Protojerej Andrej Ovčinikov: Klonite se bluda!

Podelite:

Jednom prilikom, učenici su upitali avu Kira Aleksandrijskog o nečistim pomislima. Starac im je odgovorio: «Ako nemaš pomisli, onda si u beznađu, jer ako nemaš pomisli, onda imaš delo. Znači, ko se ne bori protiv greha u svome umu i ne protivi mu se, taj će zgrešiti telesno, a takvog čoveka ne muče pomisli» («Drevni paterik». Poglavlje 5; 5).

Čovek se u jednom trenutku raduje: «Prestale su da me brinu nečiste misli, oslobodio sam se od njih, hvala Bogu.» A drugi čak može pomisliti: «Verovatno sam već odbacio sve strasti i nisam daleko od svetosti.» Ali hajde da poslušamo šta nam poručuju egipatski starci: «Ako nemaš pomisli, beznadežan si.» Zašto? Zato što, ako nemaš pomisli, imaš dela, tojest grešiš u praksi, grešiš telesno.

Borba sa telesnim strastima se vodi u skladu sa jednim važnim zakonom: ako čoveka iskušavaju nečiste misli, onda to najverovatnije znači da on ne greši na delu. Takav čovek se svim silama suprotstavlja strastima. I obrnuto: ako čovek u praksi ispunjava sve zahteve strasti, ako se predaje u duhovnoj borbi, tada neretko nastupa zatišje u grešnim mislima. Đavo nikad ne ulaže suvišan trud: zašto iskušavati čoveka pomislima, ako on već greši na delu? Lakše mu je da smiri grešnika: «Daso, živi tako i dalje, ništa ne menjaj, ja ću biti tu blizu.»

A ako se ne podajete grehu, i nečiste misli vas ne uznemiravaju? U takvom slučaju treba dobro razmisliti zašto je to tako? Nesumnjivo, Gospod nam je dao blagodat zbog Svoje ljubavi. Pokrio nas je njome, kako ne bismo pali u učmalost od neprestanog narušavanja Njegovih zapovesti, a možda da bismo se malo odmorili u duhovnoj borbi. Međutim, najvažniji razlog je da naučimo da Mu uvek budemo zahvalni za sve.

Ako nastupi ta tišina, ona se najčešće neće odužiti, kako se ne bismo previše opustili. Kako se kod nas kaže, tu je štuka, da karaš ne drema. A eto, sveci su dostizali «postojano stanje» spokojstva duha i unutrašnje tišine. Ali put do toga se sastoji iz godina napete duhovne borbe i podnetih teškoća.

Odstupiti od greha i prestati grešiti je u praksi teško, ali je svejedno moguće. Glavne bitke tek predstoje, kada čoveka počnu da muče reke nasrtljivih misli i prisećanja, pritom veoma detaljnih i koloritnih, poput 3D filma na bioskopskom platnu. Tu je đavo glavni kamerman i scenarista. Samo on može tako umešno da otkopa iz našeg sećanja najprijatnija iskustva i da nas njima vešto priveže k sebi i drži nas na kratkom povocu. Jer mi se ne protivimo bludnim prisećanjima i grešimo u mislima i osećanjima, te zato ostajemo robovi greha (vidi Jn.).

Kada za vreme Velikog posta čitamo žitije Prepodobne Marije Egipatske, onda vidimo koliko tešku borbu protiv pomisli je njoj dopustio Bog. One su se «poput divljih zveri» bacale na nju i rastrzavale je, jer je ona rešila da se pokaje zbog svog nečistog bludnog života. U glavi joj je svirala muzika, na jeziku je osećala aromu vina i ukus mesa, njeno telo je plamtelo od prošlog razvrata i bluda.

Od iznemoglosti, izgubivši dah, padala je na zemlju, drhtala od hladnoće, izgarala na vrućini, ali je izdržala sva iskušenja. Prepodobna Marija se borila otprilike toliko koliko je i grešila: za godinu greha – godina stradanja. Tek posle skoro 20-godišnjeg nadljudskog podviga, ona je bila udostojena unutrašnjeg mira u svome srcu.

A evo primera iz našeg života. Prilazi mi jedanput devojka od 18 godina, izazovno obučena i pomalo opijena:

– Baćuška, moram da porazgovaram sa Vama. Jako mi je teško na duši.

Ruku na srce, ne volim da pričam s ljudima koji su popili.

Ipak odgovaram: «Pa, hajde da popričamo.»

