PROTOJEREJ ANDREJ TKAČOV: Adamovo izgnanje

Podelite:

Da li osećam ovo izgnanje ili je to samo još jedan skup pobožnih zvukova? Ne želim da ličim na jednu Čehovljevu junakinju koja se topila od miline kad čuje crkvene reči tipa „poneže“ ili „ašče ubo“, slabo shvatajući šta one znače.

Adamovo izgnanje je vaseljenska katastrofa koja se desila samo jednom čoveku i njegovoj ženi, ali koja ima direktne veze sa svim živim svetom. Jasno je da ima veze s ljudima. Sa svim ljudima. Svim uopšte. Ali i sa celim živim svetom. „Jer se tvar (sve što je stvoreno) pokori taštini, ne od svoje volje, nego zbog onoga koji je pokori, sa nadom da će se i sama tvar osloboditi od robovanja propadljivosti na slobodu slave dece Božije. Jer znamo da sva tvar zajedno uzdiše i tuguje do sada“ (Rim. 8: 20-22).

Sva tvar „stenajet“. Na ruskom: sva tvar uzdiše. Da li čujemo ovaj svakodnevni uzdah? Jer, treba da ga čujemo. I ličnu i sveopštu patnju treba da povezujemo s onom dalekom tačkom u istoriji od koje je sve krenulo u pogrešnom pravcu. Adam nije shvatao Raj živeći u njemu. Tako riba ne shvata vodu dok je sa svih strana okružena njom. Ali kad je udica uhvati za usnu i kad se izvuče na obalu, riba udiše na usta vazduh koji je pali i shvata: završio se život na koji je navikla. Počelo je mučenje. Verovatno je isto to shvatao i Adam kad se odjednom ispostavilo da Raj nije oko njega, već je iza. Koliko se stideo, plakao i drhtao kad je, možda vrlo sramotno, isteran iz prvog doma i mesta blaženstva! Kakvi jecaji su se otkidali iz grudi žene kad je sve dublje i neminovnije shvatala svu strahotu onoga što se desilo!

Raj je sad bio pozadi.

Proterani Adam će se uskoro okrenuti licem prema slatkom mestu iz kojeg je isteran. Crkva nam ga tako i prikazuje – kako sedi preko puta Raja i plače. Ali kasnije, kad Adam pozna svoju ženu i da joj ime, kad se rode deca i kad počne osvajanje zemlje progonstva Adamovo potomstvo će se podeliti po ovom kriterijumu. Za jedne će Raj biti iza njih, a drugima će biti pred očima. Drugi će čekati povratak, a prvi će odustati od njega. Ova podela traje do dana današnjeg.

* * *

Kainovi potomci su sa zavidnom energijom počeli da kultivišu zemlju. Podigli su prvi grad, naučili su da kuju bakar i gvožđe, smislili su muzičke instrumente. Sve to je bilo genijalno. I način da dobiju vatru i to kako su smislili luk za lov ili plug za oranje, kako su gradili kuće i šili odeću… – sve je to bilo plod oštrog uma, snažnih ruku i energičnog srca. Ali istovremeno sa stvaranjem civilizacije produbljivao se greh u čoveku. Sekira koja je smišljena za cepanje drva lako se pretvarala u oruđe i Lameh se već hvali ubistvom. Isti ovaj Lameh se hvali još i mnogoženstvom. Odnosno, zajedno s tehničkim i materijalnim razvojem razvijaju se okrutnost i pohota. Oni će vremenom preplaviti sve stanovnike zemlje i Bog će tvorevinu očistiti vodom potopa.

Deca Kaina. Nisu im potrebni Raj i Bog. Oni su sami bogovi u sopstvenim očima. Imaju još i rukotvorenog idola – civilizaciju. Klanjaju joj se, služe joj i njome se hvale. O tome kako ljudi postaju tvrdokorni, ozlojeđeni i razvratni u skladu sa razvojem tehničkog progresa možemo znati i iz knjiga, ali i iz svakodnevnog iskustva. Poremećaj ravnoteže između etike i tehnike je hronična bolest čovečanstva. Mašina ima sve više, a savesti sve manje. I ljudima s bogatom uobraziljom se odavno priviđaju iste stvari. Tačnije: antropomorfni mekušac (nekadašnji čovek koji se umnogome promenio nagore) okružen komplikovanom tehnikom ruši i pretvara u pepeo sve oko sebe i sam gine.

Deca Sita kojeg je Eva rodila umesto ubijenog Avelja imala su veru i molitvu. Oni su „prizivali ime Gospoda“. Živeli su pored Kainove dece, u komšiluku, ali se do izvesnog vremena nisu mešali. Drugačije su živeli. I bilo ih je manje. Uopšte nisu imali mogućnosti da se pohvale spoljašnjim uspesima, ili su ove mogućnosti bile mnogo manje. I to je takođe prepoznatljiva crta ljudskog života. Možda su im se uspešni i oholi Kainiti smejali. Smejali su im se podjednako glasno i raspojasano kao što će se kasnije smejati čudaku Noju koji je 120 godina gradio naizgled neozbiljnu kutiju bez kormila i jedara pod nazivom „kovčeg“.

