švedski napadi, iznenada rasuli – kada se činilo da je završeno sa Rusijom; tako i današnji igo „zlatnog teleta“ i pritisak laži na Rusiju uništiće se samo silom Božijom.

Kanonizacija Cara postaje istorijsko čudo: još donedavno usred sveopšte izdaje i zaborava nemoguće je bilo zamisliti i mogućnost takvog nečeg. Na izlasku iz 20. veka, kada borba sa zlom stupa u novu eru, daje nam se od Boga neodoljiva duhovna podrška.

Zašto kanonizacije Cara može dati duhovnu silu verujućem narodu, zašto se ona može javiti čudom nad čudima? Zato što ona signalizuje da je sva laž 20. veka spala, otpala kao trulež a istina se otkriva. Proslavljenje Cara će biti pobeda nad tamnim antihrišćanskim silama, koje su pobedile Rusiju 1917 godine. Iako u malom delu naroda, ali pobeda. Kanonizacija odgoni besove od Rusije i Crkve.

Sa streljanjem Cara, od Rusije kao da je odstupila blagodat, i sve se zagadilo i zamutilo. Koliko je to bio čudovišni zločin, kao da je narod lišio svog detinjstva, čistog, iskonskog i predivnoga.

Kao što dete otvorenih očiju i čistog srca, davi zlo koje ga okružuje, svesno ili nesvesno i ne može više da živi bezbrižno; tako je i prirodnost iz našeg naroda nestala. Dakle, ovo je bio greh protiv prirodni.

Eto, zašto su ljudi iz pokoljenja u pokoljenje, sa takvom ropskom pokornošću išli u GULAG-e. Eto, zašto su podsmešljivo govorili „Car – Nikolaška“ posle ubistva i smejali se neprirodnim smehom – tako su oni svoju prestravljenost krili. A sada su došli do još većeg užasa. To je bilo protivprirodno, protivzakonito, protiv svake duhovnosti – zločinstvo. I to što smo se vratili sećanjem na Cara – mučenika (a zašto baš vratili se?, zašto nismo zaboravili?)svedoči o tome da je ova uspomena – i sve što je vezano sa njom – skriveno živela u srckma i savesti ljudi.

Gore smo govorili o gubitku lica Ruskog naroda i Ruskog čoveka, a za zaključak recimo nekoliko reči o licu svetog Cara – mučenika. U „Otačniku“ ima između ostalog, ovakav razgovor:
„Zašto me ni o čemu ne pitaš?“ – pita avva svog učenika.

„Dovoljno mi je da te posmatram.“ – odgovara ovaj. Na licu Cara je blagodat Božijeg mira. Posmatrajući njegovu fotografiju čovek se može umiriti. Lice Cara je ispunjeno višim blagorodstvom. Car je sačuvao nešto dečije, čisto i stidljivo, njemu kao da je nelagodno što ima vlast nad ljudima. To je priznak Božanski koji je on sačuvao do kraja.

Da bi ovo razumeli, dovoljno je uporediti portret Cara i bilo kojih drugih državnih poslenika. Ne samo naših savremenika Černjenka, Černomirdina ili Čubajsa, no i svih zapadnih znamenitih predsednika poput Čerčila, Ruzvelta ili De Gola. Ima li na njihovim licima priznaka sviše?

Pokaži lice Cara detetu i ono će blagotvorno delovati na njegovu dušu. Deca osećaju srcem – njih ne možeš obmanuti. A živa je još dečija duša Ruskog naroda.

Detinjeg ima u ikonama, i lice Cara u tom smislu ima nešto slično sa likom Hrista. Lice, poverljivo u odnosu prema Bogu i ljudima.

Vrlo je važno shvatiti, da je ovo Ruski Car koji je bio kod nas i koga su ubili. Nije slučajno što su u mnogim pravoslavnim domovima fotografije Carskih mučenika zajedno sa ikonama i poštuju se kao ikone. Kanonizacija Cara samo ozakonjuje ono u šta odavno već veruje Ruski narod. Nad Rusijom će biti Car!

Pravoslavie.ru
Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here