Ispostavilo se da je pre godinu dana umrla njena mama. Posle takvog gubitka nije mogla, bolje reći – nije želela da se i dalje drži čvrstih životnih načela. Otpočeo je moralni pad. Dveojka je krenula putem svemogućih sablazni – blud za sitne pare, pijančenje u društvu mladih muškaraca, život u noćnim klubovima i po barovima. Onda je dug stigao na naplatu – ona se muči: «Mnogo mi je teško. Šta da radim?»

Kažem: «Prvo što treba da uradiš jeste da istog trena prekineš da činiš greh. Spočetka se odreci javnih grehova – bluda, pijanstva, pušenja, terevenki…» A ona ko iz topa: «Ali sad svi tako žive. I ja to želim… A šta s mladošću, čemu ona služi?»

Zanimljivo pitanje: zaista, čemu nam služi mladost?

Pred nama je uživo Marija Egipatska u prvom razdoblju svog života ili tragični početak jevanđeljske priče o bludnom sinu ili ćerci… Kako kažu mladi, a možda im to neko drugi šapće: iskoristi život do kraja sada i odmah, jedi, pij, veseli se – jer živi se samo jednom, a sutra umiremo.

Čovek na početku ne želi da se bori, jer je borba odista teška: u 18 godina ne ići u klubove, ne gledati druge pohotljivo, ne ljubiti se, ne izlaziti, ne igrati?! Da li poznajete mnogo mladih, koji ostaju snažni pred iskušenjima našeg doba? Pokažite mi ih, a ja ću drugima pričati o njima. Lakše je mladoj i lepoj devojci da kaže: «Ne, ja ne mogu da živim tako strogo», – ali posle tog odgovora, mi ćemo se razići poput brodova na moru. Tako se, nažalost, i desilo. Prošlo je već nekoliko godina, a ja je u hramu više nisam video.

Moramo tvrdo da verujemo da je onima koji su pali mnogo teže da se bore, a da će onima koji, po milosti Božijoj, izdrže biti mnogo lakše. Zato govorimo mladima (koji još obraćaju pažnju na reči sveštenika): Klonite se bluda! Ako popustiš, onda će povratak Bogu biti posut trnjem i oštrim kamenjem! Za greh bluda ćeš platiti godinama jada i doživotnim prekorima savesti, ako ne i mukama. Bolje je ne eksperimentisati sa svojom dušom. Nikakvu sreću nećeš na grehu izgraditi. Ali žalosno je što naš glas malo ko sluša.

Vratimo se pouci Prepodobnog Kira Aleksandrijskog i ponovimo: ako nas ne progone grešne pomisli, onda smo ili zaista poslužili Bogu i dostigli visine duhovnog života (da li danas ima takvih?), ili živimo u grehu, ali to ne osećamo, te nas zbog toga misli i ne muče. Stoga, dolazimo do pravilnog zaključka: iskušenje pomislima i borba sa njima jedino su mogući kod onog, ko ne greši na delu. A mi, toplo se nadam, i jesmo takvi.

Hrišćani, koji su duže vreme u Crkvi, imaju obavezu da vode borbu upravo protiv pomisli, a nikako protiv dela. Kod grehova na delu, neophodno je odlučno pokajanje, bez samosažaljenja. U drevnim vremenima su takve grehove ispovedali javno. O tome pročitajte u «Lestvici» (Stepenica 4. «O pokajanom razbojniku). Oni od vas koji su psovali, pili, bludničili, tukli se, obmanjivali, krali – duboko se pokajte za to, ispunite epitimiju koja za to sledi i zaboravite te grehe. A bolje ih potopite u okean Božije milosrdnosti. Ne prisećajte se prošlosti sa žalom – nećete je vratiti, ne kopajte živu ranu vaše duše, retrospektiva nije potrebna, ni korisna. S nadom i verom gledajte napred. Bog će vam suditi po životu, od trenutka vašeg svesnog pokajanja i ulaska u Crkvu. Jednom rečju, sudiće nam na osnovu toga kakvi smo hrišćani. Pređite u domen misli i osećanja, jer nam nije dovoljan ni čitav život da tu zavedemo red. A ako čovek koji je krenuo hrišćanskim putem, opet zgreši na delu, to ispada isto kao kada bi neko pet godina gradio kuću, a posle uzeo i spalio je iz čista mira. Sav trud će kroz pola sata nestati u plamenu. Za hrišćanina je to nedopustivo.

Držimo na umu i ispunjavajmo reči apostola Pavla: «Jer nije moguće one koji su jednom prosvetljeni, okusili dar nebeski, postali zajedničari Duha Svetog, i okusili dobru reč Božju, i silu onog sveta, i otpali, opet obnoviti na pokajanje, jer sami sebi nanovo raspinju i ruže sina Božijeg» (Jev. 6, 4–6).

Pravoslavie.ru

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here