* * *

Tako ljudi masovno zaboravljaju Raj i Boga. Tako se ljudi svojom grozničavom delatnošću svim bićem zakopavaju u zemlju – možda tražeći u njoj skriveno blago, možda bežeći od sunčeve svetlosti. A sve je to bilo još za života prvog čoveka. Adam je kao živa knjiga mogao da ispriča svakom detetu, unuku, praunuku i tako dalje o životu u Raju, o iskušenju kojem je podlegao, o prokletstvu zmije i o obećanju spasenja od „semena Žene“. Njegove reči su imale moć reči pouzdanog svedoka. Adam je bio divno biće koje je krunisao svu tvorevinu. To je bio čovek kojeg nije rodila žena, kojeg je lično Gospod stvorio. Ali je njegova propoved ipak zanemarena. Greh se pojačao. Zemaljski poslovi su zaklonili Nebo. Duhovna pitanja su izgubila aktuelnost.

Ponoviću nekoliko poslednjih rečenica.

Propoved je bila zanemarena. Greh se pojačao. Zemaljski poslovi su zaklonili Nebo. Duhovna pitanja su izgubila svu aktuelnost.

Imate pravo da pogađate dva puta: da li govorim o današnjem danu ili o ljudima pre Potopa?

* * *

V. Golding je 1954. godine izdao knjigu „Gospodar muva“. Ovaj naziv na jevrejskom zvuči „Baal zebub“, a ruskom čitaocu je poznatiji iz Svetog Jevanđelja kao Velzevul. Kralj muva, đavo, početak svake prljavštine.

U knjizi se govori o grupi dečaka, učenika elitnog koledža koji su pukim slučajem dospeli na pusto ostrvo. Tamo su brzo izgubili sve slojeve civilizovanosti i obreli se u stanju prve Adamove dece. Jedni, kojih je bilo manje, rekli su: „Hajde sa palimo vatru na vrhu planine da nas neko primeti i spasi.“ Drugima se svidelo novo obitavalište, okupili su se u čopor i izabrali vođu. Zatim su obojili lica glinom, uhvatili su i ubili prvu žrtvu – divlju svinju. Opivši se od krvi i žara lova priredili su ritualni ples. Glavu ubijene svinje su natakli na štap nasred ostrva kao izvestan simbol duha ovog mesta. Svinjska glava oblepljena muvama postaće svojevrsna „ikona“ Velzevula.

Golding pokazuje kako se brzo – za svega nekoliko dana – ljudi vraćaju u biblijsku praistoriju i počinju da se ponašaju kao Kainiti (većina) ili kao potomci Sita (mali ostatak). Pritom ovo pokazuje na primeru dece koja još uvek nisu opterećena onim teškim bremenom lične grehovne prljavštine kao odrasli.

Jedan kritičar je o romanu rekao sledeće: „Ovo je složena verzija priče o Kainu – čoveku koji je ubio svog brata kad njegova signalna vatra nije upalila.“ Zatim još: „Kain nije prosto naš dalji rođak: on je savremeni čovek i njegovi ubistveni impulsi imaju bezgraničnu snagu“ (D. Anderson).

To je samo jedan književna asocijacija s pokrenutom temom.

* * *

Podsetiću da je Kain – prvenac Adama i Eve. A mi pokušavamo da kažemo nešto o temi: da li me se lično tiče Adamovo izgnanje? Da li osećam razmere ove tragedije? Napokon, da li moje srce, moje oko, moje uho, primećuje da Kainita ima mnogo više nego Sitove dece, zato što je Kainite baš briga za svetli raj, za pokušaj da se u njega vrate pokajanjem, a iskreno rečeno, baš ih birga i za Samog Večnog Boga?

Jednima je Raj ostao iza leđa i nemaju želje da se okrenu. Drugima je Raj pred očima.

„Palatu Tvoju vidim, Spase, ukrašenu. Ali nemam odeće da uđem u nju.“ To će Crkva pevati u toku Strasne sedmice. I još je rečeno: „Pokajanje je drhtaj duše na vratima Raja“.

Naizgled je sve iza oblaka i daleko… Adam, Eva, zmija i Raj. A sve je to o nama.

I u Hrista, Novog Adama, nećemo moći da verujemo ako zanemarimo starog Adama od kojeg potičemo po telu.

I nećemo ga zanemariti. Nećemo se ni ljutiti. Iako nas je rodio u zemlji izgnanja on nas uči da se ne vezujemo za zemlju. Uči nas da plačemo zbog grehova i da se uzdamo u Onoga Ko je sišavši u pakao pre svega pronašao duše praoca i pramajke i izveo ih iz mesta tuge na Svoju divnu svetlost. Tako piše na ikoni „Silazak u pakao“.

Pravoslavie.ru

